četvrtak, 29.06.2006.
Ex gratia…
Oni koji ste redovito citali moje price, znate da sam Slovenac. Slovenac, koji hoce naucit hrvatski, koji uprkos tome da ni procitao ni jedne hrvatske knjige do sada stvara nesto na hrvatskom. Nedavno sam odlucio malo podignut nivel moga poznavanja jezika. Da budem mogao koristiti vise od jedne rijeci za 5 razlicitih stvari, kao sto je slucaj sada. Necu ni sanjat o tome da cu ikad biti sposuban koristiti 5 razlicitih rijeci za jednu stvar, ali neka, svaki napredak je bolji od nista.
Kupio sam par gramatickih knjiga za pocetak; da dobijem strukturu, da vidim kako ove cigle pasu zajedno. Trebao sam jos nekoliko uzorka; cisto tako da saznajem, kako se u Hrvatskoj gradi ove »kuce«. Raspitao sam se malo po blog sferi, u glavnom kod ljudi koji me redovito obilaze (je li se tako pise?) i kod onih koje ja redovito citam, koju knjigu mi predloze za ucit hrvatski jezik sa mog nivela. Postavio sam jim takvo pitanje:
Treba mi neki tekst (roman ili novela) koji demonstrira bogatstvo i sirinu modernog hrvatskog jezika, nesto sto ima sto vise varijance u gramatiki, stilu, rijecima i frazama. Sta mi savjetujes?
Vecina ljudi mi nije mogla savjetovat nista pametnog... ali Wanda mi je priporucila babla, kao aktivnog pisca, neka njega pitam za savjet. I jesam to ucinio. Stavio sam mu isto pitanje. Njegov odgovor:
Ovako... posalji mi svoju adresu, pa cu ja tebi poslati nekoliko knjiga.
To sam i ucinio. I nakon tjedna, dva dobijem ja paket od njega, sadrzeci devet (9) knjiga! I mogli ste citat prije nekoliko vremena, nekome je babl poklonio cak i racunar.
Ovaj post nije bio namjenjen tome, da vam ja dajem preporuke koje knjige na hrvatskom, i hrvatskih avtora je vrijedno citat. Motiv je u tome, da demonstriram jos jednu pozitivnu eksternaliju ovog bloga. Ovdje mozes naci ljudi koji cu ti pomoci, cak materialno. I babl stoji u prvi liniji medju njima. I zato sam napisao ovaj post. Sto mi je on saljio knjige... ex gratia.
- 01:06 -
Komentari (21) - Isprintaj - #
srijeda, 14.06.2006.
Na zapadu nešto novo
Ipak ima novog na zapadu. Ipak. Vidim ga, sve jasnije i jasnije koracim prema njemu, neodlucnim korakom, ali sve sam mu blize… vidim zapad tako od blizu i jako me sljepi ova crvenina… Sve vise mi se cini da pravo, rumeno i veselo sunce nece nikad vise izaci. Prati me tama.
Razumite to kao nastavak price o pocetku ljubavi. Ali to ce biti prica o pocetku kraja ljubavi. Jeste kraja. Zadnjih par dana indeks nasih odnosa otiso je poput medvjeda. Ne samo to. 13. lipanj 2006 bio je nas crni utorak. Nas 29. listopad 1929. 
Sjecate se li zajednickog rucka?... da onoga iz mog bloga! Pa o tome kako me je naljutila dan poslije? No, poslije toga nismo nista pricali. Zip. Zero. Nada. 
Ni pogledali se nismo, hvala bogu nismo imali ni razloga. Cetiri tjedna. Cetri teska tjedna abstinencije. 
A ja sam mislio na nju jos vise… nerviralo me to stanje. I na kraju me abstinencna kriza dotukla. Nisam mogao izdrzati vise… Nazvao sam ju. Zovite to slab karakter, nenacelnost, ili emotivna nestabilnost, sta god. Ja nisam mogao vise. Odlucio sam se da patnickim putem stvar guram napred, kakogod ima da se zavrsi. Bilo je to zadnji petak. Ona se oglasi tako malo bezvoljnim glasom »Hej... koga cujem... dali se mi uopce jos poznajemo?« 
»Ma znas da nisam to u inat radio. I mislio sam da je to jedini nacin da te prebolim...«
»I... jel' radi?« me pita.
