Budna sam već dva sata. Doručak u vidu mrzovoljnog mešanja rastopljenih pahuljica u mleku od juče. Razgovor sa klinkom koja mi već pomalo fali. Ritual kafa - cigara, dim koji mi pomaže da sperem ukus žita koji sam upravo progutala. Film od sinoć, šoljice od kafe koje me je mrzelo oprati, u trenutku žudnja za mašinom za pranje posuđa, konstatacija da sam to napustila jer nije sreća u tome. Ipak bi mi prokleto dobro došla sada. Okrećem se prema tebi. Još uvek spavaš. Moja druga konstatacija da to sve češće radiš. Spavamo i budni smo u različitim vremenskim zonama. Ni mene ne sprečava ništa da isto to radim. Međutim to me ne sprečava da u nekom banalnom trenutku, ničim izazvanom, od svih muškaraca na svetu, poželim baš tebe. Trčim poput deteta do police sa parfemima i shower gelovima. Samo dete bi otrčalo do police sa čokoladama.
Prevrćem dva, tri. Nestrpljivo. Žurno. Srce mi lupa i ne marim za poglede. Otvaram taj koji koristiš. Prislanjam nos na poklopac. Stisnem blago bocu. Udišem duboko. Jednom, dva, tri puta. Moram te udahnuti.
I okrećem se prema tebi, nesposobna da ti priđem. Nesposobna da se otvorim i da te zamolim da me maziš kao pre. Želim uvek za nijansu više. Više i od mogućeg.
To je samo pola one ljubavi koju trebam. Zastrašujući podatak za običnog muškarca.
Budiš se u međuvremenu. Govoriš mi ljubavi, poljubac na usne iza kojih skrivam poremećaj od malo pre, iskazan u vidu traženja dokaza za samu sebe.
Sad kad si budan, sve je dobro.

Glagoli u ovoj priči se zapravo nikad nisu desili.