< srpanj, 2006  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Piši mi

e-mail: marko.zorin@gmail.com

MSN: markozorin@hotmail.com

Najdraži link: Blog.hr

Uvijek drage pjesme


Petite Marie, je parle de toi
Parce qu'avec ta petite voix
Tes petites manies, tu as versé sur ma vie
Des milliers de roses

Petite furie, je me bats pour toi
Pour que dans dix mille ans de ça
On se retrouve ŕ l'abri, sous un ciel aussi joli
Que des milliers de roses

Je viens du ciel et les étoiles entre elles
Ne parlent que de toi
D'un musicien qui fait jouer ses mains
Sur un morceau de bois
De leur amour plus bleu que le ciel autour

Petite Marie, je t'attends transi
Sous une tuile de ton toit
Le vent de la nuit froide me renvoie la ballade
Que j'avais écrite pour toi

Petite furie, tu dis que la vie
C'est une bague ŕ chaque doigt
Au soleil de Floride, moi mes poches sont vides
Et mes yeux pleurent de froid

Dans la pénombre de ta rue,
Petite Marie, m'entends-tu?
Je n'attends plus que toi pour partir...

------------------------------------

Gracias a la vida, que me ha dado tanto.
Me dio dos luceros, que cuando los abro,
Perfecto distingo lo negro del blanco,
Y en el alto cielo su fondo estrellado,
Y en las multitudes el hombre que yo amo.

Gracias a la vida, que me ha dado tanto.
Me ha dado el oído que, en todo su ancho,
Graba noche y día grillos y canarios
Martillos, turbinas, ladridos, chubascos,
Y la voz tan tierna de mi bien amado.

Gracias a la vida, que me ha dado tanto,
Me ha dado el sonido y el abecedario.
Con él las palabras que pienso y declaro,
"Madre,", "amigo," "hermano," y los alumbrando
La ruta del alma del que estoy amando.

Gracias a la vida, que me ha dado tanto.
Me ha dado la marcha de mis pies cansados.
Con ellos anduve ciudades y charcos,
Playas y desiertos, montańas y llanos,
Y la casa tuya, tu calle y tu patio.

Gracias a la vida que me ha dado tanto
Me dio el corazón, que agita su marco.
Cuando miro el fruto del cerebro humano,
Cuando miro al bueno tan lejos del malo.
Cuando miro el fondo de tus ojos claros.

Gracias a la vida que me ha dado tanto.
Me ha dado la risa, y me ha dado el llanto.
Así yo distingo dicha de quebranto,
Los dos materiales que forman mi canto,
Y el canto de ustedes que es el mismo canto.

Y el canto de todos que es mi propio canto.
Gracias a la vida que me ha dado tanto.

------------------------------------

Elle était si jolie
Que je n'osais l'aimer
Elle était si jolie
Je ne peux l'oublier
Elle était trop jolie
Quand le vent l'emmenait
Elle fuyait ravie
Et le vent me disait...

Elle est bien trop jolie
Et toi je te connais
L'aimer toute une vie
Tu ne pourras jamais
Oui mais elle est partie
C'est bęte mais c'est vrai
Elle était si jolie
Je ne l'oublierai jamais

Aujourd'hui c'est l'automne
Et je pleure souvent
Aujourd'hui c'est l'automne
Qu'il est loin le printemps
Dans le parc oů frissonnent
Les feuilles au vent mauvais
Sa robe tourbillonne
Puis elle disparaît...

------------------------------------

Ima jedan svijet gdje živjet bi htjela
Ima jedan svijet gdje riječi su djela
U tom svijetu živi čovjek od soli
Sjajom sunca rođen, kamen kojeg volim

Iz njega čujem glas bez riječi
Čutim snagu ovog tijela
Ja slaba, svakodnevna kroz igru riječi
Sve bi htjela

Voliš me nježno, znam, to si ti,
Tako mi trebaš, trebaš mi ti
U jednom trenu sve bih htjela
Kroz igru riječi, a riječi su djela
Oprosti molim te, vrati me...
Svijetu mom

ponedjeljak, 10.07.2006.

Prodavačica sladoleda

Prije par dana mi se na nekom instant messengerju pojavi neka nepoznata cura. Njezina slika izgleda cool. Kosu ima pletenu, velike suncane naocale... Pa dobro, nije da me cesto netko nepoznati smara, ali da je to cura, to se mi je desilo skoro po prvi put u zivotu. Javim joj se.
- Ciao! Dali se mi poznajemo?
- Ne. Ali sad se. Ja sam Giovanna.
- Cool. Ja sam Marko.
- I koliko imas godina?
- 26.
- Puno manje nego ja... :)
- ?
- 17!
Ispostavi se, da smo iz istog grada, da cak i zivi par ulica od mene. Kaze mi, cesto prolazim oni tvoj dio, idem tamo na neki trgic gdje ima ducan gdje nude sire za probat. Ja probam jednog, pa drugog, pa onda kazem da se mi ne svidja, pa uzmem treceg i cetvrtog... i tako se najedem...
- Ha ha, super, moras me naucit kako se to radi. I ja bi rucak besplatno… I cuj, Giovanna, odakle si ti ? Ime ti bas ne zvuci po naski…
- Iz Kosova sam. Albanka. Iz Pristine.
- Ali dobro pricas. Kako dugo si vec ovdje?
- 6 godina.

Raspricamo se mi poslije toga. Vec je davno proslo ponoc. Prica mi da je napustila Kosovo zbog rata. Da je godinu dana zivjela u Napoliju. Sa majkom, bratom i bakom. Onda su dosli ovdje. Prica i taljanski, ispostavi se.

Hoce da komuniciramo kamerom u messengerju.
- Pa nemam ja kamere... samo mikrofon.
- Nema veze. Upalit cu je samo ja.
Ukljuci kameru bez zvuka. Stvarno nije losa djevojka. Fizicki. ;) I bila mi je prva osoba s kojom sam chatao uz kameru.

Uz ovi konvencionalni chit-chat, pomalo vec dosadni zapazim da ona place. Spusta glavu pomalo i brise si suze. Nije se zapravo vidjelo suza na slici, ali izgledalo je kao da si brise suze. Dodirne me citava situacija. Djevojka (mi) place u kameru.
- Zasto places?
- Tuzna sam. Decko mi je ljubomoran.
- A kako ljubomoran? Zasto?
- Kaze da pricam s drugim deckima. I rekao mi je: »Idi i pronaci nekog drugog!«
- A sta se desilo medju vama?
- Pa nista, bila sam ja ljubomorna na njega posto je hodao sa drugim djevojkama. A sad je on postao na mene.

Nekako suosjecajno ju pocnem tjesit. Nisam ni priblizno skuzio u cemo je problem, ali nisam htio previse ispitivat. Bilo mi sve pomalo cudno. Ali OK, enigmaticno. To je dobro. Volim to.
- Znas, i ja imam nesrecu u ljubavi. Nisi samo ti nesretna.
Kao da me ne slusa. Nista o meni je ne zanima. Nastavi nekim beznadnim pogledom u kameru. Daj, opusti se. Procitaj ovu pjesmu koju ti saljem. Salji sam ji tekst neke pesmi. Baby keep smiling. :) Svidjao se joj. I onda jos jednog. Taljanskog. Posto zna taljanski. Il Ballo del Mattone. Sjecate se li Rite Pavone? :) Posto je prica i o ljubomori, a pjesmica je vesela, covijeka ima da bi plesao na nju.
Pocne da pjeva. Nije se je valjda culo, ali videlo se na kameri. Da plese. Da se raduje. Ipak su pjesmice bile efikasne. Ostavim joj »kiss« smajlic. Ona napusta stoljece I vraca se nakon nekoliko trenutaka. Pocne da se sminka uz kameru. Kad se isminka, pocne saljit poljupce u kameru. Okrene kameru. Priblizi se joj. I pocne da ljubi kameru. Usne preko citavog snimka.
- Tesko ti je odoljeti, Giovanna...
A ona samo nastavi smjeskanjem...

Drugi dan mi se opet javi. Hoce da se nadjemo. Osobno. Ja iznenadjen, izazvan... i pristanem.
- Dobimo se na glavnom trgu. Pored one banke.
- A zasto tamo? Toliko ljudi se sastaje tamo...
- Pa tamo radim. Prodajem sladoled!

Djevojka prodaje sladoled. Na glavnom trgu… Svasta.
Dogovorimo se da se sretnemo u osam na vece. Nisam imao prije casa. »Ali tada bude i moja majka tamo,« me opozori, smijuci se. »Stagod«, si ja mislim.

Dosao sam na odredjeno mjesto. Malce sam kasnio ali, dobro. Trazim i trazim onu radnju i nikako da je nadjem. Cudno da jos nisam cuo za nju. Dok na kraju ne ugledam... ova radnja je bila kiosk! U njemu neka starija zena dijeli sladolede i hladna pica. Oko 40 godina, bih rekao. Bas sam bio zbunjen. Na vrata kioska je netko napisao »Kosovo« crnim kemijskom. Ocigledno je mjesto pravo... ali gdje je ona. Glupo se ozirem okoli dok ne shvatim da ona sijedi na stoljecu ispred kioska pola metara od mene.

