28.08.2015., petak

Kasnonoćna kompenzacija ili da stidljivo kažen uživanje :)

Kao žena u tijelu muškarca, zarobljen san u gradu i državi koja je za mene kriva, koja je za mene druga. Dija mene pripada vamo, pripada jer ga vuče strast, strast za prkoson i za minjajnjen svega ovog retardiranog što oko sebe gledan, koliko li je zapravo ironično, da državu koju neki gledaju kao romantičnu, kao prkosnu, ovakvu onakvu (a ovo prkosnu je tek posebna ironija, znači država u kojoj sva tri naroda žale za jednim od svojih okupatora da mu ponovo budu sluge, se krasi epitetom prkosa, još jedna bosanska normalnost poput one di najveći plagijator u državi bude predsjednik udruženja za zaštitu autorskih prava i slično).

Nego da državu koja je takva, koju neki vole zbog svojih neprivaziđenih životinjskih teritorijalnih vezanosti, koje pravdaju kojekakvim sulidim idejama, poput ove ideje prkosa npr, ja doživljavan ko svoju jer me za nju veže sve ono šta u njoj ne podnosin. Znači, ne želin Bosnu i Hercegovinu napustit jer želin uporno ovin svin idiotima koji u njoj žive zagorčavat život i pookazivat in kakvi su zapravo. Ironično al istinito. Albert Camus je reka da je cilj čovika u društvu bez slobode postat toliko slobodan, da sama tvoja egzistencija postane prijetnja. I to je ta sloboda koju ja želin, baš ta. To je taj revolt koji ja želin, baš taj. Ne triban ja ić nikome ništa radit ni ikome se igdi išta uplićat, vrlo je to lako jer retardirani, životinjski, evolucijski potpuno zakržljali pojedinci ne traže situaciju da se njima ugrožava sloboda da oni vide neki problem. Njima si ti prijetnja samo ako si takav kakav jesi (kad si takav kakav jesi naravno).

I tako, tako je večeras u slogi u koju se baj d vej nikad više neću vratit jer si ovakav umor i dosadu nikad više neću priuštit, meni došlo da od gušta u plesu. čistog razuzdanog, živog, iskrenog, onog pravog pravog ljudskog užitka, užitka zbog kojeg se živi, užitka zbog kojeg se jedino vridi živit, došlo da zažvalin svog biseksualnog prijatelja. I to samo po sebi, da se je desilo, a nije naravno jer on zna di se nalazimo i ima veću želju za samokontrolon od mene, bi bija izraz ogromne ugroze većini ljudi okolo. Jer, životinji ne triba da ti njoj ugrožavaš život il njenu opstojnost na neki način, da ona reagira. Životinja reagira po refleksu, životinja vidi nešto što je plaši i to napada, moj ćuko kući u Ljubuškom se boji becikla, kad vidi beciklo samo kako stoji uspaniči se i laje na nj. Ne triba beciklo poć na nj a pogotovo beciklo ne mora poć na nj s nekon namjeron da mu naudi da bi ga on napa. Al sva srića i sva jebena srića i jebeno jebena, i ozbiljan san, jebeno i ozbiljan, pa zadnje vrime san napokon privaziša sebe pizdu po pitanju ovih stvari, i ne strnen ko prije šta će bit kako će bit.

Ko prije, kad san dolazija na kupanje pa kad su me ubacivali, gledali se iživit na meni jer su ko ćukenja osjećali, njušili moj strah i želili su se iživit i nametnit mi svoju dominaciju, sva srića pa više nisan ta osoba, ne, ne ko prije, ima me i ima poveznice, ali ne ko prije. I jebeno sva srića a more bit i nesrića, jer san pogleda neke likove pored nas (momci su bili normala i more bit da su skroz super), i pomislija san kako bi neko od njih mom A. nešto možda tija uradit kad bi vidija da san ga ja poljubija il da se ljubimo, i u momentu san dobija poriv da bi ih pokida jarane, nebitno je ko su i šta su, nema veze, naprosto nije uopće parametar, kriterij razmišljanja, da san pomislija da su išta krenili prema njemu da mu urade bocu bi mu instant razbija od glavu i ono moga bi bit jebeno siguran da će zadnji atom moje snage dobit sebi po glavi, a jebeno je iman, nisan neki snagator uopće al san zadnjih dana nabrijan, a posebno san nabrijan zbog naleta samopouzdanja zbog kojeg malo i priželjkivan da se neki takav seljak nađe da na njemu iživin sve ono što prema njemu i njegovoj vrsti osjećan i mislin.

Nije ovo zapravo grad za me i za moje apetite, a kamoli moje želje. Nije. Meni triba nešto... više, nešto žešće triba mi razularenost, ne mogu ni najmanje suzbijanje svoje slobode al ni najmanje, čin dobijen osjećaj da se malo moran zbog ljudi okolo skulirat dobijen poriv baš da izvodin neke nebuozne i bolesne stvari. Pun mi je kurac ograničenog balkanskog mozga, koji jede jebenu pitu i pije rakiju, i sluša sevdalinku i Tomu Zdravkovića, i to je sve što on zna i vidi, balkanskog mozga koji je kao alternativa a zapravo je samo jedna druga vrsta stereotipa i jedne obične kocke, kocke u glavi koja se trpa namjerno u jednu kategoriju, samo je razlika koja mu je namjera, da se istakne kako je skroz isti ili da se istakne kako je drukčiji. Triba mi da kad izađen svira Rejdž agenst d mašin: https://www.youtube.com/watch?v=bWXazVhlyxQ , da poslje njih svira: https://www.youtube.com/watch?v=CRFj2Fb1Jos ,
triba mi da san u kafani di se svi jebu i mogu se jebat ako to žele, di niko nikoga ne gleda i di svakoga boli kurac, ali i di nije sve neka ono nabrijana brija, ona neka bez duše i bez ljubavi, di će svirat i: https://www.youtube.com/watch?v=AN_Ce5y7XRE

Kafana u kojoj će na fajruntu umisto kafanskih pjesama i cajki svirat Kejv: https://www.youtube.com/watch?v=AeTYL_cKGyI
Triba mi kafana urbana, puna ljudi sa ukusom i puna žestoke i jake muzike. Jarane, ono bogami, zadnje šta mislin da neki normalan čovik triba slušat kad izađe je jebena Tajči ko večeras u Slogi, znači ok mi je bilo i neman problem nikakav s ljudima što izađu u Slogu al naprosto neću više nikad izać na neko nako misto di ću cilu večer čekat da zasvira nešto normalno. Zna san ja i da je Sarajevo selo i da čovik more normalno izać jedino vikendon, a zapravo ovaj grad ima svega dva normalna kluba, znači Fis i Pussy (koji je sad Silver and Smoke) a i to je ajde, po mom ukusu bi moglo i bolje. Al jebiga, šuti i trpi, radi šta znaš. Ako ikad imadnen para otvoriću u ovom gradu nešto propisno kvalitetno, klub, koji će pod prvo imat sobu za jebat se i spavat ako je nekome loše, klub u kojem će svirat muzika po mojoj želji, klub u kojem će se održavat seks partiji i zapravo, biće sasvim normalno da neko bude obučen ko žena a muškarac je, da bude obučen ko jebeni marsovac il životinja, da nema na sebi robe nikakve, da pleše ko manijak, jebe se, ljubi na sred bine, sve će to bit normalno i prihvatljivo.

I mislite da toga nema? Jel, pa super. Cura koju san upozna ima nekoliko me je rekla zvat na seks parti kad bude, u Sarajevu je i ko u filmovima ima tajna šifra s kojon uđeš, rekla je da su cure koje budu tu fakat dobre i da se ne sekiran oće'l mi se svidit. Imaju gej i strejt partije i pomišane, pa eto, taman svog druga A. mogu vodit, a S. je odkad san to spomenija već me triput pita kad će ti partiji haha. Mislin zapravo, jebe mi se za samo jebanje, možda mi ni ne znači nešto da oden na neki parti da jeben ko lud, i uopće mi nije to tako, zapravo oću da vidin taj gušt, tu opuštenost, da dođen u klub, di ima konobar, muzika sve, i ljudi se ležerno jebu i došli su tu da se jebu. Da sidnen, popijen piće, šmekan se s nekon curon ako se šmekan, krenen je odma žvalit i stavin joj ruku na kurac si, il ona je stavi i ufati me, i tako. Da se jeben s nekin, sidin pijen pivu, s nekin pričan, pa se opet jeben, i tako. Želin da vidin tu atmosferu, da doživin to. Mislin da bi mi takva dobrina i opuštenost pravo godila i da bi mi otvorila baš neke vidike i ono, pokazala kako zapravo jednostavne neke stvari mogu bit. A mom drugu bi svakako takav jedan parti pravo otvorija neke druge stvari i to otvaranje bi mu baš godilo. :D

Planiran se vratit stand up-u, iman strašnu želju da sviran il pivan u nekon bendu, moran tražit posa i ne bi mi škodilo da pristanen malo pit da se skuliran, al vidićemo. Tako. Evo, večeras san se iživija vamo u postu za neiživljenu večer u gradu da nadoknadin. Jedva čekan i biće to, prva prilika da me odvede, da se malo skuliran samo i dođen sebi i ćao bela, odo bar godinu dvi u neki grad vani di mogu bit svoj na svom i uživat do mile volje u izlascima danonoćnin i svoj slobodi koju čovik more poželit. Živili. :)

https://www.youtube.com/watch?v=Qg6BwvDcANg
- 12:00 - Komentari (1) - Isprintaj - #

23.08.2015., nedjelja

Postmorski

Eh, tako. Možda malo glup post al eto jebiga, napisaću sad random sve iz glave pa kako bude.

