Sva sam neka fobična u zadnje vrijeme.Postala sam jedan u nizu onih vražjia hipohondara.Od kad sam čitala o fobijama,sva sam neka splašena.Fobofobična.
Suseda se fura na one Benediktince iz Dubrovnika,valjda sad to postala neka moda da svi vide duhove u nekim mračnim,tamnim,smrdljivim prostorijama.I niko joj ne vjeruje,naravno.
„A vidla sem ga.Kad ti velim!To je moj pokojni Jojža došel glet el sem si našla kakvega kurviša!Ti ja velim!Buš vidla kad zutra tebi prihja će ti bu v hijžu zašel,bu te hmoril.Ti ja velim!“
I tak se je još malo prijetila cijelom selu i ganjala susedu s kuhačom jer joj je ova rekla da je luda i da joj se sva jaja budu pretvorila u mučke.
Grozna kletva tu na selu.

I sad si ja tak mislim da je to sudbina.Ona me namjerno iskušava.Oće vidit dal ću se sva ukakat jer se ja navodno,po mojim novim saznanjima, i duhova bojim.
A zapravo se ne bojim njih.Bojim se činjenice da mi nakon kaj bi ga vidla nitko ne bi vjerovo.Sladunjavo bi me tapšali po ramenu,a starci bi mi zabranili izlazak iz sobe jer,ko što to već i sad tvrde,previše zurim u teve.
Ko u srednjem vijeku.Samo čekam da mi doleti neki tamo navodni doktorčić i već s vrata zaključi da imam previše krvi,a nemam da vrag vraga hebe,i posadi mi stotinjak pijavica.
I ne znaš kaj je gore.Dal da šutiš il da prosvijetliš neuki puk.I što se duhova i što se pijavica tiče.
Nije uvijek sve onako kakvim se čini.
Ko je to reko?
Ajme.Ko?
Alo?
Ima koga?
Ko ne pročita do kraja magarac…
Nananananananna…
I zakaj post ne bi bio u naslovu?
I zakaj svaka rečenica ne bi bila u svom redu?
I zakaj curice ne bi imale pišu?
A zakaj moja baka nema veću penziju?
I zakaj sve mora bit tak kak je?
Zakaj nemre bit…Ne znam…Jednostavno…drukčije?
Npr.
Zakaj smo naučeni da se bojimo svega kaj ne viđamo svakodnevno i kaj nije slično onome u čemu obitavamo?(uh šta sam znanstvena)
Mislim,šanse su 1 naprama neki tamo veliki,veliki broj da se to čeg se bojimo prestanemo bojat.
Al možda se nismo ni trebali počet bojat.
Ko ni ja.
Sve je to u glavi.




E sad kužim zakaj niko nije stavio post u naslov!Ne stane đubre jedno.

Kolko puta napisah "JA" - 3x
I feel -
I need - šiljilo za bojice

Znate,na meni vam je danas ogromna odgovornost…moram skupit svu prijašnju publiku.Svih onih 10-ak vjernih.I ako onaj gore da,još malo više.
Al nije nešto milostiv u zadnje vrijeme.
Zato moram napisat neki inspirativni post.A inspiracije ni da ju molim.Jučer sam baš bila nadahnuta.Šetala ja svojom selendrom i uhvatila me nostalgija.Tamo di me uvijek lovi.
Neka idilična stara kućica.Doslovno stara.I doslovno kućica.Onak mala da manja nemre bit i da je htjela.Preko puta nje potok.Doduše,nekad je to bio potok.Danas se u njemu legu žabe.Naime,sva susjedna dreka plutaju po njoj.I nije baš da se može ugodnim mirisom pohvalit.A ni izgledom…
Ma zapravo,čisti je šit.Al je meni nekak kul.I domaće.
I stanem ja kraj tog smrdljivog bivšeg potoka i dišem.Uhvatila me vrtoglavica.Al nea veze,mislim si ja.Sve je to prirodno.I nastavim disat.Digne mi se želudac.Žaba zakrekeće.Vjetar zapuše i raznese smrad.Neš zašuška u žbunju.Skoči mali mršavi mačor i počne se grčit po travi i hiti se na kičmu.Brijem da je odapel.Al bila sam nemilosrdna.Niš me nije moglo dekoncentrirat.Doleti roda.Za njom još jedna.Treća ptičurina bila neka ogromna.Zaleti se ona u stup i sklizne u travu.I ostala je tamo.Malo se koprcala pa smirila.One rode su me gledale ko da čekaju da im napišem koje dijete želim da mi donesu.Al djelovale su mi malo glupavo pa im to nisam htjela povjeriti.Smrad postane nepodnošljiv.Idila je postajala sve sumnjivija.
Al isplatilo se.
Prošla sam svoj test izdržljivosti.
Mogu na medicinu!!


Kolko puta napisah "JA" - 3x
I feel -
I need - kokos za kokos kocke,a neda mi se po njega u dućan