|
Siva, pljesniva, breskva mala,
Leži na zemlji. Truli. Gnjije.
S rodne grane davno je pala
Za ništa više ona nije.
Stvari srećom drukčije stoje:
U njenom blatu, njenom kalu,
U lakoj bluzi roza boje,
Ja vidim breskvu rascvjetalu.
Uz malo sunca, malo kiše,
U ovoj našoj šporkoj zdjeli,
Dogodit će se stari kliše:
„Padne li zrno… i umre li…“
Pada čovjek!... Da mi je znati,
Dat mu da padne?... Il ne dati?
|
