nema me

Ona je na samrti. Svako toliko, i to sve češće, prevrne se i izgleda mrtvo a pokrene se samo kad je Najdraži malo dotakne, kad joj izmasira srce. Ne možemo organizirati sprovod sve dok se Ona tako prevrće.
Grozno je vidjeti tako malo stvorenje kako umire. No iskreno, dotiče me se to koliko i nekoliko desetaka mrtvih u Palestini, Iraku ili Iranu, ili oni mrtvi pod krovovima europskih gradova ili one stotine mrtvih na egipatskom brodu. Ružno je vidjeti, ružno je čuti, ali ne marim.
Zanimljiva je ta smrt. Boli samo kada je blizu. Kad je daleko, kad mi je strana, kad se radi o nerazumljivom biću poput ribice, onda je ok, part of the process, nešto što se svakodnevno događa. A istina je sasvim drugačija.
Smrt ne boli. Život boli. Mene ne boli onaj utorak prošle godine kad je nastupila smrt, kad je zapravo došla kao spasitelj, kad smo svi već bili umorni od čekanja. Bole me svi oni utorci u kojima je nastajala bolest. Svi oni utorci u kojima sam možda i ja bila uzrok te bolesti. Svi oni utorci kojima bi on posezao za alkoholom kako bi mu se život činio lakšim.
Ne razumijem život svoje ribice. Možda je i ona imala svoj little empire, no ja ne znam za njega. Kao što ne znam ni za one malih Japanaca kojima prijete potresi. I ne želim znati, dovoljno mi je ovo što imam.
Ribici ćemo organizirati dostojanstven sprovod. Pustiti joj My Little Empire i zahvaliti joj što je bila toliko strpljiva i dopuštala mačketinama da piju iz njezinog carstva. Najdraži se možda prisjeti njenih družbenika koje je ona tako slasno pojela. I to je to. Zaboravit ću ribicu jer prava sjećanja na nju ni ne postoje. Neka druga ostaju da iz njih učim, da u njima uživam ili da jednostavno bole.