U tom trenutku me uhvati neopisljiv strah i nesigurnost. Userem se. Okrenem se, nesto pocnem svrljat mebitelom... i odem.

Poslije nekoliko sati me uhvati na messengerju.
- Zasto nisi dosao prije. Cekali smo te.
- Oprosti. Bio sam tamo. Ali zbunio sam se. Postao me strah i bjezao sam... Oprosti.
- Sta?!? Dali izgledam kao bestija?
me napokon pita...
- Ne ne, ma kako. Bio sam iznenadjen pa nisam mogao da se ti javim. Ali vidio sam te. Igrala si se nekim telefonom.
- To nije bio telefon, bilo je to fotoaparat kojeg sam jucer kupila. :)
- Ahh...
- Majka je bila malo ljuta. Htijela je vec zatvorit radnju pa sam ji rekla neka poceka posto moze doci moj prijatelj...
- Reci ji »oprosti«, stvarno nisam toga planirao...
Bas mi je bilo neprijetno.
- Dobro. Ali u ponedeljak se sigurno moramo sresti.
- OK. Obecavam!

Juce, poslije podne me opet kontaktira.
- Marko, tako sam tuzna. Prijatelj mi je u bolnici. I necu da ga puste vani. Ne mozem ni da ga posjetim. Trebam pricat s tobom. Mozemo se naci vec danas?
- Ok, ako je tako, moze.

Dogovorimo se kod ulaza u park. Dolazim tacno. A nje nema. Prolazi vec 15 minuta. Jos nista. Saljem ji vec poruku, da napustam, posto je nema... kad je ugledam... Dolazi mi... sredjena... TIP-TOP! Nesto vjestacki je bilo na njoj, ali imala je suknju s finim robom od cipke, kosuljicu u istom stilu, fancy sandale i suncane naocale. Joj... za sta smo se mi odvje dogovorili... Ja ocekujem nju svu isplakanu, dolazecu u zurbi, a sada mi dolazi skoro kao neka poslovna zena. Kontrast medju nama nebi mogao biti veci. Doslovno sam izgledao kao »neki klinac«!!! Pozurio na mjesto susreta, sunce je przilo jos uvijek, pa sam navuko kratke hlace, jednu jednostavno majicu i najkice. To je bilo to. A ona mi dodje spremna kao da ide posjetit samog predsednika…

Ovi put mi je bilo svejedno. Ona je htjela pricat. U svakom slucaju nije izgledala suvise tuzno. Ja pocinjem da je ispitujem. Ako necu imat nista od tog susreta bar zelim da malo saznejem njeno zivotno iskustvo.
- Sta je sa tvojim prijateljem onda? Zasto je u bolnici?
-Zbog alkohola. Previse je pio, pa si unistio jetra. I sad je u bolnici. I morat ce ostat tamo godinu dana. I nikome ne dozvole da ga posjeti. Tako mi je zao za njega, stvarno mi je dobar prijatelj.
Skuzim da je covijek u umobolnici, bar obicno je da tamo drze zavisnike. Ali nista ji ne kazem.
- Znas on je iz Rusije, iz Sibirije.
- I kako si ga upoznala?
- Prolazio je nas kiosk svaki dan, sa svojim grupom. I ponekad mi je kupio pice. Igrali su oni na ulici. On je bio najbolji. Igrao je pozaunu. Znas on i njegovi prjatelji su siromasni, zive u barakama.
- A kako je postao alkoholicar?
- Imao je tesko djetinstvo. Majka mu je umrla dok je bio mali, a i hladno je gore u Sibiriji. Moras piti...
- A koliko godina ima ta tvoj prijatelj?
- 42.
Mi kaze...a ja je tako debelo gledam.
- A Giovanna, kako mozes imat tako stare prijatelje?
- Tako dobar je bio samnom. I vrlo je zabavan. Bez njega ova grupa muzikanta nije vise ista. Uopce nisu dobri bez pozaune.
- Zar nemas ti prijatelja od svojih godina? Gdje su ti drugovi is skole?
- Ne idem ja u skolu. Zavrsila sam ju prosle godine.
- A sta sad radis?
- Pa prodajem sladoled...

Tako jednostavno mi je to rekla, da joj nisam mogao zamjerit. Niti ljutit, niti cudit. Zbunjen sam gledao u nju, kao da bi sreo primjerak sa marsa. Tako tudj mi je bio ovaj svijet. A htijo sam ju upoznati vise.

»Pogledaj,« prekine sutnju napokon. »kupila sam knjigu,« pruzi mi neku knjigu na cirilici. »Hocu naucit ruski. Znam vec nekoliko..«
Ja nemam pojma o ruskom. Niti ne umijem citat cirilice.
- I kroz tu knjigu ucis?
- Ne, to sam za njega kupila. Na poklon. Mozda ga mogu posjetit sledeci tjedan.

- Nisi mi nista rekla o tati. Gdje ti je on?
- Umro je on... u ratu.
- Zao mi je... Dali ste zbog toga dosli ovdje?
- Da. Prvo smo otisli u Italiju...
- Na camcu?
- Da. I onda smo otisli u Napoli. I onda ovdje.
- Dali ti je majka sad sama?
- Ne. Ima ona sad »decka«.
- Volis ga li?
- Ne znam. Ne suvise. Ni baki se ne svidja. Kaze da ima cudan posao.
- A sta radi?
- Pa radi u muzeju.

- Ah da, zaboravio sam te pitati. Kako je sada s Tvojim deckom. Kako se je zavrsilo za njim?
- Sa njim? Dobro. Bas dobro. Sve se je dobro zavrsilo.
Izgledalo je, da uopce nije u nekoj teskoj emotivnoj situaciji, kako je izgledalo juce.

- Kako si upoznala svog decka...
- Pa preko interneta. Kao i ostale.
- Da li je on takodjer is Kosova?
- Ne, on je is Njemacke. Idemo ga posjetit sledeceg ozujka, ali on dolazi ovdje u srpanu.
- Sta? Znaci on nije u ovom gradu sada. Kad ga je napustio?
- Pa nikad jos nije bio ovdje.
- Znaci, ti ga nisi jos u zivo srela?
- Ne...
Sta sam mogao reci uz to. Kakav ji je to decko, nije ga ni u zivo srela? Sta uopce sere?!? Kako moze biti ljubomorna na njega ili on na nju kad se ni ne poznaju fizicki?!?
- Idem posjetit i jednog drugog prijatelja u Litvaniju...
- A nisu ti skupa ova putovanja?
- Ne... niti ne. Samo 15.000 kuna.
- Sta?!? 15.000 je jeftino?!?
- Pa to ukljucuje smjestaj za tjedan dana, pa avione, i to za mene i majku, za obojicu!

Ja sam bio sve vise zbunjen u njezinoj prici. Stvarno mi je bio stran ta njen zivot, pun kontrasta.

Uz to vrijeme je ja skeniram vjestnocu policijskog inspektora. Imala je D&G narukvicu. »Je to jedan od falsifikata sa kineskog marketa?« ju pitam. »Ne, to je original,« mi kaze i nastavi, da ga je kupila u najvecoj robnoj kuci u gradu. »Kostala me je 700 kuna. I ovaj sat,« kaze kad vidi da sam preokrenu paznju na Louis Vuitton stvarjenje na njezinoj ruci, »je kostao 2000 kuna...«
- Pa nemoj reci, da ti lova samo od sladoleda?
- Da. Zaradimo 20.000 mjesecno, od prilike.
- I majka ti radi samo u kiosku?
- Da. A kad smo dosli imala je dva posla. Ovo i jos jednog. Spavala je samo 2 sata dnevno. Trebala je platit stan. A jednina je radila u familiji. Onda nije izdrzala vise. Sada samo u kiosku radi.

Polako napustimo park. Vec postaje mracno. Prolazimo neki kafic gdje ljudi zguzavni oko ekrana gledaju utakmicu. 1:1 kazu da je rezultat za sada. Najvaznije utakmica posjednijh cetiri godina je prolazila mimo nas kao da je uopce nije bilo. »Ja moram u onu stranu,« kazem. »Dobro. Kako god hoces.« mi odgovori. Poljubimo se na lice i obecamo da cemo se jos sresti. Formalno. Mozda.

- 17:35 -

Komentari (32) - Isprintaj - #



četvrtak, 29.06.2006.

Ex gratia…

Oni koji ste redovito citali moje price, znate da sam Slovenac. Slovenac, koji hoce naucit hrvatski, koji uprkos tome da ni procitao ni jedne hrvatske knjige do sada stvara nesto na hrvatskom. Nedavno sam odlucio malo podignut nivel moga poznavanja jezika. Da budem mogao koristiti vise od jedne rijeci za 5 razlicitih stvari, kao sto je slucaj sada. Necu ni sanjat o tome da cu ikad biti sposuban koristiti 5 razlicitih rijeci za jednu stvar, ali neka, svaki napredak je bolji od nista.

