Mona M. nema razloga da bude nezadovoljna. Nema razloga da mrzi vrijeme ujutru, niti budilnik koji zove na obveze. Nema razloga da njime udari u bijele zidove. Zidovi su napokon ravni, ugletovani, i ramovi sa ponekom slikom raspoređeni su po njenom ukusu. Mona M., nema razloga da nikoga mrzi, nitko joj nije učinio ništa nažao, a ako netko i jeste nešto, Mona M. to ne pamti. Nema ona problem sa pamćenjem, nego jednostavno Mona M., sve te loše stvari prirodno pušta da prođu. Mona M. se ponekad ljuti samo na sebe. Fali joj taj žar mržnje, kao neka energija koja joj je nepravedno oduzeta. Voljela bi da se ujutru ljuti na budilnik, na bijele zidove što stoje tako ugletovani i ravni oko nje. Voljela bi da se ljuti na sudbinu, svijet, cvrkut ptica i na još jedno jutro koje je osvanulo bez sunca. Voljela bi da se ljuti na susjeda što stalno nešto kucka i buši i priča užasno glasno u svom zadnjem dijelu dvorišta. Tako Mona M., saznaje mnoge stvari iz njegovog života koje se nje uoće ništa ne tiču i koje bi voljela da ne zna. Mona M. se užasava brbljivih ljudi. Onih što odaju tajne, sa podjednakom lakoćom kojom ih čuju, svoje i tuđe.

Mona M., nema razloga da nekoga mrzi. Ona ima nekoga tko je poznaje bolje nego što bi ona sebi ikada dozvolila da se upozna. Čak je i to ponekad plaši, ali nema razloga da mrzi bijele zidove svoje sobe. Iako bi je ta neopravdana mržnja nosila brže kroz dan, jurila bi s njom na sve strane, i uveče bi mogla zaspati s blaženim osjećajem da nije ona nikad kriva, krivi su drugi.

Zato Mona M., voli distance. I ne voli izbliza. Voli svoje zidove i kad čuje svog susjeda u njegovom zadnjem dijelu dvorišta.