U jednom od prošlih postova sam napisala svoja mišljenja o ljudima i njihovoj nesreći...
A sad... Sad sam svjesna da ljudi naprave ono najlipše, odnosno, napišu najlipše stvari temeljene na iskustvu... I to, uglavnom, iskustvu nesriće...
Ovo možete svatit kao neku vrstu opravdanja za nastavak ovog posta, jer ne virujen da će bit dubokouman ili nešto tako...
Nisam ništa posebno planirala za ovaj post, pa ću jednostavno pisat ono šta mi padne na pamet...

Nedilja je bila jako težak dan u njenom životu... Osjećala se tako usamljeno... željela je pobjeć s ovog svita, i stvorit se u utopiji... Stvorit se na mistu di bi imala nekog ko ju potpuno razumije... Nekoga ko bi se taj dan s njom smija, ko bi plaka ako mu se plače... Ali, bila je sama... u toliko željenoj utopiji je zamišljala sebe... zamišljala je njega... Nije to bila jedna plaža.. kao sve do sada...
Odnosno, one idealne plaže... Sjedili bi na klupi, a kiša bi padala... Pričali bi... Ona bi mu rekla sve... Makar i ne bili skupa, ona bi bila sretna jer mu je napokon sve rekla..
Ali, utopija... utopija ne postoji... I nikad neće postojati...
Zašto onda sanjat?!?!
Ali, opet kad pogleda... u svijetu svi pate.. samo šta neki to pokaziju, a neki to skrivaju...
Neki su se pomirili s tim, a neki se bore protiv toga...
Bori se i ona...
Danas je stvarno prekrasan dan, a ona sjedi za kompjuterom i piše... A zašto?
Možda da kaže kako će odustati?
Možda da vam kaže hvala?



Možda da zaboravi?...