Izdrka san danas 4 puta i baš san raspoložen za pisanje. Nisan odavno vliko puta izdrka. Podsjeti me na vrimena u srednjoj školi dok san bija nevin i napaljen, što je u biti slično ovom stanju kad se vratiš s mora samo bez toga nevin. A sigurno mislite da san nešto turbo iskusan, nisan, biću iskren i reću da san se svega seksa sa 5 cura, od čega 2 mogu otpisat jer je to bilo pijanski glupo i nije valjalo, a od čega su mi ostale dvi bile cure. Pa eto, valjda i nisan baš promiskuitetan, što ne znači i da ne mogu bit i što ne znači da možda ako smo se srili u Pussiju recimo nekad vas nisan odmirija od glave do pete i onako ofirno vas gleda koliko ste mi bili dobri. Ako ste trefili u pogodno vrime dok san ima te sklonosti još, i vas muškarce san možda tako gleda. Al opet to i nije toliko bija poziv na seks koliko prosto neka moja, nezaustavljiva obuzetost novon i zanimljivon osobon koja je uz to i privlačna.

Bija je dobar koncert sad u splitu na kojen san bija, i baš san se izgušta pravo, odavno nisan nako dok san se kupa u moru. Ne u kadi. :D Ponovo mi se vratija onaj dičiji osićaj, ronija san i vidija neku morsku travu koja mi je bila zanimljiva, i doronija bi skroz do nje i ubra je malo i izronija, bilo je nekako pre magično. I pomislija san kako odavno nisan ima tako neki gušt, neki nevin i nov, čisto dičiji ozaren i znatiželjan. I skonta sad da je šteta živit a da stalno ne radiš nešto novo, ne non stop al definitivno s vrimena na vrime. Zato valja putovat, masu novih stvari vidiš. A i odlučija san da ću definitivno probat ronjenje, ono pravo u odijelu i sve to. :)

Brzo bi triba se vratit tražit posa u Sarajevu, i vidićemo kako će to bit. Nerealno mi to ko da se uopće neće desit, a desiće se i to po mojin planovima i brzo. To će bit jedan novi svit, vidiću na šta će izać. Ako ništa, biću tu s curon mi, i ako ništa, da napravin comeback na prvi pasus, jebaćemo se. Bravo za mene, a i za vas, jer ćete na mom blogu čitat erotske postove a ko zna možda se desi kakav home mejd filmić, ako budemo malo kreJativni možda spremimo štogoć i za sff trominutni porno urEdak, mala ušla u kuću izškole ošla u kujinu okrižat malo luka, ja se oden napit vode, vidin nju luk kolje za oči, zagrlin je i pitan je li sve u redu, a sami smislite dalje. Zadnje vrime san u volji da se zajebajen, razmišljan da bi se možda moga vratit Stand up-u. Da ništa, zaradiću nešto. Ako bi krenilo dovoljno dobro znan da bi od stand up-a moga i živit, točnije krpit se al za početak je to sve što oću. Također kako ću se vraćat na faks... Vrime je da jednon za stalno rasčistin sa idejon da možda proban ostat ko asistent na fakultetu, jer me ipak zanima tako nešto, a to znači da ću se morat potrudit da si dignen prosjek iznad 8.0.

I ima još dosta toga, dosta što bi se dalo govorit, sad kako san bija u Splitu smetnija san sa Sarajeva, a dok san bija u Splitu razmišlja san kako bi bilo dobro živit na relaciji Sarajevo-Split-Beograd, sa stalnon rezidencijon u Sarajevu. Tako bi život možda ima smisla i ovaj balkan bi tako ima smisla, a inače je čisto sranje kakvo jest. Biće zanimljivo u Sarajevu, iman dobru ekipu, kad in gledan slike jedva čekan da se vratin da se sredimo ležerno, opušteno, a ono kulerski i dobro pravo i da odemo npr u City Pub na kavu jer imaju finu terasu. Onda definitivno al definitivno čekan prvu jebenu subotu da u Pusiju iliti ga sad, Silver and Smoke-u, se napijen, isplešen, izludujen do ujtru. Sarajevo napokon ima klub da valja, iskreno ovaj grad do sad nije ima da valja klub u kojem se more plesat. Vidin i u Kaktusu organizuju neke partije pa bi se moglo i tamo sve po ovom istom planu. Under je rekoše mi se zatvorija, a nije mi to nešto mrsko jer mi je bija dosadija već. Zanimljiva je ta naša alternativa, jako često su to ljudi koji su različiti od većine i u priiku su dobrih svjetonazora, ali su opet isto tako zatvoreni za sve različito isto ko i ti seljaci i šminkeri koje oni često ismijavaju i od kojih misle da su bolji. Ustvari šminkeri su jako često i otvoreniji od njih.

Tako me pribaci, nije ni bitno, al moran reć da san zadovoljan ovin sviton. Zadovoljan san ljudima, onima na koje mislin kad kažen 'ljudi' a o onin drugima sad ne pričan, i mislin da je ovo moderno vrime super, nikad bolje i da stvari nikad nisu izgledale bolje i ovi trendovi koji se rađaju mi nikad nisu bolji čak iako recimo ja neman želje da sljedin neke od njih. Tako recimo sad što je trendi da likovi pušćaju bradu, al ono fino je urede, zaližu kosu, imaju po jednu dvi tetovaže i ne furaju neko ušminkavanje al imaju stila. Ne spadan u taj profil osobe (iako mislin da iman stila) i iako bradu poodavno iman, al mi se taj trend sviđa. Također mi se sviđa nova muzika, nije uopće istina da nema dobre nove muzike, ljudi koji misle da je muzika i alternativa završila sa hipi pokreton su stvarno zaostali u vrimenu. Ni sam hipi pokret nije završija sa hipi pokreton, onin iz šezdesetih, a kamoli ovo ostalo. Svaćan da nekin ljudima odgovara taj đir i to mi je super, al ako misliš da je sve nakon toga dekadentno i da ne valja fakat ne znaš šta propuštaš. Neki ljudi se ne snalaze u vrimenu, neki ljudi misle da se vrijednosti gube. Iz mog iskustva to su ljudi koji imaju neki romantičan not starog kova u sebi, to su ljudi kojima se ne sviđa što izumire stari jednostavni život i tradicija. To su ljudi koji se u novom vrimenu ne snalaze, pa zato misle da ne valja.

Naravno da je svit usran al nije usran ništa više nego što je bija, jedina razlika je što smo se sad razvili dovoljno da bi se mogli efikasno sravnit sa zemljon al bi zato mogli i rješit sve probleme koje imamo. Tehnika nije nešto na šta triba imat fetiš, a nije ni nauka, ali to dvoje jest esencijalno za naše društvo. Nisan ateista i ne uzdižen nauku ali je istina da čovječanstvo ne bi moglo bez nauke, a moglo bi bez religije i tradicije. Bez religije mislin da ne mora, a bez tradicije mislin da što prije triba počet postojat. Tradicija je sinonim za predrasudu i manjak kritičkog razmišljanja i samosvijesti. Tradicija nije dobra ni kad ima neke dobre pouke, jer je poanta tradicionalnosti da se ona ne preispitiva. Ona je utaban put, utaban put koji je bija potriban kroz istoriju kad su ljudi bili previše nesigurni i svit oko njih previše nesiguran pa in je tribalo da se dogmatično drže tuđeg iskustva, i promislit o nekin stvarima iz tradicije pa skontat da valjaju i onda ih se držat je ok. Ali držat se jer je to sveta istina, rečena davno i o njoj se ne triba mislit, ako se tako nečega držiš moš si pucat i pištoljon u glavu. Eto, to za kraj. Ćao ćao vidimo se. :)
- 14:26 - Komentari (1) - Isprintaj - #

22.08.2015., subota

Ljevorukost nije ok!

Iman jednu stvar za podilit s vama, jednu temu o kojoj se dosta priča pa ću i ja reć svoje mišljenje. Znan već da će dosta vas mislit da san zadrt, dosta vas koji ste indoktrinirani medijima i raznoraznim organizacijama, i površno slijedite njiove upute a mislite da su to vaši stavovi. Vama koji mislite da smo svi samo ljudi i da je sve ok. I vama koji mislite da je sve normalno. Nažalost, nije! Nije, i jasno i glasno ću ovo reć: Ljevoruki ljudi nisu ok! Nisu i gotovo, šta god vi mislili o njima i u šta god vas uvjeravali.

Prvo da kažen, znan dosta ljevorukih ljudi. Upozna san ih i ja ih prihvaćan. Nisan in nikad reka šta stvarno mislin o njima, uvik kad san s njima glumin da mi to uopće ne smeta. Neki od njih su mi čak i prijatelji. Evo, jedan čak prid menon pije kavu livon rukon, ništa mu na to ne kažen. I ne smeta mi što oni postoje. Ne sudin ih, ko san ja da sudin? Ja samo mislin da oni nisu normalni i ne slažen se da se oni smiju ženit i imat dicu, a Bog nek ih sudi. I ne smatran da in se išta triba namećat. Nikome se ništa ne triba namećat. I ko kaže da se i njima nameće? Sili li ih iko da nose stvari desnon rukon? Niko in ne kaže da npr kad oće ponit ruksak i nosit ga u ruci gradon, moraju to radit desnon rukon. Ako to ne žele ne moraju ga uopće nosit, jel ih iko sili da ga nose? Ja neman ništa protiv da oni nosaju stvari livon rukon do mile volje u svom stanu. Jel in to iko brani?