Kupio sam par gramatickih knjiga za pocetak; da dobijem strukturu, da vidim kako ove cigle pasu zajedno. Trebao sam jos nekoliko uzorka; cisto tako da saznajem, kako se u Hrvatskoj gradi ove »kuce«. Raspitao sam se malo po blog sferi, u glavnom kod ljudi koji me redovito obilaze (je li se tako pise?) i kod onih koje ja redovito citam, koju knjigu mi predloze za ucit hrvatski jezik sa mog nivela. Postavio sam jim takvo pitanje:
Treba mi neki tekst (roman ili novela) koji demonstrira bogatstvo i sirinu modernog hrvatskog jezika, nesto sto ima sto vise varijance u gramatiki, stilu, rijecima i frazama. Sta mi savjetujes?
Vecina ljudi mi nije mogla savjetovat nista pametnog... ali Wanda mi je priporucila babla, kao aktivnog pisca, neka njega pitam za savjet. I jesam to ucinio. Stavio sam mu isto pitanje. Njegov odgovor:
Ovako... posalji mi svoju adresu, pa cu ja tebi poslati nekoliko knjiga.
To sam i ucinio. I nakon tjedna, dva dobijem ja paket od njega, sadrzeci devet (9) knjiga! I mogli ste citat prije nekoliko vremena, nekome je babl poklonio cak i racunar.

Ovaj post nije bio namjenjen tome, da vam ja dajem preporuke koje knjige na hrvatskom, i hrvatskih avtora je vrijedno citat. Motiv je u tome, da demonstriram jos jednu pozitivnu eksternaliju ovog bloga. Ovdje mozes naci ljudi koji cu ti pomoci, cak materialno. I babl stoji u prvi liniji medju njima. I zato sam napisao ovaj post. Sto mi je on saljio knjige... ex gratia.

- 01:06 -

Komentari (21) - Isprintaj - #



srijeda, 14.06.2006.

Na zapadu nešto novo

Na zapadu nista novog ;)

Ipak ima novog na zapadu. Ipak. Vidim ga, sve jasnije i jasnije koracim prema njemu, neodlucnim korakom, ali sve sam mu blize… vidim zapad tako od blizu i jako me sljepi ova crvenina… Sve vise mi se cini da pravo, rumeno i veselo sunce nece nikad vise izaci. Prati me tama.

Razumite to kao nastavak price o pocetku ljubavi. Ali to ce biti prica o pocetku kraja ljubavi. Jeste kraja. Zadnjih par dana indeks nasih odnosa otiso je poput medvjeda. Ne samo to. 13. lipanj 2006 bio je nas crni utorak. Nas 29. listopad 1929. rolleyes Sjecate se li zajednickog rucka?... da onoga iz mog bloga! Pa o tome kako me je naljutila dan poslije? No, poslije toga nismo nista pricali. Zip. Zero. Nada. zaliven Ni pogledali se nismo, hvala bogu nismo imali ni razloga. Cetiri tjedna. Cetri teska tjedna abstinencije. nut A ja sam mislio na nju jos vise… nerviralo me to stanje. I na kraju me abstinencna kriza dotukla. Nisam mogao izdrzati vise… Nazvao sam ju. Zovite to slab karakter, nenacelnost, ili emotivna nestabilnost, sta god. Ja nisam mogao vise. Odlucio sam se da patnickim putem stvar guram napred, kakogod ima da se zavrsi. Bilo je to zadnji petak. Ona se oglasi tako malo bezvoljnim glasom »Hej... koga cujem... dali se mi uopce jos poznajemo?« no
»Ma znas da nisam to u inat radio. I mislio sam da je to jedini nacin da te prebolim...«
»I... jel' radi?« me pita.
»Ma ne... mislim da je efekat prije saprutan od zelenog... jos vise mislim na tebe...«
»Pa zasto to onda radis?...« nastavi ona.
»Paaa... pa neznam« mucam ja, »Mislim da ce biti konacni efekt ipak pozitivan, ako nastavim... Oprosti sto te smaram sada... ali nisam mogo izdrzati vise...« nono
»Nista me ti ne smaras. Drago mi je da te cujem! I kazi mi, kak' si, sta radis, kak ti ide? Znas, sad druge pitam za tebe a ne smijem previse, posto oni neznaju da mi ne pricamo...«
»Ma nizasta nisam ovih dana. Prehladio sam se samo tako i jako mi curi iz nosa...« .
.
Nasjedilo je jos nekoliko mog jadikovanja i onda smo zavrsili.
»I zapamti!« nastavi ona, »Ne smaras ti mene.... lijepo te je bilo cuti...« kiss
Da, sigurno, si mislim... bio sam prvi koji je popustio. Odustao od principa. bang

Sledeci dan, u subotu, ji saljem poruku: »Ja bih ipak volio da se vidimo. Bilokada. Moze cak i rucak sutra.« I tako smo se dogovorili za rucak u nedjelju. Isli smo u neku poznatu piceriju, ja sam ju isabrao, bas se mi je jedla neka pica.

Prica ni malo nije bila laka... kao sve nase zadnjih par mjeseci. Ja jednostavno nisam mogao pricat nista drugog. Htjela je ona govorit o poslu, ali nisam ji dao. no Htio sam da pricamo o mojim problemima vezi nje. Bas sam htio to dogurati negdje. Nista novog si nismo rekli. Ili pak. Rekao sam ji da sam poceo izbjegavat cak njezinog momka... sjecate se li... mog prijatelja, decka kojeg sam ja upoznao sa njom. Kazem da podsvjestno. Ne mozem da sam kul prema njemu. A ona... ona dodje nekako povrijedjena: »Pa zasto, pa on nema nista s tim...« (vraga nema, si mislim) »I njemu se ti bas svidjas... voli tvoj tip humora...« blabla
(Yeah babe, bas mi je stalo do to toga sta si on misli o meni...) A ona sva zastitniska prema njemu... Ne zamislite si, koliko je jos prema sebi... doci ce i to na red.

Skoro smo se vec rastali... vidjelo se je da ceka neku resoluciju. »I.. sta sad?...« me nekako znatizeljno i provokativno pita.
»Ne znam... Dali te on toliko voli kao ja?« dead
Ona izbujenih oci gleda... eek kako se je usudim to pitati... naravno... »Dovoljno me voli!« kaze napokon, »Mozda ne toliko... ekstremno... kao ti... ali dovoljno.«
Brezobrazno. Hladnokrvno. Srceparajuce. Uporno.... Ipak, sta sam je iso pitat tako glupo pitanje?!? Suze mi tjeraju iz oci... Rastanemo se sutjeci.

Na vece istoga dana... bilo je vec oko 2 u jutro... Saljim ji poruku: »Nikako da odolim... Grrr... ;-) Laku noc!« naughty
I ona meni »Paaa...« (zeza se iz ove moje fraze u zadnje vrijeme) »I tebi laku noc...«Dodala je jos nesto, ali necu sada spomenut... uglavnom dalo mi je da sam joj napisao jos jednu poruku pa onda ona meni jos jednu, pa ja njoj jos jednu (bilo je vec pola cetri u jutro) i na kraju mi odgovori... »Markec..joj..ti to brojem poruka mislis kompenzirati zadnji mjesec dana? ;-) ja vec spavam...Laku noc!«

Sledeci dan se opet vidimo. Zajednicki sastanak. Pricamo nesto, opet o nasim odnosima... ne bas resno... bilo je usput... kad dodje neki kolega... bas me je znervirao. Htio sam pricat sa njom. Sutio sam cijelo vrijeme dok je on bio tamo. Samo sam cekao da ode. A ona nastavlja i nastavlja pricu sa njim. I kad on ode, kaze: »Moram i ja iti...« lud
»Sta, a sta mislis da sam ja cekao ovdje?« ji kazem razocarano. mad
I ona sva uvrjedena »Znaci, da si to znao, otiso bi prije 10 minuta?!?«
»Da!« kazem.
Ona se samo okrene i ode. Nista ne kaze. bang

Dragi blogeri, kao ste uvidjeli tekst postaje sve konfuzniji... a tak sam i ja bio. I jos uvijek sam.

Idem u ured. Sav nesretan i razocaran tom odnosu... Napisem ji email. Pitajuc neke stvari, optuzujuc druge... na njoj. Ne pisemo si mi mejlova o osobnim stvarima. Zapravo sam ji do sada napisao samo jedan email ispricajuci se zbog nekog incidenta, koga sam zakrivio. Ali bilo je to vec davno. Skoro dvije godine nazad. Sada se nisam nista ispricavao.