»Ma ne... mislim da je efekat prije saprutan od zelenog... jos vise mislim na tebe...«
»Pa zasto to onda radis?...« nastavi ona.
»Paaa... pa neznam« mucam ja, »Mislim da ce biti konacni efekt ipak pozitivan, ako nastavim... Oprosti sto te smaram sada... ali nisam mogo izdrzati vise...« 
»Nista me ti ne smaras. Drago mi je da te cujem! I kazi mi, kak' si, sta radis, kak ti ide? Znas, sad druge pitam za tebe a ne smijem previse, posto oni neznaju da mi ne pricamo...«
»Ma nizasta nisam ovih dana. Prehladio sam se samo tako i jako mi curi iz nosa...« .
.
Nasjedilo je jos nekoliko mog jadikovanja i onda smo zavrsili.
»I zapamti!« nastavi ona, »Ne smaras ti mene.... lijepo te je bilo cuti...« 
Da, sigurno, si mislim... bio sam prvi koji je popustio. Odustao od principa. 
Sledeci dan, u subotu, ji saljem poruku: »Ja bih ipak volio da se vidimo. Bilokada. Moze cak i rucak sutra.« I tako smo se dogovorili za rucak u nedjelju. Isli smo u neku poznatu piceriju, ja sam ju isabrao, bas se mi je jedla neka pica.
Prica ni malo nije bila laka... kao sve nase zadnjih par mjeseci. Ja jednostavno nisam mogao pricat nista drugog. Htjela je ona govorit o poslu, ali nisam ji dao. Htio sam da pricamo o mojim problemima vezi nje. Bas sam htio to dogurati negdje. Nista novog si nismo rekli. Ili pak. Rekao sam ji da sam poceo izbjegavat cak njezinog momka... sjecate se li... mog prijatelja, decka kojeg sam ja upoznao sa njom. Kazem da podsvjestno. Ne mozem da sam kul prema njemu. A ona... ona dodje nekako povrijedjena: »Pa zasto, pa on nema nista s tim...« (vraga nema, si mislim) »I njemu se ti bas svidjas... voli tvoj tip humora...« 
(Yeah babe, bas mi je stalo do to toga sta si on misli o meni...) A ona sva zastitniska prema njemu... Ne zamislite si, koliko je jos prema sebi... doci ce i to na red.
Skoro smo se vec rastali... vidjelo se je da ceka neku resoluciju. »I.. sta sad?...« me nekako znatizeljno i provokativno pita.
»Ne znam... Dali te on toliko voli kao ja?« 
Ona izbujenih oci gleda... 
kako se je usudim to pitati... naravno... »Dovoljno me voli!« kaze napokon, »Mozda ne toliko... ekstremno... kao ti... ali dovoljno.«
Brezobrazno. Hladnokrvno. Srceparajuce. Uporno.... Ipak, sta sam je iso pitat tako glupo pitanje?!? Suze mi tjeraju iz oci... Rastanemo se sutjeci.
Na vece istoga dana... bilo je vec oko 2 u jutro... Saljim ji poruku: »Nikako da odolim... Grrr... ;-) Laku noc!« 
I ona meni »Paaa...« (zeza se iz ove moje fraze u zadnje vrijeme) »I tebi laku noc...«Dodala je jos nesto, ali necu sada spomenut... uglavnom dalo mi je da sam joj napisao jos jednu poruku pa onda ona meni jos jednu, pa ja njoj jos jednu (bilo je vec pola cetri u jutro) i na kraju mi odgovori... »Markec..joj..ti to brojem poruka mislis kompenzirati zadnji mjesec dana? ;-) ja vec spavam...Laku noc!«
Sledeci dan se opet vidimo. Zajednicki sastanak. Pricamo nesto, opet o nasim odnosima... ne bas resno... bilo je usput... kad dodje neki kolega... bas me je znervirao. Htio sam pricat sa njom. Sutio sam cijelo vrijeme dok je on bio tamo. Samo sam cekao da ode. A ona nastavlja i nastavlja pricu sa njim. I kad on ode, kaze: »Moram i ja iti...« 
»Sta, a sta mislis da sam ja cekao ovdje?« ji kazem razocarano. 
