ponedjeljak, 09.03.2009.
call me crazy... al nebi mu oprostila...
ma nema te sile...   u sekundi gubim razum čim pomislim na njega. da, znam da su moji roditelji mlađi od njega. ali on je jedan i jedini takav... jedini za kojeg mi nije bitno, ni malo. da ima još dvadeset više... briga me... ovakav kakav je, baš mi je... ne mogu si pomoći, što učiniti kad on ima sve, samo mane ne.... njegov glas... svako normalan se može samo naježiti s kojom lakoćom on bez greške otpjeva što se nitko normalan nebi usudio probati ni u vlastitom domu. njegovi pokreti... pokriva cijelu pozornicu svojim plesom, skakutanjem, trčanjem... lagano, usklađeno... i tako sva tri sata svakog svog koncerta. pjevači duplo mlađi od njega to često ni ne žele, a ni ne mogu. a tek koji je to šarmer... kategorija za sebe... iskreno, čudim se da je na koncertu u areni jučer bilo tako malo onesviještene djevojčadi.skoro pa sam sigurna da bi se sastavila s podom u roku keks da me samo okrzne laktom u prolazu. ali svejedno nebi nikad propustila priliku za upoznavanje, ako bi bila ikad te sreće da mi se takva prilika ukaže... ma, i na minutu... mada... neznam baš kako bi to izgledalo s mojom nesposobnošću održavanja suvislosti, svijesti i drugih relativno bitnih elemenata.ustvari, da mi je samo koncert na kojem ću se izgurat do prvog reda... slušat, gledat, vrištat... uživat... nadam se da neću dugo čekat...  edit, dodatak: čitam sad da se ljudi zgražaju kako je nepristojno bacat na pozornicu grudnjake i slično.  ne kažem da bi učinila tako nešto, mislim da nebi, ali ipak moram reć da donekle razumijem ljude koji to čine. ok, žene koje to čine. rekoh razumijem... ili možda... suosjećam?  |
