petak, 12.12.2008.

Moj Križni Put 3.dio

Tako mi je u Slatini ostala jedna lijepa uspomena i na jednu ženu iz našega mjesta, na Maru Volarević ud. Ante. Ona je inače rodom bila iz Otrića. Kao djevojka se prezivala Zloić. U Slatinu je išla u kolonizaciju. Mi smo naime u Slatini prespavali. U jutro je došla pitati ima li itko među nama iz njezina kraja, iz okolice Metkovića. Stražari joj nisu dali ni blizu zarobljenika. Ona, iako sama siromašna, htjela nam je donijeti malo hrane. Kad je čula, da nas ima i iz Vida, čuli smo kako na stražare viče: «Đavo vas odnio, ne date da im dadem kruha i pure, a vama sam morala kokoši klati i kuhati». Nije se dala smesti nego je otišla u komandu grada i tamo je vikala, ali je dobila dozvolu, da nam može donijeti hrane. Skuhala je veliki lonac pure i napekla u peći krumpira pod korom i donijela nam. U normalnim uvjetima, ono što je ona donijela, ne bi moglo za jedan obrok pojesti trideset ljudi, a mi smo to sve na brzinu pojeli. A kad smo prolazili kroz srpska sela, nije bilo neprilika koje nam nisu radili. Dapače su nas pozivali, da se svratimo u njihovu kuću uzet hrane. Dok nismo te trikove shvatili mnogi su dobili po glavi i leđima čime bi ih god dohvatili. Zato su nas u svoje kuće i pozivali, da nas prebiju, a ne da nam dadu hrane.U Križevcima je jedan partizan Baru Plećaša udario nožicama od puškomitraljeza među lopatice. On je pao. Mi smo ga nosili oko tri kilometra samo da ostane živ, jer smo znali, ako ostane kraj puta, sigurno će ga ubiti. Svoga kolegu smo nosili da ga ne ubiju. U svakom mjestu gdje smo trebali prenoćiti bila bi iskopana jedna rupa za WC. Noćivanje je bilo redovito na livadama. Nad rupom je bila samo jedna greda. Dosta ih je sa grede palo u rupu gdje bi se i ugušili. Nitko nikoga nije mogao izvući, jer smo svi bili tako slabi da nismo mogli čovjeka izvući. Ja sam imao 48 kilograma.
Tim našim Križnim putem toliko je bilo mučenja i zlostavljanja, da ja to ne mogu sada sve opisati. Ja mogu samo nešto malo ispričati. Kad bih želio opisati sve, morao bih napisati veliku knjigu. U Lipiku su nas gonili trčećim korakom 6 kilometara. Kad smo došli na neku ledinu pitaju nas: Znate li vi zašto ste trčali? Vidite li ove križeve i ovo groblje? Ovo ste vi sve pobili. Tu su nam donijeli u nekoj kanti večeru. Jedan naš, Petar Talajić p. Andrije, pošao je da vidi što je u kanti. Partizan ga je tako udario nogom sa strane, da je ostao bez zraka. On je pao u nesvijest i počeo se koturati niz strminu na kojoj smo stajali. Ja sam ga zaustavio, jer ako se primakne kraju livade ubit će ga stražari. Za nikim oni nisu trčali ni vikali nego su odmah pucali i na mjestu ubijali.U Požegi sam našao brata Matu i Ivana Marušića zvanoga »Dimida». Ni jedan se nije mogao dići na noge od gladi. Najprije sam našao Ivana Marušića. Dao sam mu komad kruha. Dok je jeo taj komad kruha bilo ga je žalosno gledat kako ga jede. Najprije je sa sebe skinuo jaketu i stavio je preko koljena. Gledao sam ga pitajući se zašto to čini. Najednom mi je bilo jasno. On je stavio jaketu preko koljena da mu ne bi koja mrvica kruha propala. Kad bi mu se koja mrvica odlomila, a toga je bilo dosta, jer je kruh bio potpuno