Nemezis
...paranormalno
Ajde, kad sam je se uhvatila ko pijan plota, da napišem nešto što bi tu možda i moglo upast.
Ovako je išlo:
Prvo su mi rekli da se prostor, koji bi mogao biti odličan prostor za vjenčanje (moje) preuređuje. Mogao bi biti odličan kad bi bio veći. Kako sad stvari stoje, uskoro će porasti taman koliko treba.
Pomislih, to je znak. Negdje u glavi, ko iz bačve začuo se mali, nježni glasić. "Znakić" je sve što je rekao. Smjesta odbacih pomisao.
Nekako se malo ježim znakova. Pogotovo onih koji ukazuju da bih mogla postati gospođa Nemezis :D
Onda mi tu uleti komentar sa čokoladnom tortom i kremom od jagoda. Prvo sam si zamislila kako bi to moglo izgledat odlično. Pa sam skopčala da mi je to omiljena kombinacija, i glasić je rekao: Znakić.
E, nećeš, glasiću, ti me uvijek uvališ u govna, pomislih i opet odbacih pomisao.
Pa sam neki recept kasnije tražila na Coolinarici. Pa sam našla recept za izradu pozivnica. Za vjenčanje. Srećom, pozivnice su bile kakve već budu. Bezveze. I rekoh svom glasiću - nemoj ni probat. Vidno zadovoljna što sam ga tako efikasno ušutkala, nastavih klikat ovo i ono. Ali, link po link nabasah na neki bosanski site sa pozivnicama. I prva fotka...ajme. Vidi. Ovo nije bezveze. Ovo mi se...sviđa. Meni se sviđa? MENI???
Čim smo se vratili iz Istre počela sam gledati vjenčanice. Pozivnice. Zahvalnice. Konfete. Svo to vrijeme gledam, surfam, idem na vjenčanja ko kritičar a ne uzvanik i jako dobro znam što neću. Jer je prokleto teško nać što hoću. Jer je to sve isti klinac i sve je konzumeristički, ko sa trake i uglavnom bezveze. A i nisam sklona kompromisu, iskreno. Pogotovo kad je taj dan u pitanju.
I tako sam se jedno pet minuta čudila sebi, popušila cigaretu i krenula u traženje papira. Imam samo onog matematičkog, na kockice. Iz bloka Hrvatskih šuma. Reko, poslužit će.
Malo ljepila sa šljokicama i ogledni primjerak je tu. Može se izraditi kod kuće. Jednostavno i elegantno. To je to.
Nakon razračauna sa glasićem i Njegovog komentara - lijepo ti je (čitaj, sve može, samo nemoj da ja to moram gledat i odlučivat i ne znam kakva mašna bi tu pasala) odlučila sam ignorirati ta tri znaka.
Išli smo po neke daske, za neke košnice, k njegovima.
I kaže potencijalna svekrva, neki dan je u novinama vidjela odličnu ideju umjesto konfeta.
Glasić je zaurlao.
Reko, da vidim.
Začudo, našle smo novine, i našle smo prilog. I ideja je sasvim prihvatljiva.
Glasić svako malo drekne: znakić! i sve si mislim da ću ga najlakše ušutkat ako se složim s njim. Je, je, sve su to znakići. I govore mi da se stvari polako slažu točno onako kako želim da se slože. I čini se da će ovo biti jedna vesela avantura. Obično bude veselo kad popustim glasiću i njegovim počesto suludim idejama.
A ovaj moj? On na sve sliježe ramenima i sve mu je dobro. Odredio je datum i sad misli da je obavio sve osim odijela. Kako naivno :D
Iskreno, uvijek sam mislila da se neću udati, osim ako me ne zaskoči kakva bebica. I sve to mi se činilo ko ogromna gnjavaža i prevelik trošak. I nisam baš shvaćala svrhu, živimo zajedno, prošli smo zajedno što smo prošli i meni bez njega života nema. Barem ne sretnog. Šta će mi sad još i vlastita parada pijanstva i kiča...al bit će da starim. Pa kao svi starci, hvata me sentimentalnost gdje ne bi trebalo. Pa mi se desi, kad nas zamislim ispred oltara da mi bude nekako toplo oko srca...uostalom,
on je moj sretan završetak .
06.02.2013. u 18:27 | 6 Komentara | # | ^