Al strogo san protiv da se to radi u javnosti. Postoje neka pravila i nešto se mora poštovat. Iman nećaka koji je na televiziji vidija da jedan glumac livon rukon šamara svoju ženu i tribalo mi je pola sata da mu objasnin zašto je šamara livon a ne desnon rukon. Kako da objasnin ditetu to? Kako da mu objasnin da postoje neki ljudi koji namjerno uzimaju stvari livon rukon, namjerno šutaju loptu livon nogon iako imaju desnu? Kako da mu objasnin to, da su svi desnoruki a samo oni livoruki? Ako mu kažen da je to normalno možda i ono postane livoruko. Moremo govorit šta oćemo, al postoje neki prirodni zakoni. Neke stvari su nenormalne, ne triba se objašnjavat zašto, zna se. Jel vidite i vi da su svi oko vas dešnjaci? Svakoj budali je jasno da je većina ljudi dešnjačkog opredjeljenja. Samo danas postaje normalno da svi mogu radit šta oće. Kad je moj ćaća bija mali, u komunizmu, ko je bija livoruk učitelj ga je šiba dok se ne bi odučija pisat desnon rukon. I ovo je živa istina. :) I tako, i moj ćaća je bija livoruk, a sad nije. Sad je izličen. Ljevoruki ljudi su prije bili smatrani da su nenormalni, ko što i spada. Danas američka propaganda koja uništava naše vrijednosti nas je uvjerila da je to sasvim normalno, i taj nemoral se širi svuda okolo, najviše među mladeži. A i sada postoje doktori koji tvrde da se ljevorukost može izlječit, i da ljevoruki ljudi dok god svjesno odlučuju da nose stvari desnom rukom mogu bit sasvim jednaki ko desnoruki.

Priznajen, kad san za ćaću tek sazna.... Bilo mi je teško. Dugo san ima problem s tin. Neko vrime nisan izlazija iz kuće. Mislija san da san proklet, pita san se što nan je Bog tako kaznija obitelj. Uvik smo bili pošteni, išli u crkvu nedilju ujtru iako bi pili cilu subotu večer da skoro i ne bi spavali. Bibliju koju imamo u kući nismo ni otpakovali da se ne bi oštetila i držimo je na stolu kad molimo i recitiramo citate iz nje koje nas je lokalni fratar naučija. Uvik smo bili dobri ljudi, kad oko nas neko psuje uvik bi ga opomenili da nije u redu iako znamo da mu nema pomoći i da će gorit u paklu, čak i komšinicu koju mrzimo i nadamo se da će joj povrće propast u polju pozdravimo kad ulazimo u Crkvu. Glasali smo za i HDZ ko što Bog zapovida, i unatoč tome evo to nas je snašlo... Priznajen, i dan danas ćaća kad se zapriča i kad ne gleda uzme lašu prvo livon rukon. Nekad skonta da to uradi prid nami, pa ga samo na sekundu neki led protrne i stavi je, pa je par sekundi nakon ponovo jami desnon da niko ne vidi. Moj ćaća prvi je najglasniji kad se priča protiv livorukih ljudi, svi u selu znaju koliko ih on mrzi. Zato mu ne zamiran što je i dalje grešan, nije on kriv. Drugo je kad su drugi neki ljudi livoruki, oni će sigurno gorit u paklu, al moj ćaća pošto je on tako poseban on neće.

I za kraj, staviću van par citata iz Biblije i Kur'ana koji govore o livorukin ljudima:

'I Jahve se tada obruši na narod Levijev svom silinom svoga gnjeva, sruči se na njih zbog njihove grešnosti i nepoštovanja. I reče tada Jahve narodu Izraela: Idite i sječite sve pred sobom. Ni mrava ne ostavite na zemlji! Ni smokvu ne ostavite da lista! Sve što je raslo sa ljevorukima je grešno! Oni su izdali svoga gospodara, oni ljevom rukom mole se meni, Jahvi, gospodinu svome, meni koji mogu napravit sto trbušnjaka i hiljadu i dvjesta sklekova, koji sam naj kul u univerzumu, al dobro neću dalje da se ne hvalim, meni oni prkose! Sve ih do zadnjega pobijte, neka se sjeme njihovo na ovoj zemlji zatre! I na njihovoj zemlji napravit ću pustinju u spomen svima budućim generacijama da njihov grijeh ne ponove! A vama, onaj od vas koji poklekne, kojemu desna ruka plemenita pred vratom grešnih zastane, daću mu da mu se ta ista desnica odmah osuši i nestane, jer taj je izdajica Jahve, Boga svoga!' - Knjiga otkrivenja i sklekova i trubušnjaka str 16.

'I reče Allah tada, ako vam se lijevom rukom nosi motika vaša, ili ralica vaša, sjedi, odmori. O robe Allaha svoga! Samo jednog gospodara imaš! Ovo nema nikakve veze sa ovim što ti želim reći al prosto uživam da ti kažem da samo mene ko gospodara imaš i da meni robuješ! Ako vidite čovijeka kako lijevom rukom oruđe koristi, priđite mu i ponizno ga upozorite. Uputite ga da se gospodaru obrati. Osim ako je nevjernik, onda ga pustite, jer nevjernici će svakako goriti u džehenemu, a užasno je džehenem mjesto! U džehenemu je tama tamnija od najdublje noći! Tamo nema svjetla za oči željne dana, tamo nema vode da utaži žedna usta nenapita! Kažem vam, ko se od Allahova puta i od onoga što poslanik kaže odmetne, tome nema pomoći! Od koga tražite pomoć ako ne od Allaha, jedinoga gospodara vašega? Kome ćete vjerovati ako ne Allahovom poslaniku, najvećem među Allahovim sinovima? I samo da vam opet kažem, bez zajebancije, džehenem je stvarno pravo loš nemojte se zajebavat oko toga.' Sura: Ljevorukima i malo o džehenemu

P.S. Tekst je satiričan i odnosi se na ljude koji u ime vjere, bilo da su samo vjernici il svećenici, zabranjuju homoseksualcima ista prava i odnosi se na djelove Biblije koji su agresivni prema homoseksualcima. Ne odnosi se na sve vjernike ili vjeru kao vjeru općenito.
- 15:15 - Komentari (0) - Isprintaj - #

19.08.2015., srijeda

Anđeo

Život je možda precjenjen. Pitan se, šta je sa ljudima koji preziru život? Šta je sa ljudima koji samo čekaju da završi? Šta je sa ljudima koji se kupaju u tugi, u hodnicima ludnice koja se zove život, samo čekaju vrata izlaza.
Ja znan jednu taku osobu. Ona mi je dosta bliska. Radi se o mojoj sestri. Tema mi je bolna i često san tija pisat o tome a da nisan moga. Ovaj put zapravo pišen poprilično ravnodušno i hladno. U stanu san, nisan skoncentriran i konfuzan san. Izgubljen san i bojin se. Bojin se sebe.
Sestra mi ima neku vrstu psihotičnog poremećaja. U dijagnozi piše akutni psihotini poremećaj, ali kako su te dijagnoze često varijabilne, pitanje je da li ta dijagnoza odgovara, psihijatar misli da je možda i prejaka, al eto. Kako se to šta odvije ostaje u misterijama ljudske prirode, u misterijama egzistencije i psihologije. Zašto neka bića na ovaj svit dođu tako krhka i ranjiva, zašto neki ljudi ne mogu uopće da se oforme u ličnost, ostaje nerješeno pitanje.

Moja obitelj nije ništa posebno. Istina je da su mi roditelji oboje onako nesigurni, s ćaćine strane ima nekih trauma i svi su pomalo ko siročad, jer su ostali bez ćaće jako mladi, ali to nije ništa baš toliko drastično da se je na našu obitelj očitovalo. Ali bilo kako bilo… Moja sestra je vazda bila nesigurnija. Ko dite je bila plačljiva. Ja je se sićan da je na putu kraj naše kuće, koja je na posami u selu, znala hodat po noći i u par navrata bi naglo potrčala. Jednon, kad san sluša muziku, pitala me je o čemu razmišljan dok slušan muziku. Pogledala me je sa zanimanjen koje san prozra, bija san mlađi, i u čemu je stvar, neki intuitivni osjećaj koji čoviku bude jasan da mu se nametne, da je naprosto čoviku sasvim jasno istinit, mi je odma sve reka. Zna san zašto me to pita. Zna san jer san i ja to radija i bija san svjestan da tu nešto nije u redu. Zna san da dok slušan muziku zamišljan neke scene, tipa sebe kako umiren, svi mi prijatelji dolaze na sprovod, plaču… Sebe kako se isprsin prid par cura iz razreda i buden faca. Zamišlja san, nisan razmišlja. I bilo mi je jasno da i ona to radi i da me pita da vidi jel to radin i ja. Slaga san da ne razmišljan ni o čemu.

Kasnije se sićan, kad je radila u kockarnici blizu naše sridnje škole. Sićan se problema kad bi dolazila kući taksijen ujutro i kad bi mater ustavala i derala se na nju, svađala se s njon što ne dane otkaz tu. Sićan se kako mi je nabijalo nervozu. Onda bi dan odspavala do navečer, i cilu noć pila kave i bila budna. Idući dan koji bi otišla na posa bi često za vrime velikog odmora doša kod nje da uzmen neke pare koje bi mi uvik dala. Stvar je zapravo, saglediva u više točaka u vrimenu i prostoru. Već prije nego što se tu zaposlila, otišla je na fakultet. Moji nisu imali nešto posebno para, ali koliko ja znan i koliko mogu znat, ona je živila u stanu sa jednon prijateljicon koja je bila dosta bogatija. Tu godinu dana se je žalila na probleme sa kukovima i da joj je jedna noga duža od druge. Na preglede je išla sama, nije dala ćaći da uđe s njon, i vazda bi bilo isto, doktur bi reka da nema nikakvih problema, a ona bi rekla da doktur nema pojma. U toj godini nije dala ni jedan ispit, rekla je da nije tila polagat jer je vidila da to nema smisla, da joj roditelji nan nisu davali dovoljno para. Mislin da je dobivala 50 maraka za tjedan. Sad zapravo nisan siguran je li studirala još jednu godinu, mislin da jest, i da isto nije ništa položila, al to zapravo nisan siguran. Uglavnon, bilo sa ton još godinon il bez, moji su joj rekli da traži posa jer da joj više neće plaćat fakultet.

