ogledalo duše

dani filma u gradu koji nema kina.
htjela sam gledati Snijeg.
nisam imala s kime otići.

stih koji nisam čula možda godinama.
pošaljem joj.
glupo mi je svaki put slati isto.

padala je tako mekano sinoć.
znala sam da će me uspavati.
nisam znala hoću li se probuditi pa sam joj javila samo da zna da je kiša kriva.
jer je padala tako mekani.

nepravedo su je zakinuli.
gubim divljenje prema nekim osobama.
znam da je znala.

ne priznaje mi da je boli.
al vidim. vidim i vidim.
i ona teško izdržava.
samo želim da zna da sam tu.

gospođa sa vremenske prognoze upravo se spetljala.
to se i meni događa u zadnje vrijeme.
petlja mi se govor.
ne izgovaram normalno riječi.

mislim da me pauk izujedao po licu.
jezivo.
zamisli, spavaš i pauk te izgrize.
pauk te izgrize.
PAUK te izgrize.
PAUK!??!?!

jučer mi se zacrnilo pred očima i pala sam.
sunce me zasljepljuje.
evo sad je i kiša.
ja samo ne znam što hoću.

sanjarim gluposti.
opravdavam gluposti.
govorim gluposti.
*ovih dana sve mi miriše na jesen, ja ću opet biti šašav i zanesen... gluposti, sve same gluposti..*

sigurno se nešto događa sa blog editorom.
u bilježnici mi ide.

nisam otišla kod nje na kavu.još.
prokleta škola mi ne da da stignem.

u subotu je šesti put da posjećujem to mjesto na taj dan.
neopisivo mi fali. tako bih htjela porazgovarati s njim, a ne s njegovim nadgrobnim spomenikom.
neopisivo me zanima kako bi me savjetovao.

on je tako pametan.
diše tek četiri godine,a tako je pametan.
divim mu se.
diše tek četiri godine,a tako mu se divim.

samo želim neku kavu. izdašnu. možda i sama sa sobom. samo želim malo vremena da razgovaram sama sa sobom. onda obećajem da odlazim. sad ne mogu još. sad sam još uvijek u mostaru.


sanjarim smiješne stvari.

njima je bilo lako.
živjeli su u vremenu kad su se morali boriti protiv kolotečine i kad su im se svi skrivečki divili.
ali bilo im je lako.
spavati na ulici.
pjevati.
plesati.
pušiti marihuanu.
i slično.

da.
hipicima je bilo lako.

a sad ni oni više ne pale u svijetu.
jedini za kojeg bi mozda pomislila da ima u sebi neke hippy krvi je mance.
al on je konobar.

danas imam kontrolni iz fizike.
pismo koje sam joj počela pisati sad više nije aktualno i ja sam lijena.
shit.
oprosti.
shy.

vani je sunce i baš je vruće.
večeras je prva proba za predstavu koju sam napisala.
tj. nije proba nego sastanak.
ispunjena sam.

ne primjecujem ljude kad prodju pokraj mene.
i volim mostar.

gadi mi se ustajanje u 7 ujutro.
i gadi mi se umor.
o kako mi se gadi.

tuzna sam jer ne mogu pjevati i plesati po suncu.
tuzna sam jer ne znam niti pjevati niti plesati.



o kako im je bilo lako.

kažeš želiš da ti napišem pismo i da ti kažem što se događa.
pa eto. dugo smo se družile i ti znaš da sam uživala s tobom i ti si uživala sa mnom. uvijek smo znale da jedna bez druge ne funkcioniramo najbolje ali eto.. dogodilo se što se dogodilo.
znala si da sam ja jaka i da me se ne možeš tako lako riješizi.. ali tako si me lagano ubijala i ubijala. kao da si na jedno kratko vrijeme pomislila da ti jednostavno više- ne trebam. možda ti se učinilo da vidiš mene u drugim stvarima. ali ne draga. to nisam bila ja. to su bile sjene u kojima je još ostalo moga traga. i ne znam. ne mogu ti pisati. ostala sam nekako popišana poslije svega što se dogodilo. pomalo mi se učinilo da me iskorištavaš, da me trebaš samo određene dane određenih tjedana. možda to nije bilo tako, ali ja sam tako osjećala. ne mogu ti pisati. oprosti.
tvoja sigurnost.


rekla si mi da ti se javim pismom, da nemaš hrabrosti da me pogledaš u oči. ha. ironično. ti nemaš hrabrosti za mene. znam da si mislila da ja živim praktično u tebi i da me nitko ne može istjerati. i ja sam tako mislila ako ćemo iskreno. ne znam kako smo prestale razgovarati, valjda ti nisam trebala ovo ljeto. od onoga dana kad si podigla glavu u nebo kao da sam nestala. kao da si i ti nestala. možda si mislila da sam ja ondje uvijek kad ti trebam. ne znam. jednostavno ne mogu proći kroz tvoja vrata. kao da se zabijem u zid onda kad krenem prema tebi. kao da nas netko neprestano razdvaja. kao da nas NEŠTO neprestano razdvaja. kažu, bitno je se samo usudit za sve u zivotu. ja sam se usuđivala stajati ispred tebe onda kad ti nisi mogla odgovarati za sebe. bila sam ti kao štit kad su te gađali petardama. bila sam ti kao kišobran kad su te polijevali vodom. bila sam ti kao bilježnica kad su te živcirali. sad ne mogu proći kroz tvoja vrata.i ne smijem ti više pisati.
oprosti.
tvoja hrabrost.


poslala si mi poruku da ti se javim preko pisma. ne znam što da ti kažem. dugo sam se gubila u tvojoj prisutnosti i sad ne znam više jesam li dobro došla ili ne. zaboravljaš nekad kako si me jako pridobila i koliko dugo ti je trebalo da me ponovno vratiš kad bi me gubila. ja sam mislila da si pametnija. ja sam mislila da si svjesnija. bez mene ni ti više nisi ti. gledam te kako se gubiš iz dana u dan, ali neću. ne želim ti nakon svega opet doći. puno si me puta razočarala i puno si me puta tako hladno prokleto otjerala. puno si puta bila kučka i ti to znaš. mislim da ja ne idem s tobom i da ti ne ideš sa mnom. ti si jednostavno kao drugačija kad sam ja tu. gledam te kad me nema kako se predano posvećuješ slovima i olovci. tu ja ne pripadam. ali eto, kažeš da me trebaš. ma vraga me trebaš. uvijek iste stvari ponavljaš. nisam spremna još da ti se vratim. i ne traži me da ti pišem, molim te.
oprosti.
tvoja snaga.



*ostaj mi zdravo. točka. pozdrav. tvoja vjera.*