|
PMS je.. možda vam moje riječi neće imati mnogo smisla trenutno.. nema veze.. ni ne trudim se osobito da imaju.. slušalice na glavi iz kojih glazba trešti i upaljen messenger dovoljni su da me ometaju u kojekakvim mislima koje bi me mogle sustići ovakvu grinčastu.. i onda još preko dana opiči 35 u hladu.. srećom pa ne spremam ispite..
Još malo pa je 1.7. a još me ne zovu.. do tog datuma bih trebala imati spakirane kofere i kartu u džepu, a ja još neznam ni da li idem i kuda idem.. sutra ću obaviti i taj telefonski poziv.. sve dobre destinacije su navodno već popunjene.. no prisjećam se entuzijazma s kojim su mi prilazili na seminaru i nadam se da postoji bar još jedno mjesto za mene na nekom takvom ultra fensi mjestu, di mi je većina ekipe.. makar se tome svi nadaju, ako ćemo tako..
Produkcija je iza nas.. što se otplesalo, otplesalo se.. i koliko god nesigurna u sebe ovaj tren, da se mogu vratiti nazad na taj dan, vjerojatno nebi ništa promjenila.. jer bilo je baš kako je trebalo biti.. one crne misli došle su tek kasnije.. nekako mi je uvijek u glavi da su ljudi samo pristojni kad kažu- da, bilo je super.. čak mi se nekad pričinjava da čujem i ironiju u glasu.. al jbg, to je samo moj problem jer tražim problem i tamo di ga nema.. Ako ništa, kostimi su bili „do jaja“. Umm.. loš izraz?! Well, anyways..
Toliko je toga za napraviti a toliko malo želje da nešto radim.. po čitave dane vrtim tv programe, čitam knjige i JEDEM... još jedan razlog što jedva čekam 1.7. i taj telefonski poziv.. otkad nema treninga, svakim danom me sve više strah da ću se iduće jutro probudit kao „teška kategorija“.. a ova vrućina vani nikako ne potiče u meni želju za trčkaranjem ili ičim sličnim.. 
Pozitivna stvar u svemu tome, vraćam se malko unazad, je to što sam napokon počela micat prašinu s knjiga koje „već dugo želim pročitati“.. yea right.. kupila ili dobila i tako su stajale.. prva na redu je Orwellova „1984.“ ..some freaky book.. Mi u srednjoj nismo čitali takve lektire, pa valjda nadoknađujem.. imam osjećaj ko da gledam Hitchcockove „Ptice“.. i vjerujem da ću isto tako, kad završim s njom, dugo imati kojekakve fobije..
U biti, došla sam do zaključka zašto sam se tako bojala tih Ptica i zašto mi je to ostalo kao fobija iz mladosti.. Dok u običnim filmovima imamo sporedne glumce kojima se može svašta izdogađat, glavni glumci za razliku od njih gotovo nikad neće umrijeti.. a ako koji i umre, ostatak filma biti će tugujući za tim likom.. U Pticama umiru svi- muški, žene, djeca.. nema tu – ovog smije, ovog ne.. Valjda je to tako i u našim životima ponekad.. Ljudi čitaju crnu kroniku i tješe se- huh, eto, bar mene nije..
Ok, daleko sam otišla u temu.. toliko o smislenom postu.. Do sutra(šnjeg telefonskog poziva)
BTW- preporučam vam jednu pjesmu.. ja sam sam se navukla na nju i dok je se ne zasitim, neću je prestati vrtiti.. Beyonce- One night only.. iz Dreamgirlsa.. ooouh, evo je, taman na redu na playeru.. Odoh..
|
Amaly