Noć je propala bespovratno.

Sedeo si na milimetar od mene. Htela sam da kažeš onu dosadnu reč - opušteno. Da razbiješ budalu, što je u prolazu zakačila za neka vrata, što su u zamahu dok su se vraćala na mesto, udarila o moju nogu, pa sam sela na beton ispred te ustanove što je ličila na neku ruševinu iz lošeg filma. Dok sam gledala kako se od udarca pravi neka crvena mrlja, seo si do mene. Budala je otišla uz bučno - Što ne pazite! - a ja sam znala da je upozorenje došlo prekasno. Imao si braon majicu, farmerke, sećam se da si me predhodno upozorio na boju, ja sam htela zeleno, jer sam stalno tako imala neku opsesiju prema maslinasto zelenoj boji.

Izbrisala sam sve poruke od U, nasmejavao me je njima. Ti si me retko kada nasmejao, ali sam zbog tebe imala onu užasnu tremu.

Kada sam ti rekla da pucaš slobodno, možda si to preozbiljno shvatio. Pogodio si me negde tačno ispod rebra. Meni su modrice dobijale nove oblike i boje. I dalje si sedeo do mene. Rekla sam ti da ne razumem tvoju novu sliku. - Čaša sa viskijem. - Ne vidi se? - Meni je bila draža ona sa dlanom, zbog nje sam uvek mislila, baš mene zoveš. U crnu sam sve htela utopiti. Bio je to naivan pokušaj.

Modrica se širila, iz mraka istrčava neka životinja, ukočila sam se na tren. Spuštaš ruke sa svojih kolena. Znam gde će završiti. Pitam za ostale delove, neke smo čini mi se preskočili, oči su ti kao pre, u onoj sobi, telo ti je kao pre, ista ona soba, sve je isto. Samo što me režanje iza leđa, iz mraka užasno plaši. Ispala sam neka strašno plašljiva, a mislila sam, ne može to meni da se desi. Sujeta. Došli smo i do nje. Ipak, to me ne sprečava da potvrdim da razumem reč kao što je strast, svakako mislim da je to reč za koju bih se mogla vezati. Pitam te za snove, šta je sa njima, osećam životinju iz mraka, mislim da će uskoro da ugrize i da će modrica ponovo postati rana. Imaš moć, držiš me za ruke, dižeš sa betona, grliš, tresem se.

Progutam sve te zajebancije, suze, ponos, nikada nisam pisala koliko si toga uradio za mene, šta sam ti sve značila, svaka moja reč je samo frustracija, sve kad iskopam iz sebe, poređam i pogledam, nekad sam udarala gde nije trebalo, a ti si sve to podnosio za mene.

I dolazim opet do maltera, cigle, do čarobnjaka i dečaka.