26.01.2007., petak
Stressing out
Omg, putujem za manje od sedam dana. Uopšte nisam spremna, nisam kupila poklone (ooooo, kako je to grozno i teško kad biste samo znali!), nisam smislila šta ću da obučem za avion, nemam ručni prtljag i od toga stvarno ludim. TA torba, ona najmanja iz seta, ona koja se nosi sa sobom u avion, je ostala u Srbiji. Kako? Nije mu trebala. Bobiju. Kako me to nervira, ne mogu vam opisati.
Onda, dalje, to za poklone. Imam neko rešenje i to će vam reći mnogo o meni: planiram da kažem da mi je torba s poklonima izgubljena u tranzitu. Ne zam zašto je ljudima tako big deal kad neko malo slaže radi mira u kući (glavi), kao što bi npr. bila ova moja laž. Zašto, zašto, zašto bi to bilo loše?
Ja u stvari obožavam da kupujem poklone. Smišljam, smišljam i onda mi najednom sine savršen poklon za neku osobu. Neki onako, ima smisla, makes sense, koristan, lep, zanimljiv, jedinstven, baš-za-tu-osobu-savršen poklon! Ali problem je kad imaš mnogo osoba odjednom. Ne mogu da se skoncentrišem, sve mi se pomeša, napravim par pogrešnih koraka, onda se spisak proširi za još ovog ili onog, u to ispadne da imam još samo sedam dana iako je sve počelo pre sedam meseci i onda poludim i potežem za tim radikalnim rešenjima tipa 'izgubili mi torbu'.
Što naravno ne mogu da uradim. A bilo bi tako lako. Kad bi vi samo znali koliko ih ima... Kad bi samo znali kako je teško objasniti se s mojom majkom... Lakše mi je bilo da je ubedim da Čeda nije narkoman nego da neću da kupujem neku nebulozu tetka-Macinoj Leli ili kum-Jovinom Mikiju i da me više ostavi na miru jednom! Ali ne, ni slučajno, 'šta ti je to teško, sitnicu neku, ne mora to da bude nešto skupo, što je to toliki problem...' neumorno ispaljuje ona taj svoj rafal i ja... šta ću.
C... (onaj coktavi zvuk, obrve namračene i usta iskrvljena) kako me sve nervira...
|
16.01.2007., utorak
5 stvari...
... koje niko o meni ne zna.
Ispostavilo se da ne mogu ništa pametno da smislim, pa ću samo reći pet stvari onako bezveze.
1. stvar: ja nikad nemam ništa da obučem. To je prosto neverovatno. Kako je to moguće, pitam se, kako? Pun ormar stvari, ništa za obući.
2. stvar: mnogo volim da se pravim pametna. Zato ću reći da posle predloga za ne može infinitiv.
3. stvar (ova je dobra): moj spelling engleskog je tragičan. Tra-gi-čan.
4. stvar: jedva čekam da dođem kući, jedva čekam. To vam je za 15-ak dana.
5. stvar: kako ću u avionu? Poludeću. Srce će mi 13 sati lupati nenormalno ubrzano i plašiću se mnogo.
Rado bih sad prenela dalje ovu štafetu, ali nemam kome. Can you believe it, nemam kome! Mogu samo da naređam ove što više ni ne pišu, pa ću to i uraditi. Dakle, izvolite:
5 digit disco
Mandara
Makilica
|
05.01.2007., petak
Nick!
Omg, saznala sam da imam nadimak na poslu! Nadimak mi je strava: varijacija na moje prezime, koje se završava na -vich a u nadimku je v zamenjeno sa b - Davidobitch. Get it, Davidobitch as in bitch! Tako me zovu krišom, iza leđa!
Omg, so proud.
|
01.01.2007., ponedjeljak
O čemu pričamo kad pričamo o Novoj Godini
Konstatujem da je doček Nove Godine velika glupost.
Npr. meni se sad užasno spava, upravo sam odgledala possibly najružniji film svih vremena, rado bih legla i sve zaboravila, ali ne mogu jer treba da sačekam Novu Godinu.
U stvari se samo čeka 1. januar. Big deal.
Neke stvari su mi mnogo jasnije otkad sam napunila 33, npr. ta obmana zvana Nova Godina. Kakva glupost.
Naravno, drugu bih pesmu pevala da sam na vreme videla sta se desava na Queen Mary. Lepo bih obukla sve belo kao sto traže, platila 35 dolara i đuskala sa Brazilcima. Ali nisam se obavestila na vreme. Videla sam kad je već bilo kasno. Za Bobija tj., ja sam bila spremna da krenem iako je vec bilo pola jedanaest.
Ili da sam ga poslušala i otišla na taj koncert Flaming Lips i Gnarles Barkly. Ali stvarno nešto ne marim za knocerte... I tako. Završim u bioskopu. Gledajući razne gadosti. Mel Gibson, son of a bitch, bolesnik. Koji je taj lik ludak i poremećeni manijak. Na pola sam izašla, a ja sam od onih što uvek sve trpe do kraja i pojedu sve iz tanjira. Ne sećam se da sam ikad izašla tako sa pola nečega. Kako sam ipak morala da čekam kraj (Bobi), išla sam iz sale u salu i gledala razne druge filmove. Borat. The Holiday. Još jedan, ne znam kako se zove. Lud provod. Posle sam otišla u wc i ogledala se. Vratila se u salu da vidim je li se kasapljenje završilo i ugledala još kasapljenja.
Ima ovo: od interneta sam izlečena. Nema više tu ništa za mene. Blogovi - prevrćem očima. Ostale gluposti - prevrćem očima i simuliram povraćanje. Whatever. Gotovo je.
Srećna vam Nova Godina, ako ste u tom fazonu, ja odoh ja da je čekam, sad će, samo što nije. Tamo kod vas je već sve spremno za prenos iz Beča, a uskoro će i skokovi. Nije da me bilo šta od toga zanima, samo kažem onako, znam da je popularno.
Nova Godina. Ne mogu da verujem. Napominjem da ni alkohol ne mogu da pijem zbog neke upalice grla koju samovoljno lečim antibioticima. Kao da bih uostalom nešto i pila... U stvari možda i bih, nekako da zbunim mozak i zaboravim na taj idiotski film više.
Odoh, još 6 minuta. Like it matters.
Dodatak, sat i 40 minuta kasnije:
Motherfucker. Ne mogu da verujem da sam stvarno propustila tu brazilsku žurku na Queen Mary. Ne mogu da verujem.
|
|