Nakon što je našla posa priča je postala obrnuta, jer je posa bija loš, u kockarnici, plaća tisuću maraka ali dan radiš dan ne radiš. Na poslu nije bilo perspektive, a mojima je garant i smetalo jer in je bila sramota od sela da ona radi u kockarnici. Ćaća je godinu dana il dvi iša po nju jutri u 5 i vraća je, ali nije bilo nekog pomaka u ciloj situaciji. Također, moji su sumnjali da se jebe s gazdon, navodno je ćaća jednon uša u radnju i zateka potpuni mrak uz neki razgovor njih dvoje, al pošto je moj ćaća zapravo jako uplašen i… da ne kažen kukavica, samo je izaša odatle. Gazda inače ima ženu i dicu. Ali ovo sve je lako moguće i netočno, jer se ne mere znat. Bilo kako bilo, nakon par godina rada… Sićan se. Taj misec je bija neki problem sa taksiston koji ju je vraća kući. Ona je bila strašno nervozna, stalno me je zapitkivala neka poprilično nebulozna pitanja u vezi neke njegove automobilske nesriće koja se valjda desila, u Hrvatskoj negdi… Nakon toga se sićan. Kad mi je ulazila u sobu. Igra san igrica i nešto je pucalo ona je govorila: Ante, ugasi, Ante nemoj, i bila van sebe. Bila je izokrenuta, izokrenute svijesti, izokrenuta uma. Slabo se sićan kako se točno odvijalo, ni ja tada nisan bija baš dobar, i znan da su moji uz pomoć nešto naše rodbine pokušavali nekako da je dovedu da dođe sebi. Na kraju je naravno završila kod psihijatra.

Bila je na tabletama misec dana i u priliku je došla sebi, ali je i dalje bila jako kruta i nemirna. Ubrzo nakon toga otišla je u Grad na moru di mi živi druga sestra da traži posa. Psihijatar je bija zaključija da je ozdravila i skinija ju s likova. Na kontrole je išla s mojon materon koja je lagala da je ona dobro, više manje i jer nije ništa znala uopće o psihičkoj bolesti ko takvoj a i jer vjerovatno ne bi mogla sa njon izać na kraj od svađa da je govorila šta zapravo misli. Nije dugo bilo da u tom Gradu na moru nije postala pravo loše, i sićan se večeri kad se vratila kući. Spominjala je sotonu, da je loše… Sićan se da san bija jako suspregnut, pokušava san držat što veću distancu od svega toga što se dešavalo i sve to mi je nabijalo jaku paranoju da i ja tako ne završin, jer san zna da i ja iman problema. Kad je tada doživila nervni slom, bilo je ozbiljnije i jače i završila je hospitalizirana na misec dana. Nakon toga se vratila jako ukočena i praktično ko biljka. To je bila druga osoba, drugačijeg izgleda, a po ponašanju samo tijelo sa blagon naznakon osobe koja je nekad u njemu boravila. Sva srića moja treća sestra je tu zimu bila tu, i s njon uporno mic po mic radila da se desi neki pomak. Ona je u nju virovala. Ja nisan moga. Nisan zapravo moga o tome mislit, bija san u Sarajevu i zapravo, osjeća san se ko da, sam vezan svojon vlastiton nestabilnošću za cilu moju porodicu i tu situaciju, pokušavan pobić od nji, a i od sebe. Pobić vezan svojin stanjen i financijama. Sićan se da san jednu noć u snu zamolija Boga da od mene uzme energije ako more i dane njoj. Sićan se kako san tada osjetija nešto u sebi, neki val nešto, nešto što je teško opisat. Virova san tada da se to stvarno desilo. Danas ne znan šta o tome da mislin, al desilo se nešto. Da ništa u meni, ali virujen da je i ona osjetila moju podršku.

Danas je sva srića bolje, ali psihička boles kao definicija stanja i dalje ostaje. Kao biljeg u licemjernon malon mistu, u kojem svi se skanjivaju nad onin čega se sami boje i što i sami imaju. Ostaje i ko činjenično stanje njene krhke i zapravo, slomljene psihe. Ostaje činjenica doživotnog življenja uz tablete, ostaje praktično jako mala radna sposobnost, zbog dezorjentiranosti a i zbog prevelike osjetljivosti na stres. Srića je, pa financije ia u priliku obezbjeđene, obezbjeđen jedan pristojni minimum, pa je bar s te strane u redu. Ostaje onda stanje, s kojin san počeja post. Ostaje življenje života ostavljenosti, pustoši, smrti. Ostaje činjenica da su svi daleki, da su svi otišli, i da je ona sama. Srića je pa mi najstarija sestra nije udata a nji dvi su dosta bliske. Ali i to je promjenjivo stanje. Zapravo, je stvar jedno jako veliko pitanje. Ona ima 30 godina, već se je pomirila sa tin da je njoj život gotovo. Realno, ona odbrojava dane dok umre. Njoj života nema, ima ga jako malo i oskudno. U selu, tu di jest, tom istom selu koje je meni i bitno i omraženo, tom istom selu koje je moj tihi al ozbiljni strah, da me možda čeka. Na isti način ko nju. U selu nema društva, ima nešto sitno, kako već neko vrime ne vozi i strah ju je obnavljat vožnju, nije ni mobilna a i da jest nema s kim di ić. Zapravo nema šta tu uopće radit, a već je sama svjesna da, ako se stvari tako odviju da mi svi budemo živili svoje živote kad nan roditelji umru, ona vjerovatno iđe u neki dom. I srića je pa joj to nije uopće loša ideja. Nije jer je njoj život ionako gotov. Završija je kad je neuspjelo počeja, u ranim dvadesetima. Tada se nije ubila iako je mislila par puta. Ali to što se nije ubila zapravo ni ne znači da sada živi.

Dugo i često se bojin toga, bojin se sebe i svoje vlastite nestabilnosti. Zakrizira san litos i mislija da san gotov, živi strah mi je bila baš – ona. Mislija san da me čeka isto što čeka nju. Već dugo i često san mislija kako ja to ne bi moga, kako ne bi moga da znan da moran živit kod nas u selu cili život. Tada, litos, san konta da san olupina, da me čeka život potpuno promašenog propaliteta koji će izgubit ama baš sve šta mu je život činilo, i priželjkiva san da umren, da poginen nekako, jer san zna da je loše da se ubijen, da me nakon smrti čekaju svakakva sranja koja san triba rješit za života ako to uradin. Odbrojava san dane u panici i vrućoj anksioznosti, dane koji prolaze i nada se kako će ih što manje bit do moje smrti. Još san na jednoj tableti za anksioznost i nisan ponosan svojon stabilnosti. Zapravo zadnjih dana kako san doša u Sarajevo tražit posa, poprilično san nesiguran i sve me strah da opet ne oden u kurac i ne moradnen se vratit kući. Uopće nisan siguran u sebe, iako doduše i puno san manje nesiguran nego prije. Neman nikakvu ni svrhu ni cilja, neman razloga za života, neman više manje ništa. Osim bar stvari koje me bude, zbog kojih se budin il zbog kojih nekad teže spavan. Prijateljica mi je opet zakrizirala, vratila se kući, dala otkaz, prikinila s momkon i opet je na nekin tabletama iako neće bit na njima dugo. I njoj se trakavica neprekidno vraća, konflikt nije preradila, nije ga privazišla. Ja mislin da ja poprilično jesan, ali, ne znan. Ne znan koliko je moje stabilnosti stvarna stabilnost a koliko ona okrugla bijela koju pijen svako jutro. S tih tableta se svakako planiran skinit i sigurno to i moj psihijatar planira. Iako, sad je prid menon velik zalogaj, i neman namjeru ulazit u to trenutno. Nisan siguran da mogu.

A šta ću danas, sutra? Ko ću bit, di ću bit? Šta ima od mene, polupanog i preslabog, preslabog za život koji me melje a pogotovo za onaj život koji sanjan i zamišljan. Da zamišljan neki manji i drukčiji život, možda i ne bi bija neurotičan. Možda bi me bolija kurac. Jung kaže da su neurotične osobe one osobe koje imaju potencijal za više od onoga što sad jesu, koje mogu nešto više, ali imaju neki konflikt koji in blokira rast. Da ja neću više, možda i ne bi bija neurotičan. Ostaje pitanje, šta će bit, kako će bit. Di ću… Ostaje i činjenica daljine, daljine od obitelji, daljine od sestara, od rodbine… Postoji nešto što se zove hereditarna opterećenost, i nešto što se zove lojalnost, u psihologiji. Ti pojmovi često objašnjavaju zašto obitelj imaju tendenciju da budu kolektivno tragične, i kako jedna karika u lancu vuče druge, i kako je teško da se krug razbije. Zapravo moje obitelji s ćaćine mi strane, uključujuć i moju, vlastitu, su podosta nesritne. Više manje niko tu nije nešto sritan. Niko nije nešto ispunjen. Sestra koja mi je udata je udata za lika s kojin ja neman zašto ni dvi rečenice progovorit, a lik je poprilično kritičan. Njoj je zapravo dosta vrimena s njin bilo dosta loše, ali čini mi se da je sad dosta sritnija, da se je izborila za se i da mu je malo pokazala zube. Čini mi se to i to mi je drago. Najstarija sestra mi se muči radeć sezonu na moru već deset godina. Nema momka, nije mi iskreno ni baš zrila za neke prave ispunjujuće veze, od fakulteta je odustala nakon što je jedna krava od profesoric3e inzistirala da joj se plati ispit. Ostaje treća sestra, o kojoj je ova tema, i – ja.

