No One Knows

Bija san sinoć vani bilo je katastofa na Animi,

(sorry guys, nije ni moglo bit dobro kad je došla certain M.S.)

a do Panaceje nisan osta...
To je hc punk pa neznan bili mi se to svidilo.

Ispod one ultraljubičaste neonke san izgleda ko debil. Jer svi ljudi sa normalnin smeđin i crnin očima šarenica in prosvijetli ali meni sa mojin plavin skroz bi pobili i onda san izgleda ka slipac. Ljudi su se micali od mene. Ne da mi je smetalo niti da nisan naviknut na takvo iskustvo, ali san primjetija.

Ali bez obzira na sve to jučer san izaša iz kuće u 8 i 20 unatoč tome šta san se sa K. dogovorija u 9. Nije mi ih se dalo slušat. 'Ko ih jebe... I sad dok san njih čeka sija san u naš predivni park.I sidin ja tako na klupici gledan sve svojin malin analitičkin okicama i vidin ona dva svetionika... Nisu to bili bog zna kakvi svetionici, dapače skroz regularni (živin u Šibeniku čisto za informaciju). I baš su me fascinirali (what do you say, what do you know)...

I tako ta dva svetionika su skroz drugačiji jedan od drugog. Jedan je bili, lučki, blizu, dulji mu je razmak između dva kratka svitla, a drugi zeleni, kanalski, sa kratkin razmakon i dugin trajanjen. I gleda san ih pola sata. Ne pitajte ni se zašto, ni kako po onom ledu, niti sumnjajte u moje psihičko zdravlje to su samo balasti u pogledu na mene. After all nikad me necete skužit. Ta dva svetionika su samo dvaput zasvitlila u isto vrime. I sad mene brine kad će se to opet dogodit... Jel vridno razbijat time glavu... (nije, ali ako to primjenite na moj život zapitajte se).



Kad će se jedan od svetionika ugastit?

Koji prije?

Hoće li ovom drugom falit?

Da li je bilo vrijedno truda?