‘Prorok’ Muhammed obnavlja krvne žrtve

četvrtak , 02.06.2011.



Jedna od najgroznijih obrednih ustanova koja je došla preko Muhammedovih inspiratora iz Podnebesa jeste obnavljanje starozavetnih i paganskih krvnih žrtvi u svetkovini Kurban-bajram. Dok Hrist Isus obnavlja i ustanovljuje čistu beskrvnu (miomirisnu i euharistionu) žrtvu, Muhammed, koji sebe vidi kao ‘ključara Raja’ i velikog proroka koji dolazi posle Isusa, obnavlja paganske krvne žrtve. I posle skoro 2.000 godina pošto je Gospod Ljubavi, Hrist Iskupitelj, ukazao i otkrio da Njegovom Presvetom Ocu Nebeskom nisu potrebne i nisu mile krvne žrtve, lažni hrišćani, te judejci i muslimani još uvek za svoje svetkovine, pozivajući se na 'Božije Ime', prinose krvne žrtve Satani i svome bogu-trbuhu. Tobožnji hrišćani sramote Isusa Hrista, Duha Života koji je se rodio u pećini-štali među životinjama, masovno koljući i jedući životinje za Uskrs i Božić, judejci-Samarićani za Pashu prave pokolj jagnjadi, a sledbenici Muhammeda, koji je po mnogo čemu prigrabio stare judejske običaje, prave pomor među Božijom decom iz životinjskog sveta za vreme svog praznika koji zovu Kurban-bajram.

U Al-Qur’an-u se uči da je Bog navodno za sve narode namenio klanje kurbana: »Mi smo svakom narodu odredili mesto gde će klati kurbane i spominjati Božije ime nad četvoronožnim životinjama kojima smo vas opskrbili.« (22:34; uporedi to s 'Malahija', 1:11) – Narod hrišćana poapostolske Crkve nije poznavao nikakvu krvnu žrtvu, već samo sveti prinos od hleba, vina i tamjana.

Kurban-bajram stoji direktno na liniji krvavih paganskih, neznabožačkih običaja koji su slavili pale bogove, demone. Da bi zadobili milost kamenih bogova, idola, predislamski Arapi su klali i prinosili žrtveno životinje: kamile, goveda, ovce i koze. Meso od žrtvenih obreda potom se delilo njegovim učesnicima koljačkog obreda. Ne samo životinje, već i vlastitu decu su žrtvovali, pogotovo ako su imali mnogo muške dece. Svojim bogovima, koje je kasnije Muhammed oživeo i personifikovao u Allahu, žensku decu su žrtveno zakopavali. O tome podrobno izveštava značajni arapski istorik s kraja VIII i početka IX stoleća Hišam al-Kalbi u ‘Knjizi o idolima’. Pred svakim idolom, odnosno zloduhom, čiju naslonost su hteli zadobiti, ritualno su klali i prinosili životinje. Koliko su više žrtvovali Tami, toliko ih je ona dublje zavodila. Hišam iznosi još: »Tako su mnogim idolopoklonicima njihovi idoli predstavili lepim ubijanje vlastite dece, da ih /tako/ unište i da im njihovu veru izmene.« – U Al-Qur’an-u se po tom pitanju čini blagi iskorak pa se zabranjuje ubijanje vlastite dece iz straha od siromaštva.

Koje životinje kao 'kurban' služe: goveče, ovca i kamila, bez većih fizičkih mana. Kako se kolje kurban? Nedužna životinja se povali na levu stranu, okrene se po mogućnosti prema Kibli, svežu joj se tri ili četiri noge, i nožem joj se preseku dve glavne krve žile te dušnik i grkljan. Pre neposrednog klanja izgovori se bar (a po mogućstvu i nešto više): "U ime Allaha (a) Allah je najveći" – "Bismillahi Allahu ekber." Ako se klanju ne spomene Allahovo ime kurban je nevažeći. ‘Kuran’ i inače zabranjuje da se jede ‘dopušteno’ meso koje je dobiveno bez spominjanja Allahovog imena pri klanju nedužne životinje (6:121). Postavlja se pitanje kako će onaj koji dobija i kupuje dato meso znati i biti siguran da je tako i postupeno s njim?! Kada čovek čini greh pozivajući se na Božije Ime, utoliko je veći i strašniji njegov greh.

Po muslimanskom verovanju za one koji žive u mestima gde se klanja bajram namaz kurban vredi samo ako nastupi nakon obavljenog namaza i traje sve do pred zalazak sunca na treći dan Bajrama. Muhammed je učio: »Ko zakolje kurban pre nego se klanja namaz, to je samo njemu /prinos/.« – Muhammedov drug Džundub Ibni Sufjan svedoči: »Jednom prilikom sam klanjao bajram namaz sa Alejhisselamom i kada je dovršio namaz, video je nekoliko zaklanih krbana, pa je rekao: 'Ko je zaklao kurban pre namaza, neka sada zakolje drugi, a ako nije neka sada kolje u ime Allaha'.« – Koje su to reči okrutnosti i bogohulništva?! Tobože se klanjati Bogu, a potom otići i za Ime Božije klati Njegovu decu kojima je On dao život da se pred Njim raduju i da nas podsećaju na lepotu i milinu Nebeske Otadžbine odakle smo svi izišli i gde se trebamo svi vratiti po Hristu Spasitelju.