Zapravo mi se ne sviđa što ovo pišen na mistu di dosta blogera ima idiotske stavove o meni a znan da ovo čitaju. Nervira me, ne bi tija da ljudi koji me ne razume uopće išta znaju o mojoj intimi. Ali šta je tu je, i neman di drugo, a i, ko ih jebe. Ko jebe išta. :) Ostaje pitanje, melankolija, miris slatke propasti uz polustepske poljane moga sela… Tabani na zemlji na kojoj je vrime stalo. Sunce koje prži zjenice i tabane, i vrime koje je neumoljivo sporo… Zemlja, koja nikoga ne štedi, koja nikoga ne ostavi bez gorčine. Moja zemlja je dobra za vino, za ono pravo, sušno, gorko. Za ono ljudsko vino, za poeziju, za gorčinu. Možda nije slučajno da je Tin Ujević rođen tek 7-8 kilometara od mog sela. Samo što ova poezija nije o šipcima i smokvama, ko što to hercegovački autori vole pisat. Nije ni o domovini ni Hrvatima, nije ni o vjeri, iako…. Se na kraju svede na vjeru. Svede se na nadu, da će, kako mi je to sestra rekla: “Život je dolina suza, ali Bog će tebi kad umreš obrisat suze.” Svede se na čekanje drugog života jer ovaj ne valja. Ovaj se prižive, istrpi. Budeš dovoljno dobar i hrabar da se ne ubiješ. Budeš dovoljno hrabar svaki dan se ustat i suočit sa istin prokletin danon, prokletin ko onaj jučer i onaj sutra. Sa istin prokletin vrimenon koje ti ne iđe u korist. Ja pak, živin neke druge živote. Za sada koliko toliko uspješno, bolno i sa puno borbe uložene, živin život koji vridi živit, život koji je intrizičan, koji se ne živi ni zašta nego za njega samog. I ako dođen do točke da više ne živin za to, nadan se da će život imat milosti da me dokrajči efikasno i brzo.

P.S. Postove izvorno objavljivan na blogger.ba a vamo ih kopin pejstan. Tako da onaj dio o blogerima koji imaju idiotske stavove o meni se ne odnose na ljude s ovog blogera. :)
https://www.youtube.com/watch?v=_0HAzIBd9Ck
- 03:38 - Komentari (5) - Isprintaj - #

10.08.2015., ponedjeljak

After life paranoja

Ima jedna pravo glupa stvar koja mene paranoiše. A to je: Kako će jednom kad umremo ovo sve propast. Sve ovo što vidimo, imamo, jesmo, sve će to otić u nezaobilazni zaborav. Ili pak neće? Ne znan za vas, al ja neman teoriju o životu nakon smrti, bar ne neku detaljnu. Meni su sve opcije otvorene, izuzev one da ću u raj il paka, jer u to ne virujen il da će me potpuno i na svaki način nestat, jer ni u to baš ne virujen. Ostalo je sve moguće.

Inače iman tu ideju reinkarnacije u glavi, i čita san studije i gleda neke dokumentarce od dici koja su ko mala prepričavala svoje prošle živote roditeljima te bi se te informacije kad bi naknadno bile provjerene, utvrdile ko točne. I eto, nije samo radi toga, inače reinkarnacija mi ima smisla pa u nju virujen i eto, kontan, kako će kad ja umren i kad buden opet neko drugi negdi, nekako.... Kako će ne znan, svi ovi ljudi što su mi danas važni bit negdi drugo. I sad, možda morete reć da ne moraju bit negdi drugo ako ja to ne želin, ali radi se upravo o tome da ja to želin.

Ako imamo beksraj vremena i ovoliko nebrojeno bića koja postoje za koja znamo, naravno da ne želin cilu vječnost imat iste prijatelje i istu curu. Još ako se uzme u obzir da u slučaju reinkarnacije iđemo od nule ponovo, to jest gradimo novi ego, znači sjećanja se gube. Tako da nije ni baš izgledno da bi te osoba iz prošlog života zanimala, sad npr da mi neko kaže ej ta i ta cura ti je bila ljubav tvog života u prošlom životu, mene ne bi baš zanimala, jer realno, zanima me moja sadašnja cura sasvim dovoljno.

Ali opet, možda se radi o krivom konceptu. Pitanje je šta je zapravo vrime? Ako nije linearno, a kažu da nije, možda mi moremo bit paralelno u vrimenu mene sa mojon sad curon i sa nekon prošlon il budućon. Možda se veze koje se ostvare sa ljudima urižu duboko u nas i ostaju na životu i aktivne iako se s ton osobon više aktivno ne družimo. Možda apsolutna svijest ne bi poznavala granice individualnog momenta u fokusu i možda bi mogli održavat vezu sa bezbroj ljudi istovremeno. Možda, sviđaju mi se te ideje. Eeeh, heh, a eto, bumo vidli sve, svi ćemo umrit jednon. :)
- 18:41 - Komentari (2) - Isprintaj - #

09.08.2015., nedjelja

Mi i oni

https://www.youtube.com/watch?v=MS91knuzoOA

Jednon će doć dan da ću gledat da se svim krvnicima, svim što neće, što pored svega šta rade, pored sve smrti i svog očaja, što neće da se mijenjaju, da in se zubi koturaju po pudu. Da njiove zastave budu oborene, da njiova veličanstvena zdanja budu data onima na čijoj su krvi i muci ta zdanja sagrađena. Jednon će doć taj dan. Jednon će doć taj dan, kad ćemo MI, kad ćemo MI, mi koji smo ovdje, mi koji iz dana u dan živimo u ovom piru ludila, kad ćemo mi postat većina. Kada će oni, današnji oni koji slušaju, puše nacionalističke, kapitalističke, komunističke priče, kada će oni svatit da se ode ne radi o Srbima i Hrvatima, Grcima i Njemcima, Amerikancima i muslimanima, radi se on nama i njima. Njima, što na našoj duši jedu svoje bolesne plodove, i nama, nas 99 posto, koji ili to trpimo, ili ih još podržavamo ili in ne meremo ništa. Jednon ćemo in mi pokazat kako stvari stoje i di se nalaze. I tada će i oni postat mi. I 99 posto naspram 1 posto će postat 100 posto jednoga, jednog čovječanstva bez gladi, rata i bijede. Tada, tada, al do tada je dug i gorak put, do toga ginu životi i umiru dica, do tada se tisuće Srebrenica dešavaju svakodnevno, i do tada mi, MI koji moremo, moramo bit glas za one koji ne mogu! Do tada mi, mi koji smo zakinuti moramo pokazat njima da vako neće moć.
- 17:02 - Komentari (1) - Isprintaj - #

07.08.2015., petak

Sveti naši roditelji

Nešto san raspoložen za filozofiranje večeras, razgovor sa Orao-na-ramenu u komentarima me inspirisa. :)) Ali nisan siguran oću li post objavit večeras, ipak oću da ovo slavlje zbog Grčkog referenduma ostane još malo tu. Nego, da krenen na stvar. Već dulje razmišljan koliko mi ustvari ljudi, imamo neke pervertirane vrijednosti. Imamo ih golemo i u vezi puno stvari, ali sad mi je na um pala jedna, za koju se vežu još neke koje ću isto dotać. Roditeljstvo. Svi mislimo više manje kako je roditeljstvo svetinja i kako su roditelji svetinja. Svi mislimo kako je pitanje časti da držimo riječ svojih roditelja, da ispunimo njiova očekivanja itd... Al ja se pitan, di smo tu mi i ko nas pita za ovo sve i za nečija očekivanja? Ko mene sad ode pita što san se ja uopće rodija? Ja jebeno mogu bit ljut što me roditelji nisu abortirali, neki ljudi se ljute zbog toga, jesu li sad roditelji krivi za to? Znate šta, neki i jesu. I jesu, jer neki roditelji dicu dovedu u situaciju u kojoj bi in bilo bolje da su završili ko abortus. Recimo, zapitajte se, bi li vi volili da ste abortirani ili da gledate kako vaš otac svakodnevno mlati i siluje vašu majku, ili pak da i vas siluje, da vašeg brata također uči da vas siluje, da van majku toliko umlati da je učini invalidon, itd? Šta bi volili, da ste mrtvi il da doživljavate to? A i to su roditelji.

Ja iman potrebu da nešto ovako potpuno transparentno i otvoreno kažen. To neko sveto roditeljstvo je mit. Mit koji služi samo da se dici nabije kajanje i da ih se natira da oni ispunjavaju želje neiživljenih roditelja i njiova zadrta i do boga primitivna očekivanja. Znate šta, roditelji imaju dužnost prema svojoj dici, imaju je bezuvjetno kakva god in dica bila. Znate zašto? Jer su ih napravili. Ako su ih se mislili odreć u po frke, zakidat in osnovna prava, terorisat ih i tjerat ih da budu ono što oni oće da budu, nisu ih tribali ni pravit. Dica nisu birala da li će se rodit il neće, njiovi roditelji jesu. Ako ni oni nisu birali, tribali su birat pametniji način da se seksaju ili abortus. Ako misle da abortus nije human, onda bi jebeno tribali znat i da diktatorsko odgajanje diteta nije humano ništa više nego abortus. Ili ustvari jest tek samo, samo malo više nego abortus. Tek mrvicu više, a možda nekad je i manje humano nego abortus. Roditelji imaju dužnost prema dici, jer su ih napravili. Ta dužnost je bezuvjetna, jedino ako dica fakat izdaju sve moguće ljudske principe, tipa da postanu serijski ubojice ili masovni ubojice i da ne pokazuju nikakvu namjeru da se pokaju. Ali u normalnin okolnostima, dite more bit kakvo god oće, roditelji imaju dužnost prema njemu. A ono ima dužnost prema njima, jedino pod uslovon da su mu oni fakat dali sve šta zaslužuje. I pri tom ne mislin na materijalne stvari. Mislin na ljubav, prihvaćanje i slobodu. Da su mu omogućili slobodan izbor, da su mu dali svoju ljubav prema njemu takvom kakvom jeste, ne njemu u slučaju da se uklapa u neke njiove norme, nego njemu baš takvom kakav jeste. Ako mu nisu dali to, onda dite nema nikakvu dužnost prema njima. Ako su koliko toliko normalni ipak, mislin da dite ima dužnost da se pobrine za nje kad ostare i budu u potribi. Ako su baš nenormalni i jako primitivni, dite nema ni tu dužnost. Nema jer su oni to svoje dite pogazili i bili mu njegov prvi ugnjetavač u životu. S takvin stavon nemaju šta očekivat nazad. I bez obzira šta ti roditelji misli o tome. Naravno da zadrt čovik neće sebe vidit ko zadrtog. Ali to nije bitno, ako on nije u stanju sebe vidit, i ne mora. Dite nema nikakvu moralnu odgovornost prema njemu ili njoj, ukoliko oni nisu ispunili osnove svoje dužnosti prema svom ditetu.

