Čarls Parham

Počeci pentekostalnog spiritizma

Još je John Wesley – osnivač metodizma, sebe smatrao osobom koja pretenduje na izuzetna otkrivenja i darove Duha Svetoga. Iz metodizma i kalvinizma izbile su struje i "crkve svetosti" koje su u XIX stoleću tražile duhovno iskustvo i "drugi blagoslov" kojim bi bilo potvrđeno i osigurano njihovo spasenje; to nisu videle u ljubavi i milosrđu, u "pobožnoj" histeriji i zanesenjaštvu. Krajem XIX stoleća, posle navale salonskog spiritizma isplivao je i pentekostalni spiritizam. Jednog baptistu – Sparlinga (i njegovog sina) u proučavanju 'Biblije' naročito je fascinirao opis silaska ognjenog Duha na Hristovo Bratstvo (u vreme hrišćanske Pedesetnice) okupljeno u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu ('Dela', 2): »A kad dođe Pedesetnica, svi su bili zajedno na istom mestu. I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni sav dom u kome su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima – kako im je Duh davao da govore.« ('Dela', 2:1-4) – Svaka duša je na svom, maternjem jeziku mogla čuti Petrove i Apostolske besede. Dakle, oni su ih čuli u sebi, u svome umu. Dok je rušenju Babilonske Kule čovečanstvo dobilo podeljene jezike, pri podizanju Hristove Crkve i ognjenom krunisanju Bratstva, ljudstvo koje je prihvatilo Hrista Isusa, počelo je opet u unutarnjem govoriti jednim jezikom, jezikom Duha Ljubavi, Duha Jedinstva.

Računajući da će ga na osnovu pukih molitvenih prizivanja Bog kao svog “služitelja” obdariti poznavanjem svih jezika ovoga sveta, i želeći da podeli svoje oduševljenje sa drugima, Sparling je 1886. godine osnovao 'Pokret poslednjeg izlivanja Duha Svetog' koji će postati začetnica 'Pentekostalne crkve' (grč.: h pentkost = 'pedesetnica').



Čarls Parham

Nešto kasnije, nezadovoljan sterilnošću i duhovnom učmalošću u zajednici kojoj je pripadao, mladi metodistički propovednik Čarls (Charles) F. Parham, u oktobru 1900. g. odlučuje da otvori svoju školu. U Topeki (Kanzas) nalazi odgovarajuću zgradu za svoje učilište - Bethel Bible College, nedovršeno zdanje koje su meštani zvali 'Stoneova ludost'. Ubrzo je stekao nekih 40 učenika. I tim interesentima i znatiželjnicima trebalo je ponuditi nešto “novo”, nešto izvan teatralnih obreda i bljutavih propovedi. Proučavajući novozavetne tekstove i izveštaje Parham zapaža da tadašnjem hrišćanstvu nedostaje duhovno krštenje, krštenje ognjem Duha Svetoga; zapaža da mu nedostaju duhovni darovi: proroštva, videleštva, isceliteljstva, govorenja anđeoskim jezikom, ... U Besedi na Gori isus ukazuje za dobrostivog Oca Nebeskog: »Molite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji moli dobiva, i koji traži nalazi, i onome koji kuca otvoriće se. Ili ko je čovek među vama, koji će sinu svome, kada zatraži hleba, dati kamen? Ili kada zatraži ribu, zmiju da mu da? Ako dakle vi – budući zli – znate dobre darove davati svojoj deci, koliko će više Otac vaš koji je na Nebesima dati dobra onima koji ga mole.« ('Matej', 7:7-11)

Parham i njegovi učenici, tražeći zajednički činilac za sve biblijske izveštaje o duhovnome krštenju, naišli su i utvrdili su da to predstavlja govorenje “tuđim (čudnim) jezicima”; pri tome se nisu pitali koliko su ti izveštaji autentični i verodostojni, odnosno da li su možda plod određenih emendacija i falsifikovanja učinjenih iz teološko-kultnih razloga. U iščekivanju dešavanja čuda, Parham sa učenicima, pred Novu godinu te 1900. g., preduzima tokom celog dana intezivno da se moli, ne bi li privukao i isposlovao spuštanje Duha Svetog. No, ništa “čudnovato” se nije desilo. Oko sedam sati navečer mlada školarkinja Agnes Ozman predložila je svome učitelju da molitvu poprati polaganjem ruke na glavu onoga koji želi da primi “krštenje Duhom”. Kada je Parham položio svoje ruke na glavu gospođice Ozman, sa njenih usana su potekli slogovi koje niko od okupljenih nije razumeo. Tokom sledeća tri dana bilo je još takvih “krštenja” popraćenih govorenjem nepoznatih jezika, odnosno glosolalijom, glotolalijom (grč.: glMssa, glMtta = ‘jezik’, laléM = ‘govorim’). Trećeg januara i sam Parham sa desetak drugih propovednika iz različitih protestanskih denominacija počeli su u obuzetosti da govore stranim jezicima. Tako je pentekostalni spiritizam preko misionarizma i zanesenjaštva Parhama i njegovih učenika počeo da se širi Kanzasom, Amerikom i svetom. Oštri i neodmereni novinarski napadi na Parhamovu “radionicu” samo su doprineli da se “novoduhovničari” buntovno još jače utvrde na svome putu i u svome ubeđenju da su na ispravnom putu krenuli.

