Ne znam jeste li se kada zapitali – što je to ponos? Ja jesam, i to što sam starija, sve više i više. Od želje da budem objektivna i probam dati neki «pravu» definiciju, išla sam čak pogledati u Opću encikolpediju. Jest da je staro izdanje Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, ali stvarno ima puno pojmova svih vrsta i nisam očekivala da ponosa – nema. I sad bi ja trebala dati neku svoju definiciju. A nemam pojma što staviti – ono kad .... bih, a ne bih, jer nešto mi ne da.

Ovih mi dana jedan prijatelj, zapravo jedini muški prijatelj kojega imam (ako ne uzmem u obzir virtualne ), ide na poprilično dalek put. Leti čak preko oceana i bit će tamo mjesec i pol. I tako, kako se baš prečesto ne vidimo, zadnji nam je dogovor bio da se siiiiiigurno vidimo prije nego ode. U međuvremenu smo se čuli, više puta, pa sam mu poslala mail, pa ne može, pa čut ćemo se, pa ok ... standardne priče kao i brdo puta prije. Ne može on, ne mogu ja, ima još vremena ... I ne bi meni bio problem ni sad javiti mu se, ali problem mi je kad mi se čini da uvijek to radim ja. Znam, možda će biti onih komentara kako mi nije pravi prijatelj. Ma JE. Baš je pravi i drag mi je i ja sam njemu i tu dileme nema. Ali opet, tu je on. PONOS. Koji mi ne da da mu se javim. Jer ne volim kada u bilo čemu radi samo jedna strana. Znam da svi nisu isti i znam da nas ima picajzlastih koji se držimo riječi, znam da ima i onih malo nemarnijih koji više vole «ležernost» bez nekih obaveza, ali opet – ovaj se put ne mogu natjerati.

Sjećam se kad sam bila dijete, a i malo starija i lajavija znala bih se posvađati s mamom ili tatom, i ne znam kako bi sve završavalo na nivou rječnika, ali znam da mi demonstrativno napuštanje kuhinje nije bilo rijetkost. Po mogućnosti bih bila i vratima lupila i otišla u svoju sobu. I bila bih tamo satima. Što baš i ne bio neki dramatični problem da me nije s vremenom ulovila glad. E, onda sam isto bila jako ponosna i bila bih umrla od gladi, ali ne bi otišla u kuhinju. Kasnije sam shvatila da oni radi mog ponosa nisu gladni, nego ja. Pa sam se najela i onda otišla ljutiti.

Posebna priča je kada su u pitanju muško-ženski odnosi. Ne znam kako je kod vas. Ali toliko puta mi se desilo da bih nekoga nazvala ili mu nešto rekla, a ne mogu. Ne zato što ne znam što bih rekla, nego opet taj ponos. U nekim slučajevima je to kao «testiranje» tko će prvi popustiti. Što ponekad može ispasti u našu korist, jer popustio je Drugi. No, koji put i ne bude tako. Ako je Drugi poput vas, ili još i gori. I što onda – radi ponosa možda prestane nešto što je stvarno vrijedilo i što je prekinuto možda radi nekog nesporazuma, gluposti, ljutnje ili nečeg četvrtog. Ali ne dovoljno bitnog da se sve prekine. U nekim drugima slučajevima čak nije to «nepopuštanje», nego možda čak i strah. Strah da ćeš biti odbijen i da nekome nije stalo, i da se tada ne isplati ispasti glup. Treće je pitanje ... kada pokušaj i trud oko nekoga prestaje biti - pokušaj i trud, a prelazi u gubitak ponosa?

Ne znam reći neki mudri zaključak, jer mi stvarno ne pada napamet. Znam samo da sam radi ponosa puno puta bila uskraćena za mnoge ako ne predivne, onda barem ugodne stvari ili druženja. Čak i ne mislim na nešto posebno, već na one uobičajene stvari odlaska na more, na izlet, ili pak vikendom van. Ne moram posebno govoriti da mi neki drugi gubici radi ponosa puno teže padaju. Nadam se da vi puno bolje od mene rješavate takve stvari.

p.s. Medotu koji preksutra putuje šaljem pusicu za sretan put.

EPILOG

Moj Medo i ja smo se čuli i pozdravili. Pitao me što će mi donesti. Rekla sam neke bombončiće. Ali zapravo želim da tamo što prije kupi digitalni fotoaparat i pošalje mi slikice i napiše impresije. Vama isto PUSICA.