Kroz priče sa ljudima, upozna san puno različitih slučajeva maksimalnog nepoštovanja dice od strane svojih roditelja. Iman prijatelja kojeg je ćaća zbog svog hira pribacija u drugu školu u drugom srednje. Taj prijatelj mi je nakon toga počeja punin pit, a ubrzo je počeja pušit travu tako da ne mere ni leć ni ustat bez smotanog džointa. Kasnije su se naravno oni ljutili jer in sin puši travu i dila je, ne znan jesu li to znali. I oni su bili ljuti na nj, on je bija krivac u njiovin očima. Taj sin in, moj prijatelj, je ipak ima nešto soli u glavi i trudija se je da sredi sebi život, iako mu nije bilo lako. Naša je posa u Međugorju, što je negdi 20 kilometara od njiovog sela. Par miseci je radija, stopira na posa i nazad, iša busen kad ga ima itd. Radija je u polju sa ćaćon, sadili su neke bostane (inače u nas se bostan zove ono žuto, a ne lubenica :D). Oko tih bostana su se najviše brinili on i brat mu, a ćaća ih je otiša prodat. Kad ih je proda, on je pita ćaću da mu posudi, znači posudi pare da kupi sebi auto, neko jeftino da ne mora stopirat na posa. Ćaća mu je reka kad ih zaradi da ih kupi, i uložija na svog busa pare koje uopće nije ni mora, nisu bile nikakva nužda. Danas moj prijatelj radi u Njemačkoj ko kuvar na poslu koji je sam sebi naša. I na čemu on da bude zahvalan svom ćaći? Što ga je odgoija, što ga nije bacija u šumu da umre od gladi? To je dovoljno da mu bude zahvalan? Nije. Jebeno nije. To je dužnost roditelja, ako nije mislija odgajat dite nije ga triba ni pravit. Nema mu ni na čemu bit zahvalan a da je to rezultat neke ljubavi njegovog ćaće a ne prostog egoizma. Jer roditelji, koliko i iz ljubavi, a možda još i više, prave dicu iz čistog egoizma. Pola ih ima neproživljene živote pa se tješe da će bar odgojit dicu pa da in život ima neki smisao. Dica ti ne bi tribala bit smisao života. Ona bi tribala bit šlag na vrhu torte. A kad nemaš tortu, moreš i lizat samo šlag, al realno nećeš se nikad od njega naist i to ti jebeno nije kriv taj šlag nego si kriv ti sam sebi što nisi bolje kuva dok si moga.

Takoođer, upozna san curu kojoj je ćaća udara mater konstantno pijan. Jednon je naša njen dnevnik i pročita da ga ona mrzi, i šokira se. Potpuno se šokira jer ga njegova ćer mrzi, a on joj udara mater, svoju ženu, on je udara pijan i on se čudi jer ga njegova ćer mrzi? Pa šta da ja kažen na ovo? Znan curu koju je ćaća pribija kad je sazna da ima momka 'drugačijeg' imena. I šta da oni svojin roditeljima budu zahvalni? Da in budu zahvalni jer eto mogli su bit i gori? Ako ti je argument za zahvalnost roditeljima to što nisu bili gori, nemaš in na čemu bit zahvalan. Nemaš. Roditelji misle da su dica roboti koji će se ponašat kako ih programiraju, pa još doživljavaju ko uvredu ako ti ne sljediš neki njiov suludi program. Meni su moji govorili kako bi ja iz poštovanja prema kući triba virovat u boga, ili bar da ne bi o tome kako ne virujen triba drugima pričat. Ja bi iz poštovanja prema kući triba virovat u nešto što ne virujen, a oni iz poštovanja prema meni ne moraju ništa? Da ne moraju oni možda iz poštovanja prema meni da me puste da ja sam odaberen šta je najbolje za me i da moja srića bude njiova srića? Da ne moraju možda roditelji uopće, iz poštovanja prema dici ih i sami uputit da istražuju druge vire, a ne odgajat ih da viruju u samo jednu i da je samo ta jedna jedina prava vira? Di je tu poštovanje? Ili da ne govorimo očito najteže pitanje zadrtom balkancu, šta ako mu dite bude gej? Kako je mom prijatelju što zna da nikad ne smi svome ćaći i materi pričat o tome ima li momka il nema? Što ako danas sutra bude živija s momkon ih mora lagat sve o svom životu? Kako se on osjeća kad sidi za ručkon u jebeno presvetoj porodici i kad mu roditelji daju komentare o 'pederima' itd? Kako je njemu? Ko njega tu poštuje? Kako je curi iz Rijeke koju su njeni poslali na psihijatriju, i psihijatar je pod boga pitaj kakvin uvjetima smistija unutra i dava joj tablete jer je leubejka? Na čemu ona da svojima bude zahvalna? Al ne, nema veze. Dite je konj koje moreš jašit dok ne krepa, pa kad krepa onda se misli šta si uradija. Ima film, ne znan mu ime al taj prijatelj ga je gleda, po istinitom događaju, o liku koji je bija gej i reka svojima da ima momka, na šta su ga se njegovi odrekli. Kasnije nekad je otiša kod momka i njegove obitelji na večeru, i dočekali su ga ko da je njiov sin. Iste te večeri se je ubija. I mater mu je nakon toga postala gej aktivistica, jedna od najglasnijih u Americi. Na vakat se je sitila, nema šta. Stvarno za pohvalu. Znate šta je ona tribala uradit? Tribala je zovnit novinare, ispričat svoju priču, i nakon što je ispriča prid kamerama stavit si pištolj u glavu i opalit. Eto to je tribala, da pokaže koje su posljedice onoga što je ona svom sinu radila i što masovno roditelji dan danas svvugdi u svitu, a kod nas pogotovo, rade. Eto to je tribala. A mislite da se zbog toga što mu roditelji brane da bude s momkon/curon nikad niko nije ubija? Eto, pa zapitajte se šta bi vaši roditelji, il roditelji ljudi oko vas da ste vii gej, il da imate momka druge vire. Eto, to su roditelji kod nas, to je garant jedno bar 60 posto roditelja kod nas. Ubojice vlastite dice. I na tome in tribamo bit zahvalni?
- 17:40 - Komentari (4) - Isprintaj - #

06.08.2015., četvrtak

Dogodovštine

Šetan nekin velikin nebeskin trotoaron. Taman san na orbiti prstena jednog velikog planeta sa S..... Sivija. Misli ste Saturna? Pih, ko da je Saturn jedina planeta koja ima prsten. Pih, vi zadrti glupani. Šta vi znate, morate se još puno pure i kiseline naist. Nevermind, neću da tratin post na vas.

Prolazin tako i neka mi zgodna treba nudi sladoled. A ja nešto nisan željan sladoleda pogotvo jer sunce vako kad nema atmosfere peče pravo dobro, evo ruka mi je već dobro spržena jer nisan stavija zaštitni faktor, dimi se pravo, baš ću otkinit malo komad mišića ispod lakta, ponudiću i nju, možda nikad nije probala naše meso, što je šteta jer ja pravo volin bebin batak.

Dobro je to nama gušterolikin bićima sa planete xyvzlllllkm7852. Sigurno mislite da su ovi brojevi ode slučajno, ali nisu, zadnja dva broja u ovom imenu su baš s razlogon. Uglavnom baš mi je drago što su znanstvenici našli načina da puten meditacije dođemo dotle da nan udovi svi mogu izrestat ponovo a ne samo rep, jer je puno rješilo problema a ponajviše problem gladi u svitu, i više nan se ni vegetarijanci ne žali jer ne idemo više jadne životinje idemo samo sebe. Čak i ljude koje držimo za ljubimce hranimo našin trepavicama i kožicon između prstiju jer to najlakše probave.

Zaputija san se na obližnji planet Q (kju) 9 jer tu imaju najbolje memlade, a to ti je delikatesa napravljena od najkvalitetnije memle koja se skuplja sa obližnjeg planeta. Jako je popularna i konzumira se mazanjen na našu leđnu peraju koja je jako osjetljiva i brzo apsorbira sve tekućine i tako oni to samo namažu a nama gori. I onda kad gori jedno dvadesetak minuta, oni ugase vatru na našin leđima i jarane cili dan si dobar ko da te je dvadesetak turbo čili gušterica uvatilo i hranilo te svojin seksi meksi nožnin kandžama. Samo je problem jer nakon toga jedno par godina nisi u stanju izustit ništa normalno, što i ne bi bija toliki problem s mojon vrston jer mi uglavnon ništa i ne pričamo, ali eto, ako radiš sa onin Savoncima sa planeta E66 to je živi smor, a ja nažalost s njima radin, a oni imaju jedan mali problem da kad te nešto pitaju smatraju napadon na vlastiti život ako in u roku od dvi sekunde ne daš odgovor pa kad ti nešto kažu i ti in ne odgovoriš, polude i mahnito te krenu oralno opsluživat, što je evolucijski mehanizam koji su razvili na svom planetu jer su njiovi predadori tradicionalno bili opsjednuti sekson, pa bi nakon par dobrih oralnih tretmana zaboravili da su ih tili poist, a to je pogotovo loše kad je tebe oprala memlada i kad ti se nikako ne mere dignit, a oni jadni pokušavaju tako 7 godina dok tebe ne prođe pa da te napokon odrade i budu mirni.