Odgovor me je sokirao. Stigo je brzo, bio je pisan nesredjenim ali oducnim jezikom. Skuzio sam sto sam napravio. Ona je moj email skuzila kao napad. Kao izazov. I to ji je najgorija moguca uvrijeda. [Don't try this at home!]... Ups... Prekasno... I u takvim situacijama, skuzio sam do sada, ponasa se ona kao ranjeni lav, kao bik koji se bori za zivot. Doslovno tako reagira. Bori se odlucno i bezkompromisno. Jadan oni koji ji stoji na putu... Mislim, cesto je takav stav koristan za nju... ali u tom slucaju... prema meni... je ispao arogantan. Bar meni. Optuzila me je, da za svoje frustracije krivim nju, da sam bijesan pa mi je ona vetil za moju nesrecu... Da me ne rezumije...Da me ipak sve razumije... ali da je toga ipak bilo previse. Da nisam konsistentan... da ji govorim da ne mozemo bit prijatelji ali zelim je vidjeti...da je optuzujem arogancije... da ne postujem ljudi u njezinom zivotu... [konkretno, mislila je samo njenog dragog]. Na kraju mi je rekla da nece mejlova.... Da jih nece ni citat. Da mozemo pricat samo u zivo ali ne odmah, ne danas. Prije moram razmislit sta hocem. Sta su mi zelje u zivotu, sta hocem napravit, bez »samosazaljevanja, patetike i sarkazma« i da si onda obecam neke stvari. I tek poslje ju mogu nazvat da pricamo, ako budem htio. Kaze, ako u ovome odnosu oboji ne dobivamo sto zelimo, onda je to finalna cinjenica. bang

Fin. The End... Srusio me ovaj mejl. Bile su to daleko najostrije rijeci koje sam ikad cuo od nje. Bio sam sokiran. Morao sam je pitat sta sve te optuzbe znace... i sta bese ovi savjet na kraju.... Na kraju sam je zvao na vece... nakon par sati. Glas ji je bio kao da bi lezala na smrtnom krevetu... da mi je rekla da je ne smijem nazvat danas. A ja, da moram pricat sa njom... obavezno. Ni sutra da nima vremena, mi kaze.
»Ni pola sata?, prije posla, poslije posla, bilo kada, samo ne na poslu, molim te...«
»Ne mogu«
»Molim te...«
»OK, dobimo se u jutro, sat prije pocnemo rad...« mi konacno pristane... thumbup

Utorak, 13. Crni utorak. Zove me ona petnajst minuta prije dogovorenog susreta. Spavajucim glasom.... »Ej, jako sam kasno otisla spavat juce... dali se mozemo dobit pola sata prije rada? Ili mozda kasnije na radu na nekoj kavi?«
»Ah... Ok... ma ne, nemoj odmori ti dobro... i znas da ne mogu o tome pricat na poslu... vidimo se onda neki drugi dan... zapravo, morali bi se vec juce vidjeti, ali...« no
»Juce? Ne, juce ne. Cak i danas je prerano...« lud
.
...Sutnja...
.
»Vidimo se onda na poslu...« nastavim ja.
.
...Sutnja...
.
»Ok. Bok!« kaze brzo i prekida vezu. mad

Odjebala me zestoko. Odlucio sam se da idem da kraja. Ofenziva zvana »Patnja«. Htio sam se toliko povrijedit pred njom... gurnut vlastiti ponos u blato, zgaziti ga do kraja... samo zato da vidim koliko daleko moze njezina arogancija ici... samo zato da si povratim snagu... da sakupim vlastitu aroganciju prema njoj. I ja imam ponos. Samo mu je donja granica dosta nisko. Pa moram biti dosta uvrijeden (za razliku od nje!) da osigurac iskoci. Ukratko, plan spasenja je takav: dopustim da mi dovoljno rani ponos (jadno da imaju ljudi tako nisko granicu, zar ne?), ponos reagira i otjera ljubav. Voila!

Za minut ji svratim poziv. Ne javlja se. Pisem ji poruku. »Moramo se naci. Ali molim te, ne mogu ja tako osjetljivih stvari na poslu pricat, razumi... Dali te molim previse?«
Nema odgovora. no
Za par sati ji saljem jos jednu poruku. Neka se javi, i dali hoce uopce jos pricat...
Nema odgovora.
Za sat vremena ju nazovem.
Ne javlja se.
Saljim ji email. »Zasto se ne javljas?« Za par minuta dobijem odgovor: »?? Daj, molim te...« rolleyes
Nekoliko minuta kasnije jos na mobilni: »Marko, nisam imala kredita dosad. Daj necemo pretjerivati, ok? Sad sam dosla na posao i imam puno za raditi pa se cujemo sutra.« bang
Nije imala kredita... kredita koji ji treba da odgovori na poziv?!? I dosla je na posao par sati kasnije od planiranog. I jos juce me uvjeravala da nema vremena danas posto ima previse za radit...
Odgovorim ji: »Sta?!? zato onda nisi dosla u jutro... Kad bih znao da nemas namjere doc, bilo bi i meni Ok da se dobimo pola sata prije 'rada'. Nemas ni 15 min vremena na hodniku onda?«
Sta sam dobio u odgovor? To: »Danas ne. Oprosti,ali nemam. Mozemo se cuti sutra, i daj se malo smiri. Ovo pocinje sliciti farsi.«

That's it. Donja granica!!! burninmad

Izbrisem ju iz messengerja, icqja, skypea. Block this user! Njezine slike vec neko vrijeme nemam na mobilnom... Bila je neka sa plaze... naughty mmmmm. Sad izbrisem i njezin broj. Sve njene brojeve. Sve njene poruke. Telefon je sad cist. mouthwash Neka ji bude farsa... poput njene oholosti.

Da, to je bila cura, koja me poljubila noci na lice, koja je imala jednog pa onda drugog decka pored nekog patnika koji ju je skriveno volio, koja mi je rekla »Znam« kad sam je zagrlio za rodjendan... koja mi je obecala da nece imati minice za tulum pa ju je onda ipak imala. To je bila cura koju sam volio.

- 02:17 -

Komentari (23) - Isprintaj - #



srijeda, 07.06.2006.

... i kako mu se spržila krila

Prica o nekom petlu i kako mu se sprzila krila

Dosle su druge stvarnosti... i sa njima i drugi ja. Druga skola, veca... vise ljudi, i teza konkurencija. Po prvi put sam postao svijestan da za uspijeh treba radit... yes prije je islo sve nekako samo od sebe, bio sam dobar bez nepotrebnog napora... kad negdje bilo treba strebat za dobru ocjenu ja sam lose zavrsio, bar vecinu puta. Ali sreci, nije bilo ovih puta mnogo. cool U ovoj, novoj skoli, druga se pjesma pisala... nisam bio jednini, niti medju najboljima, bio sam prosjecni... Ne toliko iz radne navike (ona je kod mene prakticno nepostojeca) wink koliko iz ranjenog ponosa, poceo sam da ucim, da strebam, da se vratim “gdje mi je mjesto”. I rad je dao rezultate. Nisam postao najbolji, to ipak ne, ali bio sam medju najboljima, dobio sam “ime”... ponovo. thumbup Nije ova perioda toliko bitna za pricu. Vaznija je sledeca.

Dakle, odlucim da idem u novu skolu. Bolju, izvrsniju, tezu... greedy Znao sam da dodju tamo samo najbolji, da budem medju najlosijima, ali... mislio sam o sebi samo najbolje... pa da i spadam tamo gdje je najbolje. naughty Rekao sam si, vise cu ucit pa budem kompenzirao ovi nedostatak talenta... vraga jesam.... Bio sam skoro najlosiji. Morao sam da pitam druge sa savjet, za rijesenja zarataka... eek jeli si vi predstavljate kakav je to udarac mome egu!?! Jeli si predstavljate??? Fatalan! bang Poceo je da pada, da se gusi... i ujednom ga nije bilo vise. dead Ucenje nije pomoglo. Potrebna je bila cista inteligencija za to. Nisam je imao dovoljno. Prema ovim ljudima ispao sam debil. Nikad prije se nisam toliko ucio, uvijek sam se izvuko na inteligenciju i bilo je dovoljno... a sada... svi po redu su bili vise nacitani od mene... i velika vecina je bila inteligentnija... par po mom misljenju. I ako nisu bili pametniji bili su izvrsni streberji, imali su nadu i snagu da se nauce bilo sta, pa makar tesku kao teorija relativnosti ili dosadno kao acquis communautaire. Nisam imao ni jedne prednosti... i to mi je sprecavalo da nadjem snagu da ucim, da budem bar prosjecan... Pomirio sam se sa sudbinom. Da, ja jesam idiot. I postalo mi je svejedno. Neka ide kao sto ide. Uprkos tome da sam bio los, uspio sam stvari nekako zavrsavat. I jako sam cijenio svu znanje sto sam ga mogao dobit od kolega. Da nebih otisao tamo, nikad nebi saznao nekih stvari. Ne, obcenite znatizeljnosti nisam nikad gubio.

Kako god sam gubio nadu da stvaram nesto na “profesionalnom” podrucju, mnogo vise me pocele interesirat zene. nut Mnogo vise nego ikad. Ali gledaj vraga... ja nisam vise interesirao njih!!! no Kako to one nanjusijo manjko samopouzdanja... i izbjegavaju mu kao djavo krizu. Poznate to, a djevojke? wink Munjam ja malo tamo ovamo, i na kraju se zaljubim u svoju prijateljicu. Koja me ne voli. Bio sam toga svijestan od pocetka, borio sam se protiv toga, kako tako, ali rezutat je bio samo jedan: volio sam je vise i vise. I ovaj put nema vise ega da me spasi...

Ulična svetiljka, baca svetlost u krug
Dok crni leptiri lete pravo na jug
ali ne znaju da tu je kraj
da ih ubija njene svetlosti sjaj

Nekad sam leteo leptir bio i ja
Svetlost me mamila krilo mi spržila
Crni leptiru beži u noć
jutro sačekaj svetlost će doć

Tako je to, ni jedan kip se jos nije sam isklesao. Bio je sasvim obican kamen na pocetku. Trebale su mu ruke majstora, da su ga uoblicile, mu dale dusu... I kod ljudi je taj majstor socialna okolina, familija, prijatelji, posao... Da, oni drze dlijeto. I nema tu buntovnika, cak i dijamant se moze... bar obrusiti. wink mah

- 06:50 -

Komentari (20) - Isprintaj - #



utorak, 06.06.2006.