Allahovi, odnosno Muhammedovi propisi dati u ‘Kuranu’ i obrazloženi u Sunnetu, šeriatski propisi u vezi klanja kurbana, kažu da su svaki musliman i muslimanka koji u prva tri dana Kurban-bajrama budu imali jedan nisab (odnosno imovinu koja odgovara vrednosti srebra od 641,5 grama), obavezni, svako za sebe, da zakolju kurban, da prinesu određenu životinju njihovom bogu, Allahu, u krajnjem slučaju Satani. Žena takođe, koja ima svoj vlastiti imetak (nakit, novac, imovu, ...) dužna je da zakolje kurban za sebe.

Prva kurbanska gnusoba prema brojnim izvorima učinjena je u 9. godini iza hidžre, prilikom hadžiluka. Danas se na Arefatu u Mekki za Kurban-bajram znade okupiti i po nekoliko miliona zavedenih hadžija, da bi se idolopoklonički klanjali crnom kamenu u Kabi, kružili u transu oko preuređenog paganskog svetilišta, da bi u stampedu razjareni demonskom silom kamenovali stubove koji tobože simbolišu Šejtana, da bi na Mini zaklali nebrojano životinja, prineli Nečastivome jednu strahovito veliku žrtvu, dali mu energiju za nova zavođenja i pustošenja. Tone i tone mesa se potom u pesku zatrpa buldožerima, da se smrad od lešina ne bi širio i da bi se predupredilo širenje zaraze od raspadajućih lešina. Ali od Božijih očiju jedan takav monstruozni pokolj se neće sakriti, već će u svoje vreme biti strahovito strašno naplaćen, strašno – jer se čini u Božije Ime. Gotovo svake godine pri hadžiluku u Mekki nastrada veliki broj hadžija, ... No ni ta stradanja nisu dovoljna Muhammedovim sledbenicima da se ozbiljno zapitaju čemu sve to, da li je to samo u službi praznog dokazivanja, taštine, nakaradne tradicije ...?! Da li se time ugađa Bogu ili ljudskim predstavama?

Od kurbana van Mine, pravilo je da se trećina podeli siromasima, druga trećina rodbini i ostatak da se zadrži. Po nekim vanarapskim muslimanskim sabiralištima uz konzumiranje kurbanskog meso, dešavaju se i opijanja, iako je muslimanima alkohol zabranjen, što sve pokazuje da greh povlači greh.

Muslimanske apologete krvave bajramske prakse uče da se deljenjem kurbanskog mesa i kurbanske kože ukazuje pažnja prema okruženju, da je ona u službi zbližavanja ljudi i održavanja dobrosusedskih odnosa uopšte. Hoće se reći da ona navodno ima humanitarno-socijalnu i duhovno-prosvetnu dimenziju. Ono što ljude istinski ujedinjuje jeste Bog i Božija Ljubav, ispunjavanje Božijih Zapovesti iz ljubavi prema Istini. Dakle, Duh Čistote i život u Bogu ujedinjuje, a ne vršenje krvavih pagansko-dijaboličkih obreda. Svi koji hoće da vide mogu videti: u porodicama gde se puno koristi meso, kao i alkohol, tu su i najveći sukobi i najteža obolevanja. I to potvrđuje da mesna ishrana ne donosi dobro ni čovekovom duhu ni čovekom zdravlju.

Izmanipulisani muslimanski vernici smatraju da klanjem kurbana, klanjem nedužnih životinja, čine čast Bogu, da mu prinose ugodnu žrtvu. Tako onostrana dijabolička jata koja su govorila Muhammedu iznose ovom: »Dali smo ti veliko dobro na oba sveta, pa klanjaj namaz samo svome Stvoritelju i prinesi kurban samo Njemu!« (108:1-2) – Gospod je Život svake životinje i svakog čoveka. I ko ima pravo da taj Život i životni dah drugome oduzme, i još da se poziva na 'Boga'?! Samo čovek koji se i sam uzdiže iznad Boga, Zakona Života, koji izmišlja svoj zakon i proglašava ga 'Božijim', kao što je radio Muhammed i njegovi pakleni inspiratori iz Podnebesa. Ako je Gospod Dah i Život svakog stvora, zašto bi Njemu trebali da prinosimo Njegovu vlastitu zemaljsku decu?! Zar se time pokazuje poslušnost prema Svevišnjem?! Zar se klanjem nemoćnih i nedužnih životinja osvedočava ljubav i privrženost prema Bogu?! 'Bog' koji traži krvne žrtve i krv može biti samo Satana, Krvnik ljudski!

Muhammed sva Božija stvorenja, pa i ona koja sa čovekom dišu isti dah – životinje dakle, doživljava kao stvari, potrošnu robu. Tako se u suri Hadždž iznosi: »Stoku smo vam učinili od obeležja božije vere. Za vas u njima ima dobra. Spominjite božije ime nad njima kad ih postavite u redove. Kad padnu na stranu, jedite njihovo meso i hranite skromna siromaha i prosjaka. Tako smo vam ih potčinili da bi bili zahvalni. Bogu neće nikada stići njihovo meso ni njihova krv. Njemu će stići bogobojaznost.« (36-37) – Ako do Boga ne stiže meso i krv, što je i jasno jer Bog je Duh, čemu onda krvne žrtve? Kome se one prinose? Očigledno je da je to prinos samo Krvniku ljudskom