Probudim se i sve me mrzi.

Mrzi. Mrzi. Mrzi. Mrzi. Da napišem nešto. Pošaljem sms. Ostavim komentar. Kažem bilo što. Nacrtam smajli. Da raspravljam o svjetskoj krizi, kad imam svoju.

Palim cigaretu i kuvam kavu. Mrzim i to, ali ajd’. Ako se netko uhvati za to, e i to mrzim. Da me stalno ispravljaju i prepravljaju. Prekrajaju i izvrću. Da me se dodaje i da me se oduzima. Mrzi me da imam talenta za sve ovo i da sve ovo na nešto liči. Mrzi me da se radujem naglas zbog sutra, a baš se radujem. Ali mi se ne priča o tome. Mrzi me da ti obašnjavam. Da ne fali ništa tebi, nego meni. jer sam ja takva i hoću sve. Ni malo manje ni tek nešto. A ni tek tako. Kad mi je stalo, onda mi je stvarno stalo.

Mrzim i što hoću sve to.

Ako objavim ovaj post, znači da me je prošlo i da me opet ništa ne mrzi.
I da samo hocu bademe i sol.