Priča o nekom drugom petlu...

Jedan drugi petao...

O sebi mislim da sam vrlo iskren covijek... naivno iskren. yes Bar mislio sam tako, dok nisam stigao u ovu blog scenu. Postepeno sam skuzio da ipak mozda nije to najtocnije. Posjetio sam suvise blogova iskrenih i “iskrenih” ljudi. I moja iskrenost se izgubila u moru iskrenosti blogovske zajednice. lud Ali jos uvijek je tu... wink citajte!

Nije bilo uvijek tako, priznajem... nema andjela na svijetu. no Bio sam ja tako, samosvoje dete, nisam se jos dokopao do razloga, ali uglavnom, nista preteranog nisam bio... Nisam poznao srama, ni ponosa, nista puno toga... nije me bas brigalo. Hodao sam u skolu, da osnovnu skolu, i nije me dosta briga izvan toga... zijev rolleyes sta djevojke, ma daj, nije to za mene... kad sad tako pogledam moram si priznat, da se emocionalni razvoj kod mene poceo dosta pozno, mnogo kasnije u zivotu... Prirodne nauke su me nekako zanimale... otiso sam na neka utakmicenja... greedy i bio dobar. Ucitelji su me hvalili, cestitali mi uspjehom... pred svima... kad sam nesto drugacije uradio su me branili... i nekog vraga, cak i oni koji su ucili stvari koje mi bas nisu bile bliski (i posledicno nit nisam bio dobar) su me gledali kroz tu prizmu... Cesto sam zavrsio bolje nego ako bi mi sudili posteno... I podigo se mi rep. Sad sam najbolji, svi to znaju. Hodao sam podignutom glavom, bio sam ja glavni kokot u skoli... bar u skoli. I ne, nisam imao dosta prijatelja... zapravo, nisam jih imao uopste, bar u smislu kojim sada dojmujem prijatelje... bio sam sam sebi dovoljan. lud

Dodje tako srednja skola. Eh, vise ili manje isti ljudi oko mene... isti grad, ista generacija... da i profesori su vec unaprijed culi za mene. zujo Maleno je bilo to nase misto... Bio sam pun samog sebe. Sve mi je bilo lako. Skoro sve. Prvi ispit predmjeta X sam propustio, bio sam negdje pa nisam mogao pisat... Sledeci sat ucitelj vec donije teste nazad. Pola razreda 1, dvojica dobije 3 i svi ostali 2! Masaker. Kaze mi neka djevojka koja me je konstantno pobjedivala na utakmicenjima prije, “Znas, i ti bi lose pisao kad bi dosao...” A ja se joj smijem. Nak, meni se ne moze desit da bi ove lake stvari tako lose pisao... wink Moje samopouzdanje nije imalo granice. Dodje sledjeci test, dva tjedna kasnije... Ista prica. Isti proporsi... Pola jedinic, skoro pola 2, dvije 3-ke, i jedna 5. Moja! naughty Uciteljica u tom razredu je bila bas sirova... Trazila je od svakoga da glasno kaze svoju ocjenu, kad jih upisivala u knjigu... Kad sam ja rekao “5” studenti u razredu su se glasno smijali... rofl toliko jim to bilo izuzetno. Dobro, sad znate koje su mi grudi dojile aroganciju. smokin

Bio sam ja kokut na vrhu gnoja... I tako sam ostao do konca srednje... Djevojke me nisu zanimale... ni malo. Zao. Neke su se cak zatrapale u mene... jadnice... nisam jih sljivio 5%. nono Zamislite, bila je jedna cura... s kojom smo bili prijatelji, cesto se zezali zajedno,... i jednom tako kazem neki drugarici, malo iz dosade, malo iz zezancije, da se mi zapravo ova cura jako svidja ali da ji se ne usudim priznat... to sam rekao tako konspirativno, ali daleko od nacina za kojeg sam ja vjerovao da je uvjerljiv... I gledaj, poslije nekoliko vrijemena ova djevojka sve isprica doticnoj curi. Mislim, to je i bio moj namjen... ali ne da mi vjeruje... ali ipak se je to desilo. Dodje mi pitajuci dali je istina... dali sam stvarno mislio. Ja sam bio prakticno sokiran da je vjerovala ovi zezanciji i nastavim pretvaranje... cisto tako sto me je ljutila ova absurna situacija... kazem ji da ne znam, da moram jos razmislit... I ona mi odgovori, “javi mi, kad se budes odlucio”. A ja se naravno nisam nista odlucio... i posto sam bio razocaran, zamislite razocaran(!!!), eek sto je pala na taku “glupu” foru, ji nisam nista rekao... i ona je prestala pricat sa mnom... Dobro, poslije nekoliko vremena se je smirila, vjerovatno kad je skuzila da sam se ipak samo zezao... ali videlo se joj da je bila dosta tuzna. Znate, toga si tada nisam interpretirao kao povrijedu... moja razlaga je bila: ako nije skuzila “sale” sama si je kriva... Prosle su godine, i pricam tako sa nekom trecom drugaricom iz skole... Pita me: “Dali ona (doticna) uopce jos prica s tobom?”... “Da, pa znasto?” ji se cudim... “Pa ti si je bezobrazno povrijedio tada...”

- 00:04 -

Komentari (8) - Isprintaj - #



srijeda, 31.05.2006.

Ne baš nastavak...

Drage moje blogerice (i mozda cak i kakav bloger) ipak imam jos jedno pitanje za vas. Naravno, u taktu citavog bloga, opet ce biti pitanje vezi nje. rolleyes

Naime, poslije onog rucka, onoga izbjegavanja zagrljaju, nasi kontaki su bili minimalni. Ne sjecam se da sam ju ikad pogledao u oci, nono ove zadnje tri sedmice. Kunem se, nisam je. Pricali smo ipak jednom ili dva puta, telefonom, kad nismo mogli drukcije… zapravo me ona nazvala, teknicka pitanja, manje od 20 sekundi price. Ali pocela je razgovor kao da se nista nebi desilo… da je nisam namjerno prekinu i skratio pogovor na najbitnije i ciao, vjerovatno bi nastavili. blabla

Osim toga… nista. no Bili smo prosli tjedan cak i zajedno na neki veceri s drustvom. Nekako je doslo, da smo morali sedjet zajedno. Bila je bez decka. Ne da si nismo nista rekli citavu vece, ni pogledali se nismo. Pomalo me vec cudi da drugi nista ne skuze, vezi nasog (mojog) ponasanja… tko zna, mozda su samo dovoljno pristojni, pa necu dirat u to sto jih ne briga… zaliven meni je ok.

Sad dodje glavni dio – pitanje: Sta to njeno ponasanje znaci? Gledajte, meni se cini kao da njoj uopce nista ne smeta da se ignorisemo. Naime postoju tri mozna objasnjenja, vezi toga:
a) Nesto jako osjeca prema meni, pa se i ona mene izbjegava posto svakako voli (i) svog decka, kojeg nece izdat. Meni se to cini dosta nevjerovatna opcija, ipak me je zvala na telefon i ponasala se kao da se nista nije desilo. Znaci ne ignorise me.
b) Prema meni ne osjeca nisto tako jakog. Nece se naljutit na mene zbog toga sto je ignorisem, ali nece ni nista napravit protiv toga. Ukratko, ostavit ce me tako, nece me dirat dok se sam ne predomislim. Meni se to cini jos najvjerovatije.
c) Ne zna sta hoce… pomalo je vec uzbudjuje ova situacija, dosta ji je neprijetno kad ju ignorisem (no ipak susreta nema toliko puno), ali u svakom slucaju nece ona popustit, nece ispast kao da me treba, posebno kad me toliko puta odbijala u proslosti…

Vidite drage blogerice, cjenim vasa iskustva pa bi vas zamolio za vas savjet. blabla Ali pazite, pitanje nije vezi mene(!!!) Nemojte mi kazat sta da ja napravim… ja za sebe znam. Ako budem imao kolkor tolko snage kao za sada, nastavit cu s tim. To mi je jedina mogucnost za oslobodjenje mojih emocija. Pitanje se tice NJE. Ipak me zanima, kao kuriozitet, kako sta bese tako ponasanje. Ja sam ipak ocekivao da ce malo emocionalije reagirat, bar me nesto pitat. Nista. Mislim, meni je Ok, perfektno ide uz moju “strategiju” ali… dali ji stvarno nista, ma nista nije stalo do mene? Postujem ju ja inace, mnogo… ali da se ispostavi da ona to lakim srcem radi… ciao! bang Samo to.

Jos jednom, ne trebam savjet meni! Pitanje je vezi nje, i naravno kontest cete znati ako ste procitali svih 6 diova “Price o pocetku neke ljubavi”. mah

- 20:33 -

Komentari (27) - Isprintaj - #



četvrtak, 25.05.2006.