Treba znati da je u ranom hrišćanstvu polaganje ruke na glavu – hirotesija (cheirothesía), praktikovana ponajprije kod uvođenja izabranog (hirotonisanog) laika u svešteni red, a tek potom da bi se kod krštenih prizvali i pobudili duhovni darovi (‘Dela’, 19:6).

Parhamov obraćenik William Seymour, došavši 1906. g. u Los Angeles, u Azuza Street-u osnovao je 'Evanđeljsku Misiju Apostolsle Vere' (Apostolic Faith Gospel Mission), iz koje je široko buknuo pentekostalni pokret sa svojim brojnim sektama: Assemblies of God ('Božija sabranja') – 'Božija Crkva', 'Božija Crkva u Hristu', 'Pentakostalna crkva svetlosti', 'Ujedinjena pentakostalna crkva', 'Samo Isus', ... Šezdesetih godina XX stoleća pentekostalci svoju "harismatski" duh pokušavaju preneti i na druge denominacije i ujediniti ih oko svojih "čudesa".

U pentekostalnom pokretu od 1970. g. deluje i ‘Isusova armija’, radikalna pentekostalna struja osnovana od strane Noela Stentona, koja okuplja pre svega razočarane protestante. Noelov kult tobože može da leči od bolesti zavisnosti i bolesti homoseksualizma.


Govorenje “čudnim jezikom” bez tumača

Pentekostalci veruju da kao što su Apostoli, Proroci, Evangelisti, Učitelji i Učenici u Gornjoj odaji bili kršteni Nebeskim Ognjem, potvrđeni kao Božiji kraljevi i sveštenici, tako i oni mogu danas biti kršteni. No, ne pitaju se da li na njih stvarno silazi Božiji Oganj iz Nebesa Čistote ili zavodnički oganj crvene Aždaje iz Podnebesa (cp.: ‘Otkrivenje’, 13:13, 12:3)? Uzimanje glosolalije kao sigurnog popratnog pokazatelja “svetog krštenja”, odaje vrlo pogrešan pristup.

Koja je svrha da danas neko govori na “tuđem” i “nepoznatom” jeziku, kad je Evanđelje poznato svim narodima, svim jezicima?! Dakle, isključen je evangelizatorski motiv; u pitanju je nešto drugo: ljudska želja za senzacionalističkim dokazivanjem!

Kada je apostol Petar na Pedesetnicu besedio, Heleni su ga mogli čuti na helenskom jeziku, Jevreji na aramejskom, Kopti na koptskom, Rimljani na latinskom ... Oslovljeni u unutarnjem Božijim Duhom, verovali su da im se Hristov Namesnik i u spoljašnjem obraća na njihovom maternjem jeziku.

Temeljna zabluda vernika iz pentekostalnog pokreta je ta da naprečac, bez dugogodišnjeg asketsko-moralnog rada na sebi, mogu biti kršteni, mogu uroniti potpuno u Okean Večnog Života. Posvećen, kršten i pomazan Ognjenim Duhom (‘Matej’, 13:11) može biti samo onaj koji je Svetom Silom ispunjen, koji je ispunjavanjem Božijih Zapovesti uveliko postao čista rukavica na Božijoj ruci, instrument i transformator nesebične, darujuće ljubavi.

Svako ko pokrene ognjenu snagu u sebi, kundalini, kad ona dospe do mozga koji ima očišćene sive stanice, može da govori ili peva (u rimama) na anđeoskom jeziku, koji je svakako i jezik prvih ljudi. No to nije neko ekskluzivno duhovno ostvarenje ni pokazatelj duhovnog “savršenstva”, već samo prijemljivosti za Veliko Sjedinjenje sa Hristom Mladoženjom.

