Zamolila sam ga da bude moj Chauvin. Bar večeras. Knjigu nije pročitao, pa nije točno znao o čemu se radi. Objasnila sam mu na brzinu; Ti si lik, koji mene izvlači iz rutine. Učmalosti. Tuge. Prokletih uspomena. Mi se svaki dan nalazimo i pričamo. Opijamo se. Smijemo. Malo sam ubacila motiva. Nitko ne želi biti osoba, zapala u rutinu. Doduše, nisam ga ni pitala želi li biti Chauvin. Nisam ja za istinu. Nikako. Ne večeras. Ne, sada. Zamaskirala sam dva sata plakanja. Prokleti skupi puderi. Izgledam kao sretna osoba. Chauvin kasnije reče: Slatka kao med. Gorko sam se nasmijala. Mislim, hvala, Chauvin, ide nam dobro ova uloga. Odvedi me negdje. U neku Gostionicu. Nađimo neku dosadnu, ljubopitljivu gostioničarku. Što će nam zavirivati u čaše i zabadati nos ispod stola da provjeri dodiruješ li mi koljena. Obukla sam suknju. Kupimo jeftino vino. Želim plesati. Želim se nasloniti na tebe. Stavi mi ruku na donji dio leđa. Želim te jako zagrliti. Da mi se zavrti u glavi. Dozvoliću ti da mi stisneš ruku. Samo nemoj jako. Možeš me poljubiti tim svojim muškim usnama. Neću zuriti u druge ljude. Gledaću te u oči. Nećeš dizati upitno obrvu. Kod prvog otkopčanog dugmeta na bluzi progutaću suze, ostalo će ići lakše, obećavam. Odvedi me iz ovog prokletog života i daj mi drugi. Nov.

Dragi Chauvin me je otpratio kući. Sve što je bilo između ova dva pasusa, ostalo je negdje tamo.

Skinula sam uredno puder i šminku. Čak i suknju. Ugasila svijetlo. Ostatak je pojeo mrak.