Ovo mi je škola

Eto, nisam bas mislio, da cu pisat novi post, ali u zivotu se sve drugcije svrne nego covjek ocekuje. Moram se vam zahvalit za sve komentare koje sam primio. Drago mi je da ste citali, ma da nisam toliko pisao sto bi stvarno ocekivao, da cu otkrit svjeti gral (vrlo popularna rijec u zadnjem vremenu, pa je moram i ja koristit wink) nego vise zbog toga, da se nekome ispricam, da zapisem moju ljubavnu pricu… Takvih prica ima nebroj na svijetu i isto bismo mogli reci za ove blogove. Ali moja je posebna (tako kako vasa, nadam se) i najvise mi znaci.

Postao sam zavisan od bloga zadnjih par dana, poceo sam ga provjeravat i citat cak i na poslu, nesreco ja! Ali prica sa blogom se je pocela dosta neduzno. Prije nekih tri tjedne dana sam slucajno usao na blog romanticne duse, koji mi je bio prakticno jedan prvih blogova, koje sam vidio u zivotu, ali sigurno prvi hrvatski… i odusevio sam se nad njezinim pisanjem… Da ne bih dalje o detajlima… otvorio sam i ja jedan blog, cisto tako da vidim kako izgleda. I sledeci dan, vraga vec komentar… I nista nisam napisao! Pa si mislim… mogo bi i ja nesto napisat… cisto tako, da “ne bude sajt prazan” i da malo vjezbam ovaj hrvatski. Opisao sam jedan susret sa Njom… i Ona je bila izvor moje inspiracije sve do sada. Kad mi cure komeniraju da neznaju backgrounda, se odlucim da ispisem sve po redu… od A do Ž.

Sada neznam sta bih. Planirao sam vec, da zakljucim sa ovim… Nisam ja bas blog covijek, nemam konstantno potrebe da se ispricavam, niti mi nije toliko dosadno u zivotu, ali nekako volim to incognito interaktivnost o intimnim stvarima koju nudi blog. Eto, cini mi se, da cu ipak napisat nesto svake toliko vremena, ako budem imao ista pametnog za rec.

Da dovrsim ovu pricu s Njom. Sada se nalazimo u statusu quo. Ne pricamo bas... Ali ipak trebam podvlacit nesto. Nije bio problem ove price kako srediti stvari medju nama, nas dvoje smo svoju pricu vec zavrsili… Problem je bio, kako sredit stvari sam sa sobom. Kako naci snagu da se sakupis, da postavis principe, za zadrzis ponos i samopostovanje… i u tome ti tesko moze iko pomoci, zar ne? Necu vam vise smarat s time, sve previse ima na blogovima takvih jadnika, pateticara koji ne znaju sta sa sobom… tko voli citat takva sranja?!? bang Necu ni ja sam! Za kraj… ne mozem reci nista bolje, nego da citiram ovu legendarnu:

Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije
Jer fališ mi do bola
I znam da bit će još i bolnije
Jer svaka ljubav nova
Ruši vjeru u tebe
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije

Koje su to riječi
Što su meni sišle s usana
Ne poznajem ni jednu
Što bi kazni ovoj bila jednaka
Jer su osveta i ponos
Dvije sestre blizanke
Rođene u ponoć
Jedna malo prije, a druga kasnije

Ako ikad vratim vjeru u tebe
Oooo ooo
I onda lažna nada nikne za mene
Na poljima od snova
Ne pušta se korijenje
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije…

- 00:04 -

Komentari (31) - Isprintaj - #



petak, 19.05.2006.

Priča o početku neke ljubavi… Pt. 6

Neku svadju sam i posebno zapamtio. Bilo je bas emotivno, mislim da je pocelo posto sam ja nesto pogresno rekao… ili zbog toga sto nam je projekt iso sporo… sto znam. Meni su se u glavnom svi ovi razlozi cinili neuzemljeni, ali sta sam htio… radio sam sa njom, za dobro i lose… Povrh svega, sa neke strane, vjerovali ili ne, mi je bilo drago da se svadja samnom… yes To ipak znaci da nesto osjeca do mene (pozitivno ili negativno), sigurno je bolje, nego da ji bi bilo potpuno svejedno. Ne bi se ona svadjala sa mnom u tom slucaju. Zapravo, bilo mi je cak cudno, zasto ji toliko stoji da se svadja samnom? Dali su to opet neki njezini testi bog zna cega? Ili samo ispadi? Nitko nije perfektan, tko bi znao. Ovaj put, kad smo tako prolazili na temu nasih odnosa, pa moje ljubavi, me ujednom pita “zasto ji toga nisam prije rekao”… Sama od sebe. Nisam je ja ni jednom pitao dali me voli (kako bezvezno pitanje), nisam htio cuti odgovor, ne bi verovatno ni ona htijela biti pitana. Nisam ji ni jednom plakao u stilu “ej sta bi bilo, ako bil bilo drugcije..” I onda mi ona, pola u ljutnji pola u placu kaze zasto ji toga nisam prije rekao! Zasto ji nisam prije rekao da je volim? Ja ji kazem, da covjek postane svijestan koliko mu neko znaci tek kad pocne da ga gubi… Tako se je i zavrsila nasa svadja ovog dana… Sledeceg dana me je ona zvala… Zapravo sam dosta kasno primetio, nisam imao mobilnog pored sebe kad me je zvala. Zovem je nazad i pitam zasto me je zvala. I ona kaze: “Ma nista. Samo sam te htijela cuti…” Bas to mi je rekla. eek I recite mi sada, dali to kazes nekome kome hoces biti samo prijatelj?!? nono Dali stvarno hoce da me buni? Naravno da se mi srce topilo kad sam to cuo od nje… ali kako da se smirim s njom kad mi konstantno ubacuje neke zavodljive signale?

It’s a heartache,
nothing but a heartache
Hits you when it’s too late,
hits you when you’re down

It’s a fools’ game,
nothing but a fool’s game
Standing in the cold rain,
feeling like a clown

It’s a heartache,
nothing but a heartache
Love him ’till your arms break,
then he’ll let you down

It ain’t right with love to share
When you find he doesn’t care for you
It ain’t wise to need someone
as much as I depended on you...


Njezina veza s novim deckom je u tom vremenu postala javna. Nisu njih dvoje bas pricali okoli, ali svi, cak manje dobri prijatelji su shvatili da su oni sada zajedno. Kad su neki drustveni izlasci, ja njih samo probavam izbjegavat… da jih ne vidim, kako se grle, kako se ljube… Ona, ak mene pitate, se nije bas trudila biti diskretna prema meni… osim toga da svome decku nije nista rekla o meni. Ali mekako smo uspjeli sakrit ovu moju ljubav… Mislim da vecina ljudi nije shvatila, mislili su da smo ipak samo dobri prijatelji, cak i njezin decko koji je jednom usao u kancelariju kad smo se nas dvoje svadjali o necemu (ne svadja se ona s nikome inace)… Bio je zbunjen, ali nismo mu nista rekli, hi hi… wink

Zavrsili smo oni projekat zajedno, konacno. Nekako smo i imali manje razloga da se vidjamo… i zaista smo se manje vidjali. Nismo vise dosta pricali. Prakticno manje i manje. Izgleda da ji nije stalo mnogo vise do mene… svako moje malo zezanje u drustvu je shvatila kao neko uvrjedu a i meni je bilo sve manje do toga da probam rjesavat stvari sa njom. Dobro, ako sam stvarno napravio neko glupost, ali ako je nesto bez veze... samo sebe vrijedjam, kad ji dolazim nazad pa probam 'rijesavat'. Ukratko, imao sam osjecaj da je ona sasvim izgubila postovanje do mene... da, ponekad je njezin odnos vec licio na prezir... sta znam... uvijek pretiriva u toj ekspresiji svojih emocija... bar sa mnom. Nekad sam ji tako, bili smo na kavi... rekao to... da mi cesto djeluje kao da me prezira... A ona meni odgovori, da je mislila, da je ja preziram... Razpricali smo se onda... kao vec nekoliko vremena ne. Pricao sam ji kako sam se zaljubio u nju, kad smo zajedno napustali rad,
pa pricali o njenim problemima s decki...
“Pa kako,... pa ti si mi najvise od svih govorio tad, da moram jos probavat s njim... stvarno samo pocela vjerovat da sam mozda ja pogrijesila, samo zbog toga sam ja u ta cas to tako emotivno gledala... Ti si zapravo, protiv sebi radio tad!” to ji nikako nije bilo jasno... ma da ni meni... tada je bila tako nesretna, kako bih ju mogao iskoristit?
“Pa, nisam htio biti kao drugi...” no samo to sam ji rekao.

Nekako je od tada situacija krenula na bolje. Ja sam prestao da se salim u drustvu sa njom, nekao sam se naviko. Nije nas odnos ni blizu sta je bio, nemamo intenzivnih kontakta ali duboki su jos uvijek isto. Mislim, kad joj treba da mi se isprica, kad je tuzna, ji jos uvijek nista ne smeta da me pozove na kavu... Samo ja neznam vise, sta jos osjecam prema njoj. Sve te duge, jake emocije... i sve uzalud... su me istrosile.