Al srića je što blizu ima planet Zar u kojem vrime pravo brzo iđe pa moreš otić tamo i kad dođeš na nj 7 godina ti prođe za dvi minute, al ima jedna caka a to je da dok izađeš s njega ako ti trefi crveno na semaforu moraš čekat još dvajes minuta a u roku od tih dvajes minuta već skroz ostariš i moreš praktično u starački dom. Al jebiga memlada toliko dobro pere da se i to isplati. Kad izađeš samo se još jednon rokneš i odeš u starački dom i mirna Bosna. E tako, a kad smo već kod Bosne, neki dan san dobija jednu novu, i mogu van reć smiriva san je par dana i bilo mi je dobro punin, nisan bolju Bosnu još ima. Ovu mi je sredija Rufo, jedan drug koji se bavi prodajon djelova za izvan-planetarne omotače i usput tako malo dila Bosne, i nema veze što su ih zabranili jer su izazivaju ovisnost izuzetno, al isplati se riskirat. Uglavnon ova Bosna je došla direktno iz domaćeg uzgoja, prava domaća nije bila nikako u inkubatoru, vidi se da je željna smirivanja kad te vidi odma te pere da je smiriš, naprosto ako je ne makneš od sebe nikako nećeš je nikad moć pristat smirivat, a to i nije dobro jer će ti od smirivanja bit toliko dobro da ćeš umrit od gladi a zaboravićeš da si gladan, al dobra stvar je što moreš zaboravit i da si mrtav pa tako nastavit ko zna dokle, vjerovatno dok ona umre jednon od starosti il dok je ne smiriš toliko da nikad više ne podivlja.
- 17:23 - Komentari (0) - Isprintaj - #

05.08.2015., srijeda

Taj dan

Čekan dan kaad će Hrvati na protjerivanje Srba u Oluji, agresorsku politiku prema Bošnjacima i namjeru da djele il osvajaju Bosnu i Hercegovinu, gledat ko na Srpsku agresiju prema njima, i dan kad će Srbi ideju velike Srbije i ono šta je Srpska vojska devedesetih radila po okolnim državama gledat ko na bombardovanje Beoograda.
- 16:15 - Komentari (3) - Isprintaj - #

04.08.2015., utorak

On

Zagrćem gaće (hlače)… A on mi spušta glavu… Osjećam njegove dlakave, muške ruke, kako me obujmljuju… Glava mu se spušta na moj patent. Gleda me, gleda me kurvanjski, kao da mi govori, sad ću ti ga pušit. Sad ćeš ga dobit u mom grlu i puni me koliko god moreš¨! Uziman ga za bradu i dižen ga gori. Ljubin ga… Njegove ruke mi prilaze priko mog tijela, elektricitet me obuzima, osjećan se ko da milion malih bogova kako urban kaže, je ušlo u me i sad titraju u meni, A kad da Bogovi titraju ako ne onda kad se dešava ljubav?

U idućem momentu ja njega uziman, postajen aktivni i ljubin mu noge i cucan mu mišiće dok mi njegove dlake zapinju između zubi, grizen mu bradavice i desnon rukon mu ga drkan. Uzdiše i dovodi me do ludila, onaj duboki muški uzdah, to želin, to me pali. Skidan mu hlače i gledan ga… Gleda me… Uvlačin mu ruke u gaćice… Samo ih strgnen doli i nabijen mu glavu na njegov tvrdi uzavreli kurac i gutan ga do svog grla, doli, gori, doli, gori… Kasnije, sidin na njemu i ossjećan ga u sebi Uzima me, ima me, njegov san muškarac i on je moj muškarac! Dajen mu sve šta mu triba, dajen mu sve šta poželi, dovodin ga do ludila… A on, on ostaje i nastavlja da bude, sve ono što mom svemiru triba, sve ono što ikad želin i što ću ikad želit!

Sutra smo na svirci u gradu, topli, zaljubljeni. Pijan je i skida mi majicu na ulici, smirivan ga jer ima huligana koji jedva čekaju razlog da nekoga pribiju. Ulazimo u Pussy koji se sad zove Silver and Smoke i žvalimo se nas sri kafića, iman ga i ima me, dolazin do usijanja od njegove želje, dolazin do pijanstva ljubavi zbog njegovih ruku i usana…. Da san ikad zna da je muška ljubav ovako predobra…. Ne bi nikad ni pokušava sa ženon. Izlazimo vani, držimo se za ruke, nailaze ljudi i ja ga puštan, stidin se samog sebe što me je strah, što ga se odričen na sri ulice, što se ljubavi svog života bojin, bojin zbog svoje sigurnosti. Ali pijan je, pametnije je ovako.

Kad dođemo u stan i kad više nema skrivanja i suzdržavanja, bićemo goli i naši, ljubiću ga koliko samo muško može da se ljubi, davaću mu ga i imaću mu ga u ustima, biće ljubav mog života, moj najveći uspjeh i najdraži dragulj koji stoji u mojim očima. Biće moj. I sutra, kad opet budemo pili kavu, uživaću što sidimo na kavi ko najnormalniji ljudi ikakda, među svim tim najnormalnijim ljudima, i što je moj. Što samo ja znan, da je moj. Da je samo moj. Moj.
- 14:36 - Komentari (3) - Isprintaj - #

03.08.2015., ponedjeljak

Strong

Toliko je teško a toliko je rano. A toliko je kasno, noćas, i zašta osim za one najnježnije i najfinije note koje izađu iz duše. Note koje more probudit samo Neko.

Tako je teško a tako je puno toga što nismo imali. Toliko je puno pjesama koje još nisan napisa. Nisan napisa pjesmu koju ću napisat nekad kad je buden gleda golu dok leži i spava. Spava okupana mojin dodirima. Nisan još nikad ništa pisa dok me ona drži u zagrljaju dok me grli s leđa i ljubi mi vrat i obraze, dok se slova slivaju u post na blogu. Nisan još nikad pisa na njenom tijelu, dok ležin, ko na najprostranijem mogućem krevetu, ko na najmekšem mogućem objektu...

Još nismo nikad svirali skupa, i nisan nikad ima osjećaj da poprilično mutavo udaran đebme dok slušan kako mi lipo zvuči dok svira klavir il gitaru. Kako bi zvučilo da piva? Još nisan nikad gleda kako gola senzualno slika na platnu, dok ja pratin umjetnost i prelijevanje nagiba njenog tijela. Nije nikad čitala neki moj članak objavljen na nekom portalu i komentirala ga pod nekim lažnim imenom i napisala taman ono što san ja tija da kažen, a rekla to još bolje nego bi i sam reka. Nije mi nikad gledala nastup, za koji me više ni ne briga, al bi volija da ga ona vidi. Volija bi da odradin odličan one man show od sat i po i nasmijen publiku u recimo Pubu na malti (di ste me mogli vidit hihi) i da nakon toga sidnen kraj nje, i da bilo ko ko me u tom momentu gleda zna da je ona meni najbitnija osoba na svitu. Da me ne briga koliko zaljubljeno izgledan i da me nije stid što to neko vidi. Da zaboravin uzet pare za nastup koliko mi bude dobro i da se poslje smijen s njon u stanu i da me ni ne briga što ih nisan uzeja.

Nismo se nikad napili skupa, plesali senzualno i seksualno na nekoj svirci na kojoj po mogućnosti svira neki tvrdi rok u stilu Jimmy Hendrixa il Jack Whitea. Nismo se nikad seksali na nekom festivalu dok pored nas traje koncert. Nismo nikad ni bili na festivalu. Nismo nikad otišli na more i plivali skupa, a toliko je predobrih plaža koje triba vidit, čak već neke konkretno i iman na umu, zavučene i velike svega dva tri metra. Na kojima bi proveli kompletan dan i noć, i ujutro se probudili, poili paštete iz torbe i taman kad sunce izlazi, u zoru, u zoru, plivali u moru i ljubili se zagrljeni. Nisan nikad zaronija da je pod vodon poljubin u međunožje i da se smijemo tome kd izronin. Nismo se nikad ni dirali pod vodon.

Nismo nikad otputovali skupa. Nismo nikad imali mačku u stanu i smijali joj se, zajebavali je, igrali se s njon i mazali je. A joj kako bi ja sad mačku. :D Nismo nikad spavali skupa pa da nan se mačka popne, pa da je pustimo pod deku i uživamo kako prede. Nismo se nikad ono fino, stisli u zimu, pokrili dekon i jorganon na prostranom krevetu i ljubili se i mazali dok ne zaspemo. Nismo se nikad tek probudili nakon nekog glupog sna i stiskli se i izljubili ko dvoje luđaka. Nismo se nikad seksali ujtru nakon buđenja, a najbolje se je seksat ujtru nakon buđenja. Nismo nikad slušali neku predobru muziku nakon seksa, pili jutarnju kavu u stanu, izležavali se jedno na drugom, i proveli dan u stanu, kontajuć kako bi mogli ić vani, kako bi mogli ovo ono, al nan se prosto ne da maknit ni centa s kauča i ni milimetra jedno od drugog.

Nismo nikad gledali film skupa, nismo gledali The lives of others i plakali skupa i poslje se volili ko nikad do tad. Nismo gledali True Detective i komentirali kako je Rust car. Nije nikad bila bolesna a da joj napravin čaj i ljubin je marutnu i smušenu, tako da joj na kraju bude lipo što je bolesna. Nije nikad bila zabrinuta a da je nasmijen nekin glupin i ludin šalama i da zaboravi na sve drugo. A ustvari... To jest. To jest. Ostaje samo da dočekamo da se desi i sve ovo drugo. :)

https://youtu.be/6drfp_3823I
- 17:41 - Komentari (1) - Isprintaj - #

01.08.2015., subota

Hhhrrrmm

Eeeeeeh. Umoran san, al iman želju za jednin masnin poston kojin bi proslavija neke dobre stvari koje su mi se dešavale. Mogu reć da san počeja uživat nekako, rafinirano, kvalitetno.... Bolji san sebi, bolji san sam sa sebon. Znan šta želin i naučija san šta volin. Fakat. Osjećan se.... Normalno. S obziron kakav san prije bija, teško mi je gledat se iz tog kuta. Naprosto, ja prije, je bilo je... Tužno ja. Sad iman problema fakat, iman realne životne probleme koje me npr zadnjih dana kidaju do ludila. Zar je moguće da se čoviku u istom paketu i u istom vrimenu dešavaju najbolje i najteže stvari ikad? Iako, laga bi kad bi reka da su najteže ikad. Istina je, nisu teže od prošlog lita kad san završija na tabletama za anksioznost, kad san nakon što san uz pratnju cimera otiša drugi put na inekciju apaurina mora napustit fakultet i vratit se kući. Tada san ima neki gadan trip da ću potpuno otić u kurac i da će mi se život svest na čekanje smrti... I razmišlja san kako oću da me ubije nešto, jer san naprosto zna da nije ispravna stvar da se ubijen. Ali to je sad druga tema...

