Čekanje.exe
|
Pišem postove jer mi je dosadno ja nisam depresivan. -----------------------  Čujem ih. Svaku noć ista priča. Stalno ih čujem. Nisam spavao već godinama. Bar ne pošteno. Onih par sati u pauzama između vrištanja ne gledam kao spavanje... Vrište. Deru. Kolju. Paraziti osmog dana žive na leđima ovog polisa već stotinama godina. Zdravo za gotovo. Zašto meni nije? Opet ih čujem. Još jedan jadnik je nestao u tami. Čujem ih u mislima i kad nisu vani. Prate me kud god krenuo, što god radio. Kreiram svjetove u kojima ih nema ali vraćaju se iznova trgajući moje snove. Sad sjedim u mraku. Sam. I slušam. Ne čuje se. Ne čuje se ništa. Nije moguće. Osim ako... Čujem otkucaj. Otkucaj crnog srca. Znam. Došlo je vrijeme. Gledaju nas. Slušaju nas. Zašto su svi otišli. Opet su me ostavili samog s njima. Proždiru me. Najstrašnije je što ih ne čujem. Ne vidim. Ne osjećam. Osjećam. Razdiru me. Trgaju. Lome i drobe. Paraziti. Ja. Ja parazit. Parazit osmog dana. Sedam nije bilo dovoljno. Utopili smo se. *Danger?* Parazit osmog dana. Laku noć! |
