Nije mi ništa. Kako da ne.

(četvrtkom smo se ljubili u 313-ci)

Uopšte ne znam zašto mi u ovim trenucima pada na pamet nicole c. Kao da bi mi flešbek na nju, mogao vratiti tebe. Ustvari mnogo više mi se svideo onaj mađar. Ceo taj filing.

Ceo dan zurim u ekran. Jedem ribice iz one velike kese. Party, party. Gledam sex i grad. Spavala sam pola sata. Nemaš pojma kakav košmar stane u celih pola sata.

Uradila sam prokleto glupu stvar. I plakala.

U 04:41:51, gledaš film.

Dok ja umirem. Filmski. Scenu po scenu.

(pričaj mi o sreći)

Nastavljam da ih vrtim i znam da to nije rešenje. Napadaju me sa svih strana. Prizivam ih. Pa odbacujem.
Stojimo na stanici. Autobus samo što nije krenuo.
Sedimo u kafiću. Gleda mi u dlan. Smejemo se. Prstima mi dodiruje liniju ljubavi. Smejemo se.
Ležimo na krevetu. Francuski ležaj. Smejemo se. Ne postoji deo tela koji nije poljubio. Uvek krene od duše. Od srca. Od prsta. Dlana.

Ležim na krevetu. Simpli ležaj.
Plačem.

(padaju zvezde i imam jednu želju)

Pala mi je neka čudna misao na pamet. Četvrtak je i devojka u ljubičastom, u onom kafiću, u Novom Sadu... šta misliš, nedostajemo li joj?

Nedostaje li moja kosa, upetljana, tebi? Miriše na biljne fructis šampone. Dva tri zamršena pramena. Tvoje usne, koje je mirišu. Nedostaju li meni, tvoje ruke, šake, prsti, nedostaju li mi, ili ih sanjam zbog igre naših tela, šaka preko šake, tvoji prsti stežu moje, moji tvoje, ne znam više čiji su, naši su, spleteni, sve je u klupku nedostajanja.
A Bog zna da sam se trudila. Odistinski trudila. Ali šta ja znam o tvom životu, o tvojim patnjama, mukama, o tvome bolu? A nije da me nisi pitao, jesam li svesna u koga sam se zaljubila. Sklona sam tome. Da verujem. Verujem u sve. Da je moguće. Da ćemo naći izlaz. Da ćemo biti dovoljni jedno drugom. Kad me boli da me ljubiš. Kad te boli da te grlim. Dam bubreg ili život. Možda samo dlan. Možda samo reč. Znak da sam tu. Znak da si tu.Tako je trebalo biti. I boli me, boli me tu negde sa leve strane, napuklo moje srce.

Znam da zvuči patetično i cmizdravo.

Ali ovo je jedino mesto gde mogu na miru plakati.

Ovde i u svojoj sobi.


(slow motion)

Ležim tako u krevetu, bez ikakve namere da se pokrenem. A sat odbrojava vreme. Putna torba tek izvađena. Skoro prazna. Možda stignem do mora bez stvari? I tako ne znam šta će mi. Nisam spakovala najlepšu suknju. A obećala sam prijateljici da hoću. Razmišljam gde si, iako znam da si kući. Razmišljam gde si u mislima?

Soba. Klima podešena na ugodnih 26. Daleko od sveta i ljudi. Daleko od buke. Haosa. Realnosti. Daleko od Svega. Miluješ mi usne. Ljubiš oko. Trepavicu. Usne. Ponavljaš. Grlim te. Nećemo se nikad rastati. Zauvek. Žmurim.

Onda odem u kupatilo. Voda i suze. Grčevito plačem. Ruke sporo šamponiraju kosu. Još sporije je ispiraju. Suze pomažu. Ublažuju grč u grudima. Žilet prislonjen, klizi niz noge. Sve klizi. Polako. Uporeno. Slow motion. Sve, osim suza. Samo one žure. Zajedno sa šamponom. Vrte se niz slivnik.

(budi dobro)

Krećem na put za koji minut. Nisam još spremna. Javio mi se. Potreban mu je mir. Ne oseća se dobro. Voli me i ljubi. Hrabro sam progutala suze. Napisala da ga volim i da se čuva.