I ona sva uvrjedena »Znaci, da si to znao, otiso bi prije 10 minuta?!?«
»Da!« kazem.
Ona se samo okrene i ode. Nista ne kaze.
Dragi blogeri, kao ste uvidjeli tekst postaje sve konfuzniji... a tak sam i ja bio. I jos uvijek sam.
Idem u ured. Sav nesretan i razocaran tom odnosu... Napisem ji email. Pitajuc neke stvari, optuzujuc druge... na njoj. Ne pisemo si mi mejlova o osobnim stvarima. Zapravo sam ji do sada napisao samo jedan email ispricajuci se zbog nekog incidenta, koga sam zakrivio. Ali bilo je to vec davno. Skoro dvije godine nazad. Sada se nisam nista ispricavao.
Odgovor me je sokirao. Stigo je brzo, bio je pisan nesredjenim ali oducnim jezikom. Skuzio sam sto sam napravio. Ona je moj email skuzila kao napad. Kao izazov. I to ji je najgorija moguca uvrijeda. [Don't try this at home!]... Ups... Prekasno... I u takvim situacijama, skuzio sam do sada, ponasa se ona kao ranjeni lav, kao bik koji se bori za zivot. Doslovno tako reagira. Bori se odlucno i bezkompromisno. Jadan oni koji ji stoji na putu... Mislim, cesto je takav stav koristan za nju... ali u tom slucaju... prema meni... je ispao arogantan. Bar meni. Optuzila me je, da za svoje frustracije krivim nju, da sam bijesan pa mi je ona vetil za moju nesrecu... Da me ne rezumije...Da me ipak sve razumije... ali da je toga ipak bilo previse. Da nisam konsistentan... da ji govorim da ne mozemo bit prijatelji ali zelim je vidjeti...da je optuzujem arogancije... da ne postujem ljudi u njezinom zivotu... [konkretno, mislila je samo njenog dragog]. Na kraju mi je rekla da nece mejlova.... Da jih nece ni citat. Da mozemo pricat samo u zivo ali ne odmah, ne danas. Prije moram razmislit sta hocem. Sta su mi zelje u zivotu, sta hocem napravit, bez »samosazaljevanja, patetike i sarkazma« i da si onda obecam neke stvari. I tek poslje ju mogu nazvat da pricamo, ako budem htio. Kaze, ako u ovome odnosu oboji ne dobivamo sto zelimo, onda je to finalna cinjenica.
Fin. The End... Srusio me ovaj mejl. Bile su to daleko najostrije rijeci koje sam ikad cuo od nje. Bio sam sokiran. Morao sam je pitat sta sve te optuzbe znace... i sta bese ovi savjet na kraju.... Na kraju sam je zvao na vece... nakon par sati. Glas ji je bio kao da bi lezala na smrtnom krevetu... da mi je rekla da je ne smijem nazvat danas. A ja, da moram pricat sa njom... obavezno. Ni sutra da nima vremena, mi kaze.
»Ni pola sata?, prije posla, poslije posla, bilo kada, samo ne na poslu, molim te...«
»Ne mogu«
»Molim te...«
»OK, dobimo se u jutro, sat prije pocnemo rad...« mi konacno pristane... 
Utorak, 13. Crni utorak. Zove me ona petnajst minuta prije dogovorenog susreta. Spavajucim glasom.... »Ej, jako sam kasno otisla spavat juce... dali se mozemo dobit pola sata prije rada? Ili mozda kasnije na radu na nekoj kavi?«
»Ah... Ok... ma ne, nemoj odmori ti dobro... i znas da ne mogu o tome pricat na poslu... vidimo se onda neki drugi dan... zapravo, morali bi se vec juce vidjeti, ali...«
»Juce? Ne, juce ne. Cak i danas je prerano...«
.
...Sutnja...
.
»Vidimo se onda na poslu...« nastavim ja.
.
...Sutnja...
.
»Ok. Bok!« kaze brzo i prekida vezu.