Ono što se danas dešava kod pentekostalaca, koji su uveliko i zagovornici nakaradnog ekumenizma, nije ni govorenje “anđeoskim jezikom”, ni drugim zemaljskim jezikom, već sasvim nepoznatim jezikom, govorenje koje prelazi u buncanje, groktanje, ludovanje. Pentekostalni frenetični sastanci zapravo su spiritističke seanse, seanse na kojima se ne priziva Nebo već zazivaju duhovi i duše iz Podnebesa. Čovek opijen svojim ljudskim “ja” lopta je protivzakonitih snaga koje se sa njim igraju i oduzimaju mu dragocenu životnu energiju, dovode ga nekad i do duboke pomračenosti uma i potpune opsednutosti. Kada kod pentekostalaca “kršteni” počne da viđa sablasti i duše umrlih, trebalo bi bar tada da mu bude jasno ko ga vodi, kome se predao. Čak ni moljenje koje ne izvire iz srca nije nikakva garancija čoveku da nije primamljiva meta pomračenih duša i avetinjskih dijaboličkih snaga. Najvažnije na duhovnom putu je da čovek bude dosledan i istrajan, te da detektuje i razotkriva želje i žudnje koje ga vode i pokreću, jer preko nezakonitih i masivnih želja mračne snage najbolje ubrizgavaju svoje pogubne impulse u nas.

Bog onima koji imaju uši, koji mogu i hoće da čuju, govori i opominje preko Svojih proroka: u proroku, njegovim moždanim stanicama se Božiji svetlosni jezik transformiše u ljudski jezik, razumljivi jezik mesa. Najviši dar u Crkvi i najviša harismatska služba nije glosolalija, već proroštvo, kako već apostol Pavle ukazuje: »Težite za ljubavlju i pokažite revnost za duhovne darove, a naročito da prorokujete. Jer ko govori čudnim jezikom – ne govori ljudima, nego Bogu; niko ga, naime, ne razume, dok on Duhom govori tajne. Ako ko prorokuje – ljudima govori na nazidanje, opomenu i utehu. Ko govori čudnim jezikom – izgrađuje samoga sebe, a ko prorokuje – uzdiže Crkvu. Želim, naime, da vi svi govorite čudnim jezicima, ali više da prorokujete. Jer je onaj koji prorokuje veći od onoga što govori čudnim jezicima, sem ako ih tumači – da se Crkva uzdigne.

A sad, braćo, ako vam dođem i govorim čudnim jezicima, kakvu ću vam korist učiniti, ako vam uz to ne govorim u otkrivenju, ili u znanju, ili u proroštvu, ili u nauci? Pa i bezdušne stvari koje daju glas, kao svirala ili kitara, ako ne daju da im se tonovi razlikuju, kako će se poznati svirka svirale ili kitare? I ako truba da nejasan glas, ko će se spremiti za boj? Tako i vi ako čudnim jezikom ne kažete razumljive reči, kako će se razumeti šta se govori? Govorićete u vetar. Iako na svetu ima toliko vrsti jezika, pa ni jedan nije nerazgovetan. Ako, dakle, ne znam značenje govora, biću tuđin onome što govori, i govornik će meni biti tuđin. Tako i vi, pošto pokazujete revnost za duhovne darove, nastojte da u njima obilujete na uzdizanje Crkve.

Stoga ko govori čudnim jezikom neka se moli Bogu – da ga može protumačiti. Jer ako se molim Bogu čudnim jezikom, duh moj se moli, a moj um ostaje bez ploda. Šta to znači? Moliću se Bogu duhom, ali moliću se i umom; pevaću hvalu duhom, ali pevaću i umom. Jer ako ti blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mesto neposvećenog reći “amen” na tvoje zahvaljivanje, kad ne zna šta govoriš? Ti, doduše, lepo zahvaljuješ, ali se drugi ne uzdiže. Zahvaljujem Bogu što govorim čudnim jezicima više od svih vas; ali u Crkvi ću radije reći pet reči svojim umom – da i druge poučim, nego hiljade reči čudnim jezikom. Braćo, ne budite detinjastih misli, nego u zloći budite nejaki, a mislima budite zreli ljudi. U Zakonu je napisano: “Preko ljudi koji govore tuđim jezikom i usnama tuđinaca govoriću ovome narodu, pa ni tako me neće poslušati, govori Gospod”. Na taj način čudni jezici nisu čudni znak za verujuće, nego za nevernike, a dar proroštva nije čudan znak za nevernike, nego za verujuće. Ako se, dakle, sva Crkva okupi na jedno mesto, i svi budu govorili čudnim jezicima, pa uđu neposvećeni ili nevernici, neće li reći da ste ludi? Ako pak svi prorokuju, pa uđe neki nevernik ili neposvećeni, svi ga izobličavaju, svi ga ispituju, obelodanjuju se tajne njegova srca, pa će tako pasti ničice i pokloniće se Bogu objavljujući da je Bog stvarno u vama.

