Never be affraid to dream!
04.07.2007., srijeda
Smijeh
|
Dakle...dođem ja danas na posao, tj.jučer..danas je već sutra. Nakon 15 minuta evo šefičine kćeri koja će isto tu radit. Ona zbunjena što vidi mene..pita me da šta ne radi ona danas, kako to da sam ja tu. Ja ono..pak sam ja ostala paf. Jer kao jedan dan jedna, drugi dan druga. I niš, zove ona mamu, šefku i ispalo je da je ona meni rekla da to tako ide (a uvjerena sam da nije) :))) ali ok, niš, nasmijale smo se ko blesave i tako malo popričale, pa je otišla, a ja sam ostala...trpila sam jedno 3 i pol (TRI I POL SATA) sata, pisalo mi se za popizdit zadnjih sat vremena i jedva sam nekako do doma uspila to sačuvat. Došla mi je neka starija žena oko 70 godina...kupila je nešto i sad pita me da joj zamotam. Nakon što sam lagano probila papir sa nekom zdjelicom, rekla mi je da nek joj zamotam bocu u taj papir, a zdjelicu ne treba. I nekako ja zamotam tu bocu, zalijepim dio sa selotejpom, dio zavezem sa obojanom spagom, specijalnom za to motanje i gledam malo tu bocu, pa kažem ženi "A ne ide vam meni baš to motanje", a ona meni samo "Vidim". :)))))))) A bemu, nisam baš za zamotavanje..znam zamotat, ali baš da bi to bilo onako lijepo kao što radi moja mama ili kako rade u ducanima kad ih zamolis da ti nesto zamotaju...ni blizu:D Dobro sad ispada da stvarno ne znam zamotat, nije baš tako ali eto...znam celofanom dobro zamotat nesto najjednostavnije:) Uglavnom...zanimljiv dan na poslu..definitivno...:D sad sam 2 dana slobodna....weeeeeeeeeeeee......... |