Jednom sam tražila da zaustavi vreme, a on je rekao da eventualno može da zaustavi lift u kom smo bili u tom trenutku. I da se u njemu možemo ljubiti zauvek. I zavrti mi se soba pred očima. Senke na zidu, postaju tek skica. Noć iza prozora, tek slutnja. Mesec na nebu, tek želja. Nečiji koraci odzvanjaju dole na ulici. U meni, sve radosti su utihnule. Toliko je tiho da se bojim. Moram sada zaista kreniti.

Nisam još spremna.

( )

Posle putovanja spavala sam dvanaest sati. Dvanaest divnih sati besvesti. Nepostojanja.

Otvaram oči. Zbunjuje me pogled na škure.

Nisam kući.

A želim otrčati nazad.

Kupiti kartu za Novi Sad.

Želim da me zagrliš. Da mi kažeš da će sve biti u redu. Da ćemo, ljubiti se opet. Smejati se. Ležaćeš ma meni i brinuti se da si mi težak. A ja ću te još jače privući na sebe. Mirisaćeš mi kosu. Mrmljati kako me voliš. Mrmljati mi na uho. Mirisaćeš mi kožu. A ja ću te još jače stegnuti. Zatvoriti oči. Privući na sebe. I zahvaljivati se Bogu. Sudbini. Čemu god. Na Tebi. Na nama. Na Svemu. Želim otrčati kući.

I kupiti kartu.

(bitno je)

Nemam pojma kako se osećam. Nemam pojma. Stavila sam osećanja i želje na "led".

Bitno je da vreme prolazi. Da jutra mirišu.Bitno je?

Probudim se i sednem na terasu. Lagano mešam mleko u šoljici kafe. Lagano kašičicom. Da ne propustim trenutak. Kao hiljadu trenutaka pre njega. Ne žurim da uključim mobilni kao prvih dana. Ipak ga na kraju uključim. I čitam stare poruke. Lagano. Lagano da ne propustim trenutak.

Jutra mirišu. Pokušavam da sebi urežem tu misao. Da je osetim. I pitam se kome ću se vratiti? Koliko će boleti?

I spremna sam da naivno obećam, da me neće boleti nikada više ništa. Samo me odvedi ponovo. Iza broja 313. Zatvori vrata. Spusti zavese. Pusti jednu od osamsto i nešto pesama, koje si snimio za mene na CD. Skini mi ogrlicu oko vrata. Guši me i smeta mi. Poljubi me. Pokri moje telo, svojim. I pusti da ostanem tako dugo. dugo. Hoću da osetim, kako jutra mirišu.

Nedostaje mi to. Bitno je.



Evo, ovo sam jedva čekala. Da stignem. Da se zavučem. Da tipkam. Ne znam šta sam očekivala da ću naći kad se vratima kući? Niti znam šta sam mislila da ću to istipkati?

Putne torbe stoje neraspakovane od sinoć. Samo sam našla cigarete i skuvala kafu. Spasonosna doza kofeina i nikotina. Od prvog dima, zakašljala sam se i muka mi je. Ne, nije od cigarete. Noćas sam u polusnu, tipkala poruku, negde oko 04 h. Nije fer, šta god da je, nije fer. Brinem se. Javi se. Samo sam je poslala, nemam je u draftu, mislim da sam tako nešto napisala. Poruka je isporučena. Izveštaj sačuvan. 04:43:03 h.

Muškarci koji mi se sviđaju, konstantno imaju neki problem. Veći od mog. Ja moram stalno biti velika i razumna. Više od njih. Očigledno da mi ono Volim te i Ljubim te, nije dosta. Ne, u ovoj situaciji. Ne, danas. Ne sada. Ne, kad sam ovakva. Što god da se desilo, imam prava da znam.

Kopam po torbi. Onoj istoj, neraspakovanoj. Morski konjic. privezak za ključeve. Za ona tvoja dva preteća ključa kojima ćeš zaključati Sobu i gde ćemo ostati zauvek zajedno. Stojimo na autobuskoj. Moj je u obliku ribice. Tada sam smislila da ću ti kupiti jedan. Trebalo mi je pola sata da odlučim koji da izaberem. Devojka u shopu imala je razumevanja. Čavrljale smo. Najradije bih kupila u obliku Meseca. Ali takav nema. Najradije bih te zagrlila. Ali ni toga nema. Do kraja posta možda se i rasplačem. No, to nije ništa novo. Niti neobično.

I toga uvek ima.

Nije mi ništa i sve je okej. kako da ne.