Da moram napravit rezime ove ljubavi... bio bi takav: Od pocetka naseg poznanstva sam ji samo htio biti prijatelj, pa sam to i postao... onda sam poceo osjecat nesto vise, ali nisam si to priznao. Nase veze su postajale blize i ja sam si konacno priznao da je volim. Sakrivao sam to pred drugima, jer nisam htio riskirat nasog prijateljstva... Sve dok emocije nisu postale prejake da bi jih mogao jos sakrivati. Jos uvijek nisam htio reskirat prijateljstva pa sam ji sve ispricao, prijateljski. Kasnije mi bilo zao da ji to kazem bez da bi uopce probao na njoj... pa sam poceo da ju palim pomalo. Uprkos prijateljstvu... Pobjede su bile redke. Zbog emotivne inferiornosti sam bio osudjen na poraz... Prestao sam to radit. Zavrsio sam u potpunoj resignaciji. Ne znam sta mi je ona poslije svega: prijateljica ili uvela ljubav? Sad cekam vrijeme da zacijeli rane.

THE END mah

I jos nesto, kao p.s...
Sreo sam u to vrijeme nekog starog prijatelja, bili smo si bas bliski prijatelji, ja, on i ona, dok se nije preselio u neki drugi grad. Pita me za nju. Ja mu kazem, da neznam dosta o njoj, ne vidjamo se tako cesto, dodam. Zabrinut me pita dali se nesto desilo medju nama, neka svadja...
“kad god nju pitam o tebi, sta radis, kaze da nezna... i ti mi nikad ne kazes nista o njoj, kad se cujemo telefonom... dali si siguran, da je sve ok, medju vama?”
Ja nekako glumim sproscenost, ali ne mogu mu pogledat u oci kad kazem “jesam, jesam... sve je Ok, samo ne radimo vise toliko zajedno, pa se ne vidjamo tako cesto... plus u zadnji cas imamo mnogo posla...”
Neznam dali ga je to uvjerilo ali nije me ispitivao vise. Morao bi skuziti naravno, kad sam izbjegavao zajednickim izlazkom s njima dvojicom poslednjih par dana... ali bas nebi bilo isto kao nekada. Nista vise nije kao prije... (necu nastavit ovu pjesmu ;) Nakon par dana ga opet sretnem. Prica mi o njoj.
Kaze, “mnogo mi je pricala o tebi... stvarno te voli...” ... “i ti bi je morao voljeti!”, zavrsi svoj prijateljski savjet dok se ja pretvaram da mi je ovi komentar sasvim nevazan.

- 00:52 -

Komentari (21) - Isprintaj - #



četvrtak, 18.05.2006.

Priča o početku neke ljubavi… Pt. 5

Zbunjen sam bio kad sam dosao kuci... plakalo mi se… Ocakivao sam, sad cu ji reci, pa ce se onda razbremenit, bit ce mi lakse, mozda cu se je cak oslobodit… Nista. Osjecao sam se skoro isto kao prije… skoro isto. Kad smo se sreli sledeci dan na poslu, sam osjetio da je drugacije gledam... i ona mene... nekako konspirativno... pa da, sada dijelimo skrivenost. no A ona, kao da joj nije jos dovoljno, stipa me i zeza... kao uvijek! Znate kakav je osjecaj, kad imas nekog pored sebe, nekog kojeg volis... taj te cak drazi i uzbudjuje... ali znas da nesmijes napravit nista? puknucu Kako frustrirajuce!!!

Boze, mislim, da je bilo vec sledeci tjedan... kad slucajno sretnem ovog decka, mog prijatelja o kome sam malo prije pricao... Bilo je vece a on je bio nekako neobicno sredjen... i namirisan. Kaze mi da ide s prijatelji na pivo... Vraga, si mislim, tako sredjen ides na pivo?!? rofl Ali nisam mu nista rekao. Sledeci dan nisam izdrzao vise, pozovem je i pitam da li se mozemo dobit na neki kavi... blabla Naravno moze, kaze ona. Sretnemo se negdje poslije rucka, i kao obicno prica nam bas nije isla na pocetku... Sutimo.
Onda pitam ja, “I kazi dakle... Kako je bil juce?”
nekako cudno se nasmijesi.. “Juce? A gdje?” pomalo vec cerveni …
“Pa na date-u...” se ji vrlo uvjereno nasmijesim.
“A... kako znas?” me pita... “Ti je on rekao?”
“Ma nije, “ ji odgovaram, “ali sreo sam ga u nekoj fancy kosulji… pa se mi je cinilo…”
“Oh, znaci, putting some effort” mi brinuce kaze i oci se ji nekako zlocesto blistaju kad se nasmijesi skriveno. To ji je bila prva misao! bang
“Znaci, kako je bilo juce?” je ponovo pitam…
“Ma, dobro”, mi kaze zadovoljna... ali vidi se da mi nece bas puno kazat. “Pricali smo obicne stvari... dosta je on zreo i pristojan decko...”
To je bilo sve sto sam cuo o njemu ovog dana. Nisam ni htio vise. Dovoljno sam saznao. Moje slutnje prosli tjedan su bile na mjestu onda... Stvarno se ji svidja... i kaze jim dobro... Nisam bio posebno sokiran, bio sam vec spreman na to, psiholoski, ali jos uvijek mi je bilo dosta tesko...
“Ali kak da te ja zaboravim?” je pitam malo kasnije, kad smo vec mijenjali temu. Suti...
“Jeli mogu da ti nekako pomagnem?” ni konacno pita.
“U stvari mozes. Dogovorimo se kako cemo se ponast na poslu... nikakvih dodira vise, nikakvih stipanja sa tvoje strane in bez koketnih pogleda!” ji kazem...
Ona napravi nekak uporan izraz na licu, kao da bi mrzila to... ali na kraj kaze “ok, probat cu... ali i ti me nesmijes izbjegavat drugi put kad budemo izlazili zajedno... ne tako kao prosli put, kad mi nisi ni pozdravio...”
Pa daj, nisam ja to namjerno radio... sta ce mi da to u inat radim? Samo jednostavno nisam mogao da ti gledam u oci, samo to... no ne u te oci!

Sledecih par tijedna je proslo u vrlo naelektrenoj atmosferi. Ja sam se ji pomalo izbjegavao, sakrivao pogled od nje... ali ona kao neka protiv reakcija, kad smo se poslovno sreli nije mogla de se uzdrzi pipanja... I sad kad je sam ji zabranio, bila ji jos dodatna draz, pa se svaki put kad mi to napravi jos dodatno grijesno nasmijesi i kaze, “joj, nesmijem...” Stvarno me to cinilo nesretnog... Posebno kad je izgledalo da se prica sa ovim 'novim' deckom dobro razvija... Nista nisu pokazivali javno, ali osjetio sam da se njihov odnos dubi. Bio sam ja ponovo s njom na kavi, uglavnom da je pitam kako je s njim... “I... dali ste vec zajedno?”
a ona “Kako to mislis?” mad
Naljutio me malo ovaj arogantan odgovor ali nisam trebao da ispitivam vise. Svakako je to znacilo “Da.” Ja jadnik, poslije toga opet okrenem razgovor na nase odnose i opet me pita 'dali moze kako pomoc'... Ah, rekao sam ti ja vec, pa toga ne postujes… Ne trebas mi nista vise pomoci… Cudni su bili ovi susreti, svi u zadnje vrijeme. Nismo se vise grlili, nije nam ni bilo zabavno, prije mucno nego ista drugo. Nije mi bilo zapravo jasno zasto uopce pristaje da se sretnemo, ako ji stvarno nista ne stoji do mene... kao sto i inace izgleda. Bila je sretna, nije trebala 'prijatelja' sada... nono i nije ji mnogo stalo da sam patio. Bar tada… zao.

Once I ran to you
Now I'll run from you
This tainted love you've given
I give you all a boy could give you
Take my tears and that's not nearly all
Oh...tainted love
Tainted love

Now I know I've got to
Run away I've got to
Get away
You don't really want any more from me
To make things right
You need someone to hold you tight
And you think love is to pray
But I'm sorry I don't pray that way

Don't touch me please
I cannot stand the way you tease
I love you though you hurt me so
Now I'm going to pack my things and go
Tainted love, tainted love

U tom vremenu… kao u inat, dali su nama (meni i njoj!) na poslu za radit neki projekt zajedno. Zajedno!!! eek Znaci, morali smo provest vise vremena pricajuci… sjedeci za istim stolom cak. Nismo htjeli da se nesto stidimo, bilo bi lose za produktivnost… htijeli smo imat normalno radnu atmosferu, pa smo se kao pretvarali, da je sve kul… Ona mene zbada, ja ju ponekad dodirnem… cak ji stavim ruku na koljena… Boze nisam se znao ponasati… sta hocu, nije ni ona bila uzdrzna. :) Najvise puta smo zapravo imali verbalne izzazive, to je bilo najbolje… Drug drugog smo provocirali vrezi necega i testirali ko ce biti dosjetljiviji… Zapravo je najvise puta pobjedila ona, imala je uvijek mehanizam kako me unistit ako drugo nije radilo… Samo je stavila pricu na nek emocionalni nivo, kad god se osjetila ugruzena, i pobjedila je u trenu. Emocionalno je bila toliko jacija od mene, pileta… Stvarno su bile neke cudne emocije tad medju nama… Poceli smo se i svadjat u tom vremenu, verovatno za bez veze… Obicno je bila ona koja se je naljutila… a to zna tako vehementno pokazivat. Odlicno je sposubna isticati (u sustini potencirati) neko razpolozenje kad hoce. Kad se ljuti na tebe, te moze pogledat kao da se ti je dosla osjetit da ubojstvo njene majke… Nisam jos sreo ljudi s takom efikasnom upotrebu mimike. Obicno smo se rastali u svadji, pa sam je ja onda nakon sat ili dva nazvao pa rekao da mi je zao i to… Nebi meni bilo tezko da stojim za svojim principima kad treba… ali ove svadje su bile stvarno bez veze i nastavit ljutnju bi bilo potpuno beskoristno. Ako se vec moram ljutit trebam znati zasto, inace nema veze. Onda sam je obicno pozvao na kavu, ispricali smo se, pa je bilo sve ok… Ona jako cijeni inace, da su ljudi spemni odmah rijesavat konflikte, pa ji je naravno bilo drago kad sam je odmah pozvao. Desilo nam se to par puta… Cudno, ali nekako su utvrdjivali nas odnos… postajali smo manje osjetljiviji na neke stvari kod drug drugog… Cak i kad smo bili na kavi, pa smo sutjeli, nam nije bilo neprijetno… Bila je to neka cudna 'veza'.