Šta onda, braćo? Kad se skupljate, svaki ima psalam, ima nauku, ima otkrivenje, ima čudni jezik, ima dar tumačenja tog jezika; sve neka bude na nazidanje. Ako ko govori čudnim jezikom, neka to čine po dvojica ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači. Ako pak nema tumača, neka ćuti u Crkvi, pa neka govori samom sebi i Bogu. Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi – jedan po jedan – prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu. I proročki duhovi pokoravaju se prorocima; jer Bog nije Bog nereda, nego mira.« ('Korinćanima', I, 14:1-32 – prevod: Emilijan Čarnić) – Kada pentekostalci govore “čudnim jezicima” redovno nemaju nadahnutog tumača, onog koji bi govor preveo da bude razumljiv za većinu okupljenih. To je najbolji pokazatelj da takav govor ne dolazi od Boga, Duha Reda i Jedinstva, da ide “u vetar”. Koliko je besmisleno i nakaradno da neko u jezički istorodnoj grupi počne da govori, tobože nadahnut Duhom, jezikom koji niko iz te grupe ne razume, pa ni sam govornik?! Kome se zapravo tu govori, i ko tu zapravo govori?! Gde ima “govorenja drugim jezicima” bez profetskog govorenja, jasno pokazuje da tu Laž paradira. (Ovim se ne želi reći da je svako profetstvo istinito!) Ako Duh Istine daje svoju reč, On je daje radi duhovne pouke i koristi, a ne radi zbunjivanja i izčuđivanja. Bez Hristovog proročkog Duha nema Crkve i harizme. Pentekostalce njihov “Duh” ne ujedinjuje oko Istine, već oko Laži (lažnih čudesa) i Zablude, ujedinjuje ih zapravo protiv Boga i Neba. Ako čovek veruje da je kršten Duhom Svetim a i dalje čini mnoge grehove i gnusobe, ako je bar malo duhovno senzibilan i iskren, to mu može pokazati najbolje da je na pogrešnom putu, da sa njim manipuliše negativna snaga: »Svako ko ostaje u Njemu, ne greši.« ('Jovan', I, 3:6) – Današnje govorenje “čudnim jezicima” je zapravo sektanski spiritizam, gde podmete obuzimaju iz onostranog razne duše (koje govore na svoj nekadašnji zemaljski jezik) i avetinjske snage, ili podmetu indukuju jezičke pohrane iz ranijih utelovljenja. Negativne snage čoveku koji nezna da ispituje duhove ne da mogu dati govorenje nepoznatim (= nepostojećim) jezicima, već i govorenje zemaljskim i drevnim jezicima. Tako se u ‘Kijevsko-Pečerskom Pateriku’ govori o Nikiti Zatvorniku, koji je potpao pod uticaj Nečastivog, koji ga je osposobio da naizust znao starozavetne knjige na hebrejskom (odelj. 5). Odmah potom se iznosi slučaj bolesnika iz Kijeva koji je govorio hebrejski, helenski, latinski i još neke jezike za koje do tada nije ni čuo. Đavolu nije nikakva smetnja da mi govorio o Bogu, sve dok ne poštujemo Božije Zapovesti, jer zna da takve reči ne nose Snagu koja oživljuje.


Harisma ili opsednutost i zombizam

Na pentekostalnim sastancima, koji često dobijaju komedijaško-karnevalski karakter, obuzeti se nekad tresu, skaču, padaju, viču, razuzdano smeju, ispuštaju neartikulisane zvuke, čine sve ono što je se nekad susretalo u antiknim orgijastičkim kultovima ili danas u vudu-kultu. Duh Harmonije i Reda se tako ne izražava i ne manifestuje. Oni koji padaju u transeve, gde neznaju za sebe i okolinu, najbolje time pokazuje da je Duh Sveti proteran iz njihovog hrama, njihovog tela, a da ih je obuzela i ispunila neka druga, bogoprotivna i niža sila (cp.: ‘Samuel’, II, 19:24)

Treba znati da niži iscelitelji i kvaziharismatici, za razliku od Božijih, kada polažu ruku na teme glave drugog čoveka, ne uspostavljaju vezu sa jezgrom duše čoveka, sa Bogom, već deluju samo na njegov mozak i centre svesti. Centri svesti ne treba da pokreću kundalini snagu, već Bog treba preko ognjene kundalini snage centre svesti da pokreće na višu vibraciju. Kod istinske harisme i istinskog proroštva, Božiji Duh deluje preko kundalini, eterične zmijske snage koja se spaja sa jezgrom duše, i iz jezgra duše božanski impulsi se izlivaju u mozak čoveka. Kod nečistih medijuma onostrane snage vampirski vezane za zemlju telepatski direktno deluju na mozak podložnog čoveka.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se