Odjebala me zestoko. Odlucio sam se da idem da kraja. Ofenziva zvana »Patnja«. Htio sam se toliko povrijedit pred njom... gurnut vlastiti ponos u blato, zgaziti ga do kraja... samo zato da vidim koliko daleko moze njezina arogancija ici... samo zato da si povratim snagu... da sakupim vlastitu aroganciju prema njoj. I ja imam ponos. Samo mu je donja granica dosta nisko. Pa moram biti dosta uvrijeden (za razliku od nje!) da osigurac iskoci. Ukratko, plan spasenja je takav: dopustim da mi dovoljno rani ponos (jadno da imaju ljudi tako nisko granicu, zar ne?), ponos reagira i otjera ljubav. Voila!
Za minut ji svratim poziv. Ne javlja se. Pisem ji poruku. »Moramo se naci. Ali molim te, ne mogu ja tako osjetljivih stvari na poslu pricat, razumi... Dali te molim previse?«
Nema odgovora.
Za par sati ji saljem jos jednu poruku. Neka se javi, i dali hoce uopce jos pricat...
Nema odgovora.
Za sat vremena ju nazovem.
Ne javlja se.
Saljim ji email. »Zasto se ne javljas?« Za par minuta dobijem odgovor: »?? Daj, molim te...«
Nekoliko minuta kasnije jos na mobilni: »Marko, nisam imala kredita dosad. Daj necemo pretjerivati, ok? Sad sam dosla na posao i imam puno za raditi pa se cujemo sutra.«
Nije imala kredita... kredita koji ji treba da odgovori na poziv?!? I dosla je na posao par sati kasnije od planiranog. I jos juce me uvjeravala da nema vremena danas posto ima previse za radit...
Odgovorim ji: »Sta?!? zato onda nisi dosla u jutro... Kad bih znao da nemas namjere doc, bilo bi i meni Ok da se dobimo pola sata prije 'rada'. Nemas ni 15 min vremena na hodniku onda?«
Sta sam dobio u odgovor? To: »Danas ne. Oprosti,ali nemam. Mozemo se cuti sutra, i daj se malo smiri. Ovo pocinje sliciti farsi.«
That's it. Donja granica!!! 
Izbrisem ju iz messengerja, icqja, skypea. Block this user! Njezine slike vec neko vrijeme nemam na mobilnom... Bila je neka sa plaze... mmmmm. Sad izbrisem i njezin broj. Sve njene brojeve. Sve njene poruke. Telefon je sad cist. 
Neka ji bude farsa... poput njene oholosti.
Da, to je bila cura, koja me poljubila noci na lice, koja je imala jednog pa onda drugog decka pored nekog patnika koji ju je skriveno volio, koja mi je rekla »Znam« kad sam je zagrlio za rodjendan... koja mi je obecala da nece imati minice za tulum pa ju je onda ipak imala. To je bila cura koju sam volio.
- 02:17 -
Komentari (23) - Isprintaj - #
srijeda, 07.06.2006.
... i kako mu se spržila krila
Dosle su druge stvarnosti... i sa njima i drugi ja. Druga skola, veca... vise ljudi, i teza konkurencija. Po prvi put sam postao svijestan da za uspijeh treba radit... 
prije je islo sve nekako samo od sebe, bio sam dobar bez nepotrebnog napora... kad negdje bilo treba strebat za dobru ocjenu ja sam lose zavrsio, bar vecinu puta. Ali sreci, nije bilo ovih puta mnogo. 
U ovoj, novoj skoli, druga se pjesma pisala... nisam bio jednini, niti medju najboljima, bio sam prosjecni... Ne toliko iz radne navike (ona je kod mene prakticno nepostojeca) 
koliko iz ranjenog ponosa, poceo sam da ucim, da strebam, da se vratim “gdje mi je mjesto”. I rad je dao rezultate. Nisam postao najbolji, to ipak ne, ali bio sam medju najboljima, dobio sam “ime”... ponovo. Nije ova perioda toliko bitna za pricu. Vaznija je sledeca.
Dakle, odlucim da idem u novu skolu. Bolju, izvrsniju, tezu... 
