oko za oko

23.02.2008., subota

braćo i sestre

Prestao sam pisati. No, isto tako sam prestao čitati. Takođe više niti ne razmišljam. Ambicija nikada nisam imao, a nade su se rasplinule i nestale. Koje egzistencijalističko sranje! Al, jebat ga.

Antonionijeva glumica na kraju jednog filma konstatira „nema nigdje ništa“. Zar zaista nema? Ili se, nekako, uz put, izgubi?

Ne znam. Čak više nisam siguran u to da znam da ne znam. Ne znam da ne znam. Ne znam da li znam. Ne znam hoću li ikada znati, ili ne znati. Ne znam.

Najzastrašujuće je to što sam se prestao smijati. Svaki pokušaj smijeha pretvara se u grčevito bolno iskrivljavanje lica u grimase. Ništa više nije smiješno. Čak ni ljudska glupost.

Kako da se bude, a da nisi? Kako ljudima uspijeva da žive mrtvi? Zašto uopće biti? Fakat, ne znam. Ali, neki kurac te opet drži da se bude. Da se bude, iaoko nisi. Da mrtav ipak živiš. Da budeš.

Počesto izmješam film i tzv stvarnost. Često ono na filmu doživljavam kao stvarno, a zbivanja oko mene kao fikciju. Ljude gledam i slušam, uz nužne minimalne kontakte, s određenim odmakom i nezainteresiranošću, da ponekad osjetim fizičku bol zbog svoje udaljenosti. „Zoon politikon“. Nisam bog. Nisam zvijer. Ima li i nekaj treće?

Povremeno gradim alkoholne mostove preko kojih hrlim ljudima u susret. Ali, često, ti svojevoljni mostovi, me odvedu u sasvim nekom drugom nepoznatom pravcu. Tada, uz gubitak drugih, gubim i sebe. I tad povremeno,u sebi, plačem. Tad kroz plač zazivam, grozno pijanim glasnom, rame, odnosno sise, neke žene. I ako ga dobijem, rame, tj sise, tada glumim frajera. A ujutro, sve je manje bolno, ako kad otvorim od mamurluka slijepljene oči, ramena, tj sisa, više nema. Tad si šapnem frajerskim glasom: jebeš sise.

U mašti izgleda sve puno bolje nego u stvarnosti. Gledam se s nekom curom i nadam se da se ona neće odvažiti na tzv prvi korak, jer ja sigurno to neću učiniti. Predobra mi je ovako tamo negdje daleko. Tamo negdje daleko u mašti i u snovima. Ona mi je rekla tebe nema, nikad nisi bio stvaran.

Trebao bih češće pisati. Sebi o sebi. Zašto pišem ovdje sebi o sebi? Zar ja to pišem vama o sebi? Koga boli kurac za vas. Koga boli kurac za mene. Boli me kurac. Iznenadila me je ravnodušnost koja me obavila. Izravno gledam ljudsku bol, patnju, glupost i boli me kurac. Dok me boli kurac pomišljam na to kako je nevjerovatno da me boli kurac. Danas, žena uplakanim glasom priča mi u kameru kako je imala sjeban život. Stari ju je jebo dok je bila mala. Posle ju je kreten muž alkoholičar tukao. Tukao je on i troje malodbne djece. I nemaju ništa. Gladni i bosi. A ja gledam u zuher i brijem si kak sam jebeno lep kadar složil. Zašto me ne boli kurac zbog toga što me boli kurac?

Zaista, zaista kažem vam: boli me kurac. Daraga braćo i sestre boli li vas kurac? Ptice nebeske niti siju, niti žanju i boli ih kurac. Izgubio se tako neki sin i bolio ga je kurac. Pijančevao je, živio razuzdano i bespoštedno se trošio. Nakon nekog vremena potpuno je oslabio. Izgubio se. Svi su ga ostavili. I on, iako ga je i dalje bolio kurac odluči se vratiti obitelji i tražiti pomoć. Oče evo sina. Sine evo oca. Boli me kurac sine. Boli me kurac oče. Zaista, zaista kažem vam: boli me kurac.


Idi svojim putem.






- 17:41 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< veljača, 2008  
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29    


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se