Jutros sam bila kod ortopeda jer imam problema sa koljenima od "onih dana" bavljenja vrhunskim športom. Al sad kaj ću reć će definitivno zvučat blesavo. Ja fakat volim odjel ortopedije i mislim da je to najveseliji odjel bolnica. Zašto? Pa više-manje svi dolaze u nekim invalidskim kolicima, strgani ili amputirani i nakon određenog vremena čudom izlaze iz bolnice sa 2 noge, ruke i slično. Morbidno - možda, ali u globalu kad pogledate ishod - zaista jest super vidjet nekog opet na 2 noge, pa makar i na umjetne.

A tek doktori! Ufff, ko nije bio - svakako preporučam svakoj dami da ode na ortopediju da ju besplatno ispipa neki od zgodnih mišićavih mladih doktora (potrudite se da je bar koljeno u igri) a ni muškima neće bit mrsko jer su sestre jaaaako zgodničke. Na Šalati zaboravih napomenut. Svi su nekak veseli na tom odjelu, svi te pozdravljaju (pogotovo ak te znaju) i zezaju se s tobom. Doduše, ponekad djeluju malo napušeno ali baš su mi zato supersimpatični.

Svaki put tamo čuješ svakakve anegdote od kolega (ex)sportaša - ipak se tu radi o tom konkretnom odjelu.

Sjedim ja danas tako u čekaoni i jedan dečko kojeg već dulje znam (čisto iz viđenja - mislim da je hrvač il neki takav kontaktni sport) jada se meni kak je u žešćoj banani jer ga je cura ostavila zbog ramena. "Kak to misliš zbog ramena?" pitam ja, "Znaš, ona ti je inače malo aktivnija ženska sa čudnim prohtjevima ponekad i jednostavno mi je rekla da ne može ona to više tako jer ja nju nemogu..... Znaš...." odgovara on. "Sorry, al ne kužim te skroz na kaj misliš pod tim..." pravim se blesava. " Ona ti voli sex na stojećki i zbog bolova ju nisam mogao cijeli sex držat rukama na sebi i prekinula je." u poluplaču odgovara. Ja nisam znala dal da se smijem il da suosjećam i samo sam počela hihotat - prvo malo, a onda glasnije dok se nisam već grčila od smijeha. Gleda me on sav u nevjerici, a ja mu odmah objašnjavam čemu se smijem. "Stari, mislim da bi trebao bit sretan kaj te spucala jer takva fufa te ne zaslužuje ako zbog bolnog ramena raskida, hahahahha...." Prvo me gledao i onda se počeo smijat ko luđak, pa nas je sve jedna sestra došla ušutkavati ko klince u školi - provirila je glavu van i glasno zaŠkala - "šššššššššššššššššššššššššššššššš"!!! A mi ko manijaci smo se samo počeli jače smijat, a onda i ona pa su se otvorila vrata od još par ordinacija i odjednom moj mahniti smijeh (a smijem se vrlo zarazno) je sve počeo nasmijavat. Sve se pitam kak se nisam ugušila od smijeha. Naravno, lik je jaaaako brzo shvatio da nije kraj svijeta.

Nakon tog sam završila kod mog doktora sa maramicom u ruci brišući suze, da se ovaj zabrinuo zašto plačem (možda je mislio da me nešto boli jer sam se sva zajapurila od smijeha) pa me odmah počastio čokoladicom - da, da, dobro ste pročitali - znaju oni da ženama treba čokolada u životu A ja kad vidim čokoladicu il onaj ChupaChups ko da mi je netko čisti zlatni dukat dao - ozarim se u sekundi. Ok, obavih kaj sam trebala, malo boli i muke, al opet sam u pogonu - jedino kaj će me sad bolit par dana dok se ne smiri sve.

Poanta ove anegdote? Pa možda je banalno, ali jednostavno sitnice su dio života - nekad vam je dosta osmjeh ili čokoladica da vam olakša mučnu situaciju u životu, i zato treba prihvatit sve što vam život pruža - nekad će to biti slatko, pa nekad i gorko, ali nikad nećete ostat na istom mjestu. Samo treba posegnuti i vidjet kamo vas izbor dalje gura...

Budite sretni i nasmijani - jer ja budem!