*One light for each undeserved tear*

U postu povratka, damned angel,je napisala kako je damned zato jer joj se događaju čudne stvari. Ne znam sad na koji način čudne ali meni se isto događaju pa nekad pomislim da gubim razum. Vjerojatno se svakome od vas dogodilo da čujete telefon koji uopće ne zvoni, poruku koja uopće ni došla... itd. Dobro, to ti se dogodi jedan, dva put pa aj ne badivaš to, al' kad ti se to događa gotovo svakodnevno (ka i meni) malo se i zabrineš. Npr, nedavno sam jasno čula kako me brat zove ''Anđela, Anđela...'' Ja dođem u sobu, pitam ga što me zva, on me gleda a izraz lica ono 'ko te zva?!' Ja: sigurno me nisi zva? On: Ne, 100 %. Dobro ja pođem i zaboravim na to. Već sam se navikla na takve stvari, ali ovo što mi se desilo nikidan, tooo... ja ležin u krevetu i ka i obično čitam, mobitel kraj mene na stoliću, odjedanput vidim da mi mobitel titra ono kao da se svitlo pali-gasi, ja se okrenem i ništa, opet se okrenem i počnem čitati i ponovi se ista stvar, opet se naglo okrenem i ništa, i tako 5-6 puti. Poslije to nisam mogla trpiti pa sam ugasila svitlo i legla, i opet zatvorenih očiju osjetim ka' da mi nešto titra. Nemate pojma kako me strah bilo, tako banalana stvar, a... Prvo pomislim da gubim razum, pa onda da me neki duhovi opsjedaju, Bože ja nisam noramalna, eto stvarno mislim da sam čudna osoba, jako čudna. Inače vjerujem u spirtualno odnosno duhovno, al' to ti je ono, takve stvari se ne događaju meni. Ne znam što da više mislim, kad sam to rekla frendicama, sestri one samo to ti je od čitanja. Ali bilo je tako stvarno, ne mogu opisati... tako stvarno. Dobro, dosta o tome... pozdrav ;)