Nego, post je triba bit o seksu. I o ljubavi, al sa seksualnog aspekta... Mogu reć da je po pitanju mojih seksualnih želja moja cura ostvarenje mojih snova. Prije san npr kad bi gleda porniće palija se na dominaciju, palija se na pravo grubu jebačinu uz sve raznorazne stvari da jedno drugom rade. Jedino me npr ne pali sad pišanje jedno po drugom i take gluposti, ali vako, ove razumljive grubosti me pravo pale. Ima san sliku kao, jedno je to kad gledaš porniće i drkaš, al kad volin curu onda se seksan nježno, ljubavno, i tako. Istina je ovo drugo, ali san se oko ovog prvog pravo privarija. Mislin, u vezi cure mi je bilo odma jasno da ona mene pravo pali. Nema govora, mala je ladna ko led hahahahaha, ovo nema veze s ovin poston al nema veze. Kad smo bili kod mene jednon, ono, dirali smo se i dirala me je po njemu. Pita san je poslje jednon jel joj padalo na pamet da mi ga krene pušit, rekla je "đe nije". I tako, nekako nakon toga je odnos krenija u tom smjeru. Da bi idući put kad san doša da se vidimo jedva izdržala da mi ga ne puši u kafiću di smo bili i da mi kaže da je pravo pali ideja da joj opalin šamar dok mi ga puši. Iznenadija san se tin, pozitivno, pozitivno itekako. Nismo se seksali, ona je nevina. Neki dan smo bili kod mene u stanu sat-dva i radili smo sve osim seksa. I ja van mogu reć, da je to sve bilo toliko dobro da meni seks nije triba. Naprosto, ne briga me. Ne briga me, nek je ona tu, nek se imamo, jer bi moga satima i satima radit sve s njon i naprosto dovoljno je.

Neću ić u detalje previše, al ću reć da se iskreno, zvuči klišejski al nekako, s njon i sad nakon nje baš osjećan ko muškarac. Prvi put u životu mi je potpuno jasno šta ja volin u seksu i potpuno mi je jasno da to vole i drugi. I to većina drugih. Eh, moja najbolja prijateljica koja je do unazad pola godine bila nevina, a bila je prije oko 8 miseci bula, sad voli da je vežu, voli da odradi muškarce, a realno, ima nešto u njoj što ih dovede do ludila. Osim što je žena, cura, naprosto fantastičan lik, lik koji je vjernik i opuštena je i otvorena 1000 posto, najiskrenije voli poptunu seksualnu slobodu i istu sebi i dozvoljava. A do unazad pola godine je imala konflikt je li u redu što sve to želi i da li time izdaje vjeru, svoje roditelje, itd. Mislila je da se želi čuvat za braka. Uglavnon, ima nešto fatalno s njon, nešto što u muškarcima pobudi divlje perverzne životinje koje žele ispoljit sve ono, sve ono što su se u kutku uma nadali da će s nekin moć a možda nisu ni virovali da će na taku curu naletit. I cura ima pravo dobar odnos s tin likovima s kojima bude. A čini mi se da bi sad s jednin od njih moglo bit nešto ozbiljno, bumo vidli. :) Nego, za curu mi. Heh.... Osjećan se ko muško jer iman samopouzdanje. I vidin da je tako i npr ovoj prijateljici mi. I još jednoj prijateljici. Sazrijevamo, postajemo, postajemo muškarci i žene. I uživan u tome. Uživan iskreno kad gledan svoju najbolju prijateljicu koliko je dobra, koliko je otvorena, koliko je mirna sama sa sebon, i koliko je žena.

No, tija san pisat o svom ne-jebanju s curon mi. Možda nikoga ni ne briga ali meni je doživljaj pa ću pisat. Ima nešto u pušenju kurca, nije džaba to toliko eksploatisano u pornićima. Ona nikad to prije nije radila, al meni je s njon bilo... Ne znan. Teško mi je sad o tome pisat, jer me sad uzima ljubav, uzima me želja za njon, dolaze mi sve pomišane emocije od zadnjih dana.... Al mogu reć, da nisan nikad uzdisa ko neki dan dok mi ga je pušila. Koliko je to dobro. I tek koliko je dobro što znan da je njoj to dobro do boga, jarane da to želi i više nego ja. I dobro mi je pravo kad mi ga puši iman svu slobodu bit u njoj i uživat u svin osjećajima. Govorit joj, gledat je. Ošamarit je i lagano joj dirat glavu.... I gledat kako oni zvukovi mljackaju a ona ga guta i želi to ko da ne mere disat bez njega. Iman već toliko ideja oko seksa s njon da će tribat jedno godinu dana samo da se to ispuni. Nemojte mislit da se nisan odužija. :) Oduvik volin lizat cure, to san volija i prije nego mi je postalo dobro da one meni puše. I opet, nije mi to nikad bilo dobro ko s njon neki dan. Imala je suknju podužu, i kad je taman polazila spustija san se samo da je cmoknen u međunožje. Kad san se spustija... Vidija san da ne želin samo da je cmoknen. I samo san u jednon momentu dobija ideju i uša joj pod haljinu, i ljudi, to je magija. Onaj dičiji lipi osjećaj zaštićenosti, pokriven njenon haljinon, sa njenon ljubavi i organon užitka koji joj želin davat konstantno. Ne želind a prestaje uživat sa mnon ikad. Neću opisivat detalje previše al je to postalo toliko intenzivno da san je želija imat po ciloj svojoj faci, cilu facu san si umaza i nisan se tija umivat poslje jer san tija da ona ostane na meni. Ona je tila da ja svršin po njoj, al nisan moga, nekako mi je teže svršit kad se ne seksan. Ne mogu reć da ove stvari mogu zaminit seks, seks je seks, i čin san bija prislonija svoj kurac uz njene usmine moga san svršit. Pušenje i lizanje je psihološki užitak više nego samo fizički, al je svakako odlično. Nema potrebe da sve opisivan dalje, ali naprosto, radili smo si sve što želimo i osjećaj je toliko dobar da ne želin nikad da to izgubin.

Stvar je u tome da mi prirodno želimo baš ono šta ono drugo pravo pali. Ja obožavan kad curu iman otpozadi da je uz nešto naslonjena al uspravna, i da se nagne da se ljubimo dok se tako imamo. Npr bivšoj mi je to nekako vazda bilo nezgodno, al Hm..... A. to sama baš voli. Volin i ja doduše da ona mene udari, volin da me davi... I volin da njoj to radin... Ima nešto u tome, nešto u tom momentu kad joj postanen dominantan... Nekako mi je tada, ne znan, postane toliko nekako... Ne znan. Toliko nekako žena al na neki divan i ranjiv način, na krajnje intiman način. Zadnjih dana smo bili prid prekidon, i naprosto, kad bi mi došla ideja da s nekin drugin radi ovo što sad radi sa mnon... Da nekom drugom to dozvoli, da znan da nekom drugom puši i da je ošamari, izludilo bi me to. Da je vidin npr nekad u kafiću s nekin drugin momkon, mora bi otić iz tog kafića odma. A da ne bi bilo samo ova strana, naravno, bili smo i nježni. I stidni, i ljubavni i fini, i sve to. Ali naprosto ovaj životinjski aspekt koji ona ima i koji imamo je nešto što mi je otkriće. Otkriće da mogu bit zvjer sa ovakvon slobodon i miron. Ustvari, to je ono što mi prije nije dalo da iman mir. To što nisan bija ono šta jesan. Ljudi nisu neka čedna bića koja su samo fina i mirna. Ljudi nisu bića koja se sablažnjavaju nad svime i govore Bože sačuvaj. To nije u ljudskoj prirodi. Ljudi su zvijeri koliko su i razum. Ljudi su bića koja imaju impulse, nagone, snagu, integritet i moć. Umisto nekih finih pjesama koje pjevaju o tuzi života, većinon mi je draži bunt u varijanti Rage against the machina. Nama ne triba samo hipi pjevanje da se društvo popravi, nama trebaju ljudi sa snagon i moći, ljudi koji neće reć ovaj svit bi triba bit drukčiji, nego koji će reć ovaj svit će bit drukčiji i mi ćemo se za to pobrinit. Pobrinit ćemo se makar jedna mrva da bude drukčija. Ljudi koji će jasno postavit svoje granice i reć vako more i vako ne mere. A to što vako ne mere neće moć nikad i nikako. Ljudi tribaju uzet moć koju im 1 posto ljudi oduzima i tješi ih životon poslje smrti, govori in da je život samo patnja i da ništa ustvari ni ne mogu. Djeluje da nema veze s ovin, ali ima. Jer ono hhrrrmm, kad kažeš brzo, hhrrm! je jednako u divljem i jebenom seksu kao i u buntu. To je isto hhrrrm, i ja uglavnon cjenin ljude koji uz altruizam, potpuno poštovanje drugih i dobrotu, imaju i to hhrrrm.

P.S. Nešto san se sad sitija dodat. Da, npr danas smo se prepirali i bila je pravo ljuta, i bilo mi je baš loše. Osjeća san se loše i baš san tija da me udari. Ono, da se slobodno iživi na meni bilo bi mi drago da joj tako olakšan i da se bolje osjeća. I ne bi mi to nimalo smetalo. Jer je volin. Tako da, ljubav ima čudne oblike. :)

Malo sesi muzike:

https://youtu.be/DsixWMdScUI

https://youtu.be/X85UUDhZaCw
- 15:11 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se