tHiS CrAzY wOrLd

Nekako samo po sebi osjetila sam strah.. No nakon par minuta, zaključila sam da to nije neki novi osjećaj.. dapače, to je osjećaj koji me već neko vrijeme prati.. Strah za sebe i svoje bližnje.. da im se nešto ne dogodi.. da mi se nešto ne dogodi, a da se nisam stigla ni oprostiti..
Možda su moje misli i pomalo morbidne, no uvijek me vrate sada već godinu dana unazad.. I na tako odjednom izbrisano ime djevojke za koju još dan danas ne mogu vjerovati da je više nema.. I na njene roditelje i najbolje prijatelje.. koji su u trenutku ostali bez nje.. da nisu bili ni svjesni što ih je snašlo.. I koji nisu imali priliku oprostiti se od nje..
I priznajem, ne znam se konstruktivno nositi s time.. Strah me skoro svaki puta kada tata ulazi u auto, kada mama i brat odlaze na posao, kada ja putujem na destinaciju.. Strah me da će nešto krenuti krivo.. I pojavi se knedla u grlu, i najrađe bi ih grlila i ne pustila da odu..
Sutra ponovo idem na destinaciju.. Nije da idem neznam kako daleko.. jedva sat vremena od Zagreba.. No svejedno, visim online, tražim tko je online, pričam s ljudima, strah me reći im koliko mi puno znače da ne ispadnem freak što to tako olako dijelim.. No onda mi se opet vrati u glavu Tea i njen komentar nakon gubitka te drage nam prijateljice.. Eh, da barem češće ljudima do kojih nam je stalo kažemo da ih volimo.. To zapravo gotovo nikad ne radimo, iz straha da nas ne počnu smatrati freakovima što se razbacujemo emocijama.. Ali da mi je barem sekunda da joj kažem koliko mi je značila.. prije nego je poginula.. Sve bih dala..
Ne želim ponavljati takve greške, pa makar me smatrali kakvom god žele.. Želim im dati do znanja da ih volim.. da mi znače masu, makar nekad ne ostavljam takakv dojam.. I da me strah ne radi toga što se može a ne mora dogoditi.. nego radi toga da odu / odem, a da nikad ne kažem koliko ih zapravo volim..
Strah me..