04.08.2007., subota

Moja faza sna, ili buđenja... Ponovno ja o spavanju. Odnosno, ovaj će put biti malo pisanja o buđenju. Nisam se naspavao sa četvrtka na petak. Bio sam malo vani u četvrtak i dok sam došao doma, obavio sve što treba da se uradi, prošvrljao po netu i skoro zaspao na stolici došlo je i jedan ili pola dva. Buđenje u petak (05.40) i radni dan sam proveo pokušavajući se razbuditi, bezuspješno. I tako sam odlučio ubit malo oko jučer popodne. I ubio sam ga, ali je buđenje bilo ko nikad do sad. Vjerojatno me probudila poruka prispjela na mob, al to nemrem biti siguran. Nisam je čuo, al je stigla minutu prije nego sam otvorio oči, pa je valjda ona kriva za buđenje. Slijed misli i događaja je bio ovakav. Otvaram krmeljave okice. Dan je. Oblačno je. Jebo te..., kol'ko je sati? Čohanje po... očima. Kasnim na posao. Ustajem. Di je mob? Kol'ko je sati? Na stolu je kod kompa. Dižem se i ustajem. Mob u ruke. 18.32. Dobro je, ne kasnim puno. Tek je 6.32. Kaj sad? Di mi je roba? Ček, ček malo... Koliko je sati? Jedno minutu stojim, bez da se pomaknem. 18.32. Okret prema prozoru. Nema Sunca. Dobro. Osjećam kako mi se mozak budi iz sna. Glup sam sam sebi... Više nego inače... Znam kako je kad zaležim ruku u snu, prekinem cirkulaciju, pa se pet minuta nabacujem s njom po krevetu ko da nije moja, još pet minuta vucaram za sobom po stanu ko mrtvo tijelo, dok ne krenu oni trnci kad krv opet krene kroz nju. Jesam li uspio zaležati mozak? Ok, glupo pitanje... Ali očito da sam spavao ko klada, kad mi je trebalo toliko da dođem k sebi. Blesav osjećaj, zbilja blesav...

- 08:03 - Komentari (14) - Isprintaj - #