Sada sa hladnim decembarskim zrakom, udišem sve nusprodukte ove velike, naše ljubavi. Pomalo i sama mrzim ova balkonska vrata. Vani je postalo prehladno i nije mi više samo dovoljan džemper, da obuhvatim sama sebe u našem omiljenom zagrljaju.

Trebala bih.

Prestati.

Sanjariti.

Otvoriti ormar.

Izvući iz njega prvu stvar. Navući je na sebe. Utopliti se.

Trebala bih prestati voljeti tvoje dlanove.

Prste.
Kojima diraš.
Kojima.
Pišeš.

Još mi nedostaju.

Misliti na scenu gdje stojiš kraj vrata, a ja bih te još ljubila.

Još bih disala.

Još bih te voljela.

Još bih.

Još.

Trebala bih prestati voljeti tvoje trepavice. Poljubac leptira na obrazu. I trebala bih prestati misliti na svoje usne razvučene u osmjeh.

... I nateram se na te tako obične stvari. Otvaram ormar. Dohvatim prvu stvar. Obučem je. Utoplim kožu. Meso i kosti. Utoplim dlanove. Stomak i noge.

Sve ostalo je volja nekoga iznad nas.

Kroz prste progledaću.
Još jednom da te zagrlim.
Jer ovih je dana
Ljubav
Gledanje kroz
Prste.