Znao sam da dodju tamo samo najbolji, da budem medju najlosijima, ali... mislio sam o sebi samo najbolje... pa da i spadam tamo gdje je najbolje. Rekao sam si, vise cu ucit pa budem kompenzirao ovi nedostatak talenta... vraga jesam.... Bio sam skoro najlosiji. Morao sam da pitam druge sa savjet, za rijesenja zarataka... jeli si vi predstavljate kakav je to udarac mome egu!?! Jeli si predstavljate??? Fatalan! Poceo je da pada, da se gusi... i ujednom ga nije bilo vise. Ucenje nije pomoglo. Potrebna je bila cista inteligencija za to. Nisam je imao dovoljno. Prema ovim ljudima ispao sam debil. Nikad prije se nisam toliko ucio, uvijek sam se izvuko na inteligenciju i bilo je dovoljno... a sada... svi po redu su bili vise nacitani od mene... i velika vecina je bila inteligentnija... par po mom misljenju. I ako nisu bili pametniji bili su izvrsni streberji, imali su nadu i snagu da se nauce bilo sta, pa makar tesku kao teorija relativnosti ili dosadno kao acquis communautaire. Nisam imao ni jedne prednosti... i to mi je sprecavalo da nadjem snagu da ucim, da budem bar prosjecan... Pomirio sam se sa sudbinom. Da, ja jesam idiot. I postalo mi je svejedno. Neka ide kao sto ide. Uprkos tome da sam bio los, uspio sam stvari nekako zavrsavat. I jako sam cijenio svu znanje sto sam ga mogao dobit od kolega. Da nebih otisao tamo, nikad nebi saznao nekih stvari. Ne, obcenite znatizeljnosti nisam nikad gubio.
Kako god sam gubio nadu da stvaram nesto na “profesionalnom” podrucju, mnogo vise me pocele interesirat zene. Mnogo vise nego ikad. Ali gledaj vraga... ja nisam vise interesirao njih!!! Kako to one nanjusijo manjko samopouzdanja... i izbjegavaju mu kao djavo krizu. Poznate to, a djevojke? Munjam ja malo tamo ovamo, i na kraju se zaljubim u svoju prijateljicu. Koja me ne voli. Bio sam toga svijestan od pocetka, borio sam se protiv toga, kako tako, ali rezutat je bio samo jedan: volio sam je vise i vise. I ovaj put nema vise ega da me spasi...
Dok crni leptiri lete pravo na jug
ali ne znaju da tu je kraj
da ih ubija njene svetlosti sjaj
Nekad sam leteo leptir bio i ja
Svetlost me mamila krilo mi spržila
Crni leptiru beži u noć
jutro sačekaj svetlost će doć
Tako je to, ni jedan kip se jos nije sam isklesao. Bio je sasvim obican kamen na pocetku. Trebale su mu ruke majstora, da su ga uoblicile, mu dale dusu... I kod ljudi je taj majstor socialna okolina, familija, prijatelji, posao... Da, oni drze dlijeto. I nema tu buntovnika, cak i dijamant se moze... bar obrusiti.
- 06:50 -
Komentari (20) - Isprintaj - #
utorak, 06.06.2006.
Priča o nekom drugom petlu...
O sebi mislim da sam vrlo iskren covijek... naivno iskren. Bar mislio sam tako, dok nisam stigao u ovu blog scenu. Postepeno sam skuzio da ipak mozda nije to najtocnije. Posjetio sam suvise blogova iskrenih i “iskrenih” ljudi. I moja iskrenost se izgubila u moru iskrenosti blogovske zajednice. Ali jos uvijek je tu... citajte!