- 01:52 -

Komentari (10) - Isprintaj - #



srijeda, 17.05.2006.

Priča o početku neke ljubavi… Pt. 4

Eto, igrao sam sa malo sa dizajnom bloga... Kako se vam svidja? rolleyes Znam da izgleda kao od neke teenage djevojcice ali... vjerovatno sam sada i zaista tamo negdje... bar mentalno! smijeh Ali da nastavim pricu...

Cudno sam se osjecao sledecih par dana, bas cudno. Nemiran sam bio... nisam znao gdje sa sobom... Svi ovi dogadjaji proslog tjedna... sve ove emocije... Nisam znao sta zapravo misli o meni. Znam da sve izgleda da smo samo prijatelji, ali ponekad mi napravi takve stvari... Nisam vise znao sta da osjecam. Dali se samo pretvara, da nista ne osjeca do mene, pa su ji ove “provokacije” samo testi? Testi, da provjeri kaku cu reagirat, pa dali cu ispast kao muski ili kao bebica, dovoljno slatka da se igras s njom kao s 'prijateljem'? Ili me je zapravo uvijek shvatala kao prijatelja, nista vise, i sad sam samo ja onaj koji nesto masta o tome da ona stvarno nesto osjeca? Bio sam zbunjen, posebno sto sam imao osjecaj, da se ji nekako svidja oni moj prijatelj, koji je bio sa nama ostao poslije njezinog tuluma. Dosta dobro izgleda taj decko pa i stav ima nekako uvjerljiv... Sjetim se nekad prije, u muskom drustvu, izlazili smo vani, bili u neki discoteci i cure su mu same prilazile i htile se ljubit sa njim... I neke cak jesu… wink Bio sam zapravo ja onaj, koji jih je upoznao – sreli smo se jednom... ja sa njom i sretnemo neko njegovo drustvo... morao sam jih upoznat. no Pricali su manje od minut i vec tada su si izmjenili telefonske brojeve!!! Ok, to se je sve desavalo par tijedna prije... nista se do sada jos nije desilo medju njima, hvala bogu... Ali bunilo me svakako. Slutio sam sta se moze desit...

Totalno me je frustrirala sva ova situacija. Nisam bio siguran ni sta sam hocu... Volio sam ju, ali kao da ji dam srce, kad znam da nemam sanse... ili pak? Mah… mislim da sam ji dao srce vec davno… ali nisam si htio to priznat… kako da ji to kazem, kad je skoro sigurno da ce me razocarat odgovorom? Ali sa druge strane, kako da ji ostanem samo prijatelj kad tako jako osjecam do nje?!? Da o tome popricam s prijateljima... ne, ne bi to oni razumijeli... jos manje prijateljice... sve su bile uglavnom jos bolje prijateljice i sa njom. Pa da se ispostavim takvim pricama kakvih je ona dozivjela puno? Bas nepodnosljivo... rolleyes sve previse pitanja...

Tad sam se odlucio. Morao sam pricat sa njom. Zovem je i kazem ji da li hoce na neko pice, i da bih zelio, da je to negdje uvece… Zacudi se, nismo se mi ipak dobivali sami navece, ali naravno pristala je. Naicemo se negdje u centru grada, bilo je vec tama. Nadjemo neki intiman lokal i posto smo bili obojica gladni, cak porucimo nesto za pojest... Bila nam je to prva vecera 'solo', bilo mi nekako drago… ali nista posebno euforicno se nisam osjecao… suvise sam bio zategnut i zabrinut, kako ce to proci… Imali su tamo neka malena 'fancy' jela, ja sam imao patku u nekom cudnom umaku ali ona neku salatu sa jagodama i licijem… nisam ja bas neki tezak fan takve hrane, ali sa njom… ja bih jeo bilo sta! njami Pricali smo o tome i onome, uz crno vino, naravno… nista osobnog, zapravo… Nije izgledala zabrinuta, nis nije spomenula njezinog bivsog decka… Kad zavrsimo, cak i sa desertom… nije izdrzala vise…
pa me pita… “Ajde sad, kazi mi… sta te muci?”
Meni se jezik uhvati u grlo… Gledam dole, u stol i kazem,
“Ja, imam jedan veliki problem...” prestanem…
ona, “joj… nadam se da nima veze sa mnom?”...
ja jos uvijek gledam u stol... klimam...
saptam “ima...” ...
“Ja sam beskonacno zaljubljen u tebe...”
Jedva sam ju pogledao u oci za tren... bio sam na granici placa... Ona? Oci su ji blistale... gleda me nekako suosjecajno...
“Sta ti mozem reci” se konacno oglasi... “Hvala. To mi je veliki kompliment...”
Ja sam ji onda polako... sa mukom ispricao citavu pricu... mozda ne tako detaljno kao ovdje, ali sve bitne stvari... Ona me samo gleda... nije ji bilo bas prijetno...
“pa pomislila sam na to u nekim trenutcima, kad si me tako cudno gledao... ali ja sam bas mislila de se tebi svidjaju plave, uvijek si samo njih...”
“Ma, kako?” ju prekidam... “nije istina… mozda stvarno volim vise plavih od ostalih… ali smedje cure su mi uvijek nekako toplije djelovale...”
Sutimo neko vrijeme.

“Da li mozemo biti jos uvijek prijatelji?” me napokon pita.
“Pa to je tacno razlog zbog koga sam se odlucio da ti ispricam danas sve...”
...
“Mislim”, ji kazem kad se malo sakupim, “…pogledaj, ti se budes sada zaljubila u nekog decka… a ja previse osjecam do tebe da bi mogao to tek tako podnijeti… Ljubomorno cu se ponasat, izbjegavat cu te... I zato sam ti to sada ispricao. Ne bih htio da bi mi zamijerila takvo ponasanje… ne mogu te gubit dvostruko, kao ljubav i kao prijateljicu… previse si mi draga…”
Ona me samo gleda in suti. Mozda nije mogla vjerovat, sta ji sada pricam… sta znam. Stvarno nisam mogo riskirati, da ji nista ne kazem. Kad je bila s bivsim deckom sam imao kao 'razlog' da je izbljegavam... a sada? Kako cu sakriti pred ljudima?!? Posebno kad jos toliko jace osjecam do nje... Odmah ceju skuzit u cemu je stvar (ak stvarno ona dobije nekoga) a ja mrzim da se mi neko smije ili da me gleda milosrdjem... Nista mi to nebi pomoglo. I ako si izmislim neki fiktivan razlog, neku svadju ili nesto tako... bio bi ja oni, koji bih isabrao kracu slamku! Vecina ljudi ce sigurno sa njom simpatizirat, stagod da bude razlog, bilo je ocigledno to kod one price sa njenim sad “bivsim” deckom. Da ista kontra napravim, samo sebe izoliram – i posto imamo skoro isto drustvo... da ji ultimativno izbjegnem trebao bih promjenit prijatelje, rad, grad... sve! Nisam bio spreman napravit sve to, previse mi se inace svidjalo u ovoj okolini...

Nije se ovo zavrsavalo kao sam ocakivao... Kad sam ji se ispricao, sam mislio da ce napravit nesto... Nadao sam se da ce nas odnos krenut bar u jednu smijer: ili ce ji postat drago do mene, pa se i ona zaljubi u mene (da da, wishfull thinking), ili da se prepasti, pa ce sama bijezat od mene, da nece trebat izbjegavat samo meni… Doduse, nista od toga se nije desilo. Ostali smo tamo, gdje se mi najmanje svidjalo: na istom! Napustimo lokal... ja dosta tuzan... nisam plakao ali nije mi bilo do rijeci. Prije se rastanemo se dugo i jako zagrlimo... i jos jednom... i jos jednom. Nista vise. Zamolim je, da ne prica o tome nikome, ni svojoj najboljoj prijateljici...
“Necu”, mi kaze “to je moj privatni zivot i ne pricam ja o tome.”
Vjerovao sam joj. Nije ni meni ona nikad o drugim ljudima pricala… nije ona takva.

- 00:09 -

Komentari (6) - Isprintaj - #



<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se