Taksista je bio jedan od onih likova što šute. Još kad bi prestao da me promatra u retrovizoru i da krati vrijeme pretpostavljam, raznim idejama gdje idu one koje vozi. Ugrizla sam se za usnu i skoro sam bila sigurna da misli da idem negdje gdje ne bi trebalo. Došao mi je onaj inatski poriv, da mu isplazim jezik ili da ga upozorim da ne bulji u mene. Nijedno rješenje nije mi izgledalo dovoljno dobro. - Ostani izvan situacije, razmišljam dok me promatraju dva oka. Jbt, kad bi radio bar manje izravno. Gledam kroz prozor i pravim se da me strašno interesira sadržaj koji kroz njega vidim. Vozi sporo za moj ukus, i kao da pogađa moje misli - Novi zakon, gospođice. - Pitam se da li je pogodio i ostatak onoga što sam razmišljala? - A ja razmišljam kako bi bilo glupo da pocrvenim i da bi bilo najgluplje da se raplačem. Mada sam sigurna da muškarcima najviše idu na živce histerične žene. Ali nije mi se histeriziralo sada.

Čvrsto držim torbu na krilu i promatram dalje grad koji pomalo liči na pustinju. Prije par sati padala je kiša. Sivi dan sa povoljnom temperaturom. Vlaga koja mi je prijala i taj market. Postajem opsesivna osoba. Bilo bi predugačko da opišem na što me sve te police podsjećaju. Auto se zaustavlja, a i stiže mi poruka. U - Jel' stižeš napokon? Nemam vremena da odgovorim. Okreće se prema meni. 35 kn, godpođice - Govori. Tražim novčanik, tu je, samo da prekopam po čitavoj torbi, petljam po njenoj sadržini i nalazim ga. - Tu je! - govorim kao da se pravdam. Taxista se samo smješka. I gleda. Dajem 40 kn i izlazim iz auta. U me čeka. Taxista ne kreće još, iako motor radi. U me grli. Skidam ruke sa sebe. Okrećem se. Nešto govori očima. Ne shvatam što. Plezim se. U me okreće prema sebi. Ljubi u obraz. - Ti si se to upravo isplazila taksisti? - Aha - Smijem se. Sad mi je lakše. To ti je za ono drsko gledanje.

Odlazimo kod njega. Davno smo razgovarali. Mogla bih da odglumim nešto, ali mi se ne da. Skidam kaput. Traži neku glazbu. Donosi čaše. Pogleda me upitno. - Vino? - Klimam glavom. Prisjećam se koliko sam se puta napila kod njega. Smijali smo se glupostima. Rijetko sam dopuštala da itko zaviri u ono "ispod". Više puta je zagrebano po tome, ali osim uzburkane površine nije se događalo ništa. Moć i želja za regeniziranjem uvijek je bila brža. Puštala bih da govori stvari u koje ja inače nisam vjerovala. Ali vjerovala sam da ih on zaista izgovara jer misli tako. Volio je da ja njemu pričam ono što mi se dešava. Bio je moja tampon zona između realnosti i ostalog, kad mi se svega nakupi. Nalio mi je vino i stavio ruku na koljeno. Pomjerila sam mu ruku i rekla da ne mogu. Rekao je - Znam, ali poznavajući tebe, veza bi nam mogla biti uspješna jer ne voliš? - Gledao me je u oči. - Ali tebi to nikad ne bi bilo dovoljno, zar ne? - pitam iako odgovor znam.

Odustao je u momentu i to je tako bilo ugodno. Večeras ne moram ništa glumiti. Koje olakšanje.
Poslije nekoliko čaša vina, samo sam željela da spavam. Pokrio me je na trosjedu. I na tome bila sam mu zahvalna. Ujutru, kada je zazvonio mobitel otišla sam ne probudivši ga. Okrenula sam br. taxiste. Sjurila sam se stubištem.

Ispred stana sačekao me je taxista. Samo sam se nasmiješila. Adresu nisam morala reći. Na kraju vožnje, očekivala sam da se on isplazi meni. Nije. Rekao je da ovu vožnju časti. Izašla sam iz auta.

I nisam se okrenula.