gustirna

DUĆANI NAŠI ONDAŠNJI

Svako naše malo misto imalo je svoj mali dućan. Velo misto imalo je i svoj veli dućan.


Butiga Bonačići u Krešimirovu kalu (Split). Gospodar Prošper Bonačić s klobukom u sredini, okolo je njegova družina.
Fotografiju sam posudila iz monografije "Spli'ski memento" u izboru Damira Šarca

U Splitu je prije 2.svj. rata bila otvorena butiga Bonačić, nazvana imenom vlasnika koji je držao tu butigu (trgovinu).
Nakon 2. svj. rata butiga Bonačić je nacionalizirana, oduzeta vlasniku, dobila je novo ime "Izvor" i još puno godina održala se na istom mistu u Krešimirovoj ulici. Otkad znam za sebe i otkada sam počela razumiti šta odrasli govore i o čemu govore,
ta butiga se uvik zvala "Bonačić". Nikad moja none, ili mama nisu rekle : "Idemo u Izvora!" , nego se uvik išlo u Bonačića.
Otkad imam svoja sjećanja, sjećam se da je na sred prostorije bio jedan četvrtasti stup sa ogledalima i kad bi uša u dućan, odma bi nabasa na oti stup i ogledalo. Livo su bile tezge za suhomesnato, konzerve i slične proizvode, a desno su bili začini i bomboni. Šareni bomboni u onim velikim staklenkama! Mmmmmmljac!
U mojoj familiji imali smo moju nonu koja je uvik bila puna priča i dogodovština iz svog bogatog života. Bila je glavna za priče i smijade. Kad je ona pričala priče, svi smo se smijali tako da bi nas drob zabolija od smiha. A često je pričala iste priče, no i kad bi znali da smo već čuli tu priču, opet bi nas uspila nasmijat. Tako je imala i jednu priču vezanu za butigu
Bonačić.
None je imala prijateljicu Nikolinu koju su svi zvali mala Nike, jer je bila mala rastom. Mala Nike je živila na Visu, ali bi ka i svi otočani, s vrimena na vrime dolazila u Split obavit potrebne kupovine ili poć do likara - špecijaliste. I tako je mala Nike (bila je već starija gospođa) jedanput ušla u Bonačića. Odma sa ulaza je nabasala na oni stup sa ogledalom i stala. Gleda ona isprid sebe i čudi se, a onda progovori: "Ma vidi ti!? Mala kao ja. Smišna kao ja. Boršin ka i moj. - O, ženo, ženice, ma otkuda ste vi?!" - Kad je skužila da zapravo gleda samu sebe u ogledalu, najidila se, okrenula i otišla neobavljena posla. I svaki put kad bi ja otišla u Bonačića, i vidila sebe u ogledalu, sitila bi se male Nike i doša bi mi smih. Sad je to nemoguće ponovo proživit jer "Bonačića", a ni "Izvora", više nema. Otprilike početkom 90-tih godina, dućan se zatvorija jer je firma pod koju je spada "Jadrantekstil", išla u stečaj i malo - pomalo su pozatvarali sve svoje trgovine.
Dugo godina je prostor zjapija prazan, provaljivali su huligani, nakupilo se pustoga smeća i bila ti je muka proć Krešimirovon ulicon, a ne svratit u Bonačića, nego gledat pustoš i šporkarije. Prije nekoliko godina, u tom prostoru je otvoren butik o' modne marke Lee. Nikad više "Bonačića", nikad više stupa sa ogledalom, nikad više šarenih bombona u staklenkama.


butiga Bobisa iz šezdesetih godin : "Teta, molin vas 10 deki bomboni"
(iz monografije "Spli'ski memento)

U mome malome mistu, Sv. Kajo, poznati dućan je bija "Budiša". Dućan je doduše bija od trgovačkog poduzeća "Dalma", ali se poslovođa preziva Budiša i svi smo taj dućan zvali "kod Budiše". "Budiša" je bija odma blizu tvornice, tako da su radnici mogli brzo obavit kupovine priko marende. Kad san bila mala, puno san volila poć u dućan. Jedva bi doćekala da me mater pošalje u dućan nešto kupit! Koji put joj ne bi dala mira da me pošalje u dućan, iako joj ništa nije tribalo. Najlipša su mi ona najstarija sjećanja, ona dok se marmelada prodavala u velikim važima sa kojih se smiješilo Podravkino srce i slika šljiva, jabuka, bresaka. Obično je to bila Miješana marmelada, a važ bi kasnije poslužija ka lonac za cviće. Nevjerovatno, kako mi je živa ta slika u glavi. Ulazim u "Budiše", u jednoj ruci držim takujin (novčanik) u kojemu su pinezi i spisak onoga šta triban kupit. Na livu stranu su police i složena sredstva za čišćenje i higijenu. Uvik bi mi pogled pa na pakete toaletnog papira "Bristol". Tada mi je bila zagonetka ,šta znači to "Bristol"? Čula sam da ima neki hotel koji se tako zove, ali zašto se i ovaj toaletni papir tako zove, pojma nisan imala. Kasnije san skužila - BRIS=brisanje, a TOL= toalet. Uz Bristol papir, šepurio se još Plavi Radion, sapun za ručno pranje robe, Kaladonti i svašta još.
Pravo, isprid mene su bile police sa važima o marmelade, konzervama, zimnicom i sl. A livo, livo je bila manistra, kava, sirevi i salame, kruh. U dućanu su bile dvi prodavačice, Cvita i Mira. Cvita mi je uvik bila simpatičnija, uvik se smijala, nešto pričala i bila vesela. Kad bi ti Cvita odrizala fetu mortadele, počela bi tanko, a završila prst debelo. Ajme, šta nisan volila debelo odrezanu mortadelu. Spasili smo se kad su dobili mašinu za rezanje salama. Ajme gušta, sve lipo tanko! Ma, opet bi Cvita koji put zarezala debelo! A i mašina rezalica je često znala bit u kvaru. Hmhm?
Više puti bi došla doma i vidila da san nešto zaboravila, a onda opet trkom natrag do "Budiše"!
Inače, kod Budiše je bija i glavni informativni centar. Šta se događa u mistu, komu, čemu - koga - čega, di - kamo?
Sve, ma baš sve!

Baš me zanima kako ste zvali mali dućan u vašem malom - velikom mistu? Kakva su vaša sjećanja?

NAPOMENA: Maloprije san se izgrizla od muke. Taman san pisala zadnju rečenicu kad odjednom kompjuter se ugasija i počeja ristartat. Ajme! Sve će mi pobrisat! Došlo mi je da ga razbijen! Srića, nije pobrisalo! Tribalo je kliknit na Restore session i opet se sve vratilo šta san napisala! Pa mi je kamen sa srca, jer ne bi opet sve ponovo pisala. Zato sad iden brzo na OBJAVI , da se ne bi opet pogasija, a onda ko će znat oće li se opet vratit. Adios!