suh, najprije bi pojeo tu mrvicu, a onda bi nastavio jesti što mu je još preostalo. Kad je pojeo onda mi je rekao, da mi je i brat tu negdje. Išao sam tražiti brata i našao sam ga. Dao sam i njemu kruha. Imao sam mu odakle dati, jer su nas putem kroz hrvatska sela, kako sam već rekao, žene kolikogod su mogle snabdijevale hranom. U jednom selu blizu Donjeg Miholjca uspio sam utrčati u jednu kuću. Tu mi je žena napunila pun ruksak kruha i slanine. Tako sam imao još malo zalihe hrane. Kad sam iz te kuće izlazio vani na ulicu, partizan me čekao na dvorišnim vratima sa kolcem u ruci. Vidio sam da me čeka. Pokušao sam pobjeći preko ograde. On me dostigao i udario kolcem. Srećom sam uspio izmaknuti glavu pa me dohvatio samo preko ramena. Da je uspio kako je želio bio bi mi glavu na mjestu razmrskao. Utrčao sam u kolonu, a on je za mnom pucao. Na žalost pucajući u mene ubio je desetak mojih kolega, ali njemu to nije bilo žao.U Bjelovaru gdje smo trebali prenoćiti, sjedili smo na betonu: ja , moj brat Mate i Mate Bukovac. Razgovarali smo što se kod nas u Vidu sada u polju radi. Među nama je jedan bio obučen u domobransku odjeću. Mislili smo da je domobran. Kad je naišao partizanski oficir on se skočio i raportirao mu, da smo mi iz Vida i da smo iz lovačkih pušaka pucali u partizane. On se s njim sporazumio na svoj način odakle je i u kojoj je četi partizanskoj bio. Shvatili smo, da je on zapravo među nama bio špijun. Taj partizanski komesar ga je tako nagradio, da je meni oduzeo šatorsko krilo i dao ga njemu. U jutro se išlo dalje. Nitko nije brojio tko fali. Tko je ostao mrtav, ostao je.
U Kutini su cijelu noć dolazili po nas, hvatali za ruke i odvlačili na silu u obližnji šumarak. Tamo se stalno čula pucnjava. Znali smo, da sve koje odvedu u šumarku ubijaju. Mene su partizani dva puta hvatali za ruke , ali bi im se ja istrgnuo i pobjegao u noć među preostale zarobljenike. Nismo mogli pobjeći iz tog kruga, jer su okolo sve bili stražari, nego bih pobjegao među ostale zarobljenike. Nisu oni tražili onoga tko im se izmakao. Uostalom njih i nije bila briga tko im je iz ruku pobjegao, nego im je samo bilo stalo do toga da nekoga odvedu na strijeljanje.
U Ivanić-Gradu kad smo došli na konak, a prenoćište je obično bivalo na sajmištima ili na livadama, moj glas je poznao neki partizanski vodnik. Došao je k meni, izveo me iz žice i odveo u blagovalište gdje su oni večeravali. Dao mi je večeru i donio mi je vina. U to je došao je njegov komesar i pita njega:
-Tko je ovoga čovjeka doveo ovdje?-
-Ja, druže kapetane! – odgovorio je vodnik.
- Zašto?- pitao je oficir.
-Ja ovoga čovjeka poznam. Nije zaslužio, da se ovako pati i da bude u koloni križnog puta. Zaslužio je da ga mi primimo u našu jedinicu – reče taj vodnik.
-Kakono ti beše ime?- upita mene partizanski komesar.
-Ivan! – odgovorih.
-Da si Jovan mogao bi u našu jedinicu, ali Ivan ne može! –odgovori komesar.
-Ja sam Ivan, a ne Jovan! – odgovorih, a on će vodniku:
-"Vodi ga u žicu, odakle si ga i doveo!" Vodniku je bilo žao. Htio me braniti, ali sam mu ja rekao neka on čuva sebe, neka sebi ne naškodi.

- 10:30 - Komentari (16) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se