Nije bilo uvijek tako, priznajem... nema andjela na svijetu. Bio sam ja tako, samosvoje dete, nisam se jos dokopao do razloga, ali uglavnom, nista preteranog nisam bio... Nisam poznao srama, ni ponosa, nista puno toga... nije me bas brigalo. Hodao sam u skolu, da osnovnu skolu, i nije me dosta briga izvan toga... 
sta djevojke, ma daj, nije to za mene... kad sad tako pogledam moram si priznat, da se emocionalni razvoj kod mene poceo dosta pozno, mnogo kasnije u zivotu... Prirodne nauke su me nekako zanimale... otiso sam na neka utakmicenja... i bio dobar. Ucitelji su me hvalili, cestitali mi uspjehom... pred svima... kad sam nesto drugacije uradio su me branili... i nekog vraga, cak i oni koji su ucili stvari koje mi bas nisu bile bliski (i posledicno nit nisam bio dobar) su me gledali kroz tu prizmu... Cesto sam zavrsio bolje nego ako bi mi sudili posteno... I podigo se mi rep. Sad sam najbolji, svi to znaju. Hodao sam podignutom glavom, bio sam ja glavni kokot u skoli... bar u skoli. I ne, nisam imao dosta prijatelja... zapravo, nisam jih imao uopste, bar u smislu kojim sada dojmujem prijatelje... bio sam sam sebi dovoljan.
Dodje tako srednja skola. Eh, vise ili manje isti ljudi oko mene... isti grad, ista generacija... da i profesori su vec unaprijed culi za mene. 
Maleno je bilo to nase misto... Bio sam pun samog sebe. Sve mi je bilo lako. Skoro sve. Prvi ispit predmjeta X sam propustio, bio sam negdje pa nisam mogao pisat... Sledeci sat ucitelj vec donije teste nazad. Pola razreda 1, dvojica dobije 3 i svi ostali 2! Masaker. Kaze mi neka djevojka koja me je konstantno pobjedivala na utakmicenjima prije, “Znas, i ti bi lose pisao kad bi dosao...” A ja se joj smijem. Nak, meni se ne moze desit da bi ove lake stvari tako lose pisao... Moje samopouzdanje nije imalo granice. Dodje sledjeci test, dva tjedna kasnije... Ista prica. Isti proporsi... Pola jedinic, skoro pola 2, dvije 3-ke, i jedna 5. Moja! Uciteljica u tom razredu je bila bas sirova... Trazila je od svakoga da glasno kaze svoju ocjenu, kad jih upisivala u knjigu... Kad sam ja rekao “5” studenti u razredu su se glasno smijali... 
toliko jim to bilo izuzetno. Dobro, sad znate koje su mi grudi dojile aroganciju. 
Bio sam ja kokut na vrhu gnoja... I tako sam ostao do konca srednje... Djevojke me nisu zanimale... ni malo. Zao. Neke su se cak zatrapale u mene... jadnice... nisam jih sljivio 5%. Zamislite, bila je jedna cura... s kojom smo bili prijatelji, cesto se zezali zajedno,... i jednom tako kazem neki drugarici, malo iz dosade, malo iz zezancije, da se mi zapravo ova cura jako svidja ali da ji se ne usudim priznat... to sam rekao tako konspirativno, ali daleko od nacina za kojeg sam ja vjerovao da je uvjerljiv... I gledaj, poslije nekoliko vrijemena ova djevojka sve isprica doticnoj curi. Mislim, to je i bio moj namjen... ali ne da mi vjeruje... ali ipak se je to desilo. Dodje mi pitajuci dali je istina... dali sam stvarno mislio. Ja sam bio prakticno sokiran da je vjerovala ovi zezanciji i nastavim pretvaranje... cisto tako sto me je ljutila ova absurna situacija... kazem ji da ne znam, da moram jos razmislit... I ona mi odgovori, “javi mi, kad se budes odlucio”. A ja se naravno nisam nista odlucio... i posto sam bio razocaran, zamislite razocaran(!!!), sto je pala na taku “glupu” foru, ji nisam nista rekao... i ona je prestala pricat sa mnom... Dobro, poslije nekoliko vremena se je smirila, vjerovatno kad je skuzila da sam se ipak samo zezao... ali videlo se joj da je bila dosta tuzna. Znate, toga si tada nisam interpretirao kao povrijedu... moja razlaga je bila: ako nije skuzila “sale” sama si je kriva... Prosle su godine, i pricam tako sa nekom trecom drugaricom iz skole... Pita me: “Dali ona (doticna) uopce jos prica s tobom?”... “Da, pa znasto?” ji se cudim... “Pa ti si je bezobrazno povrijedio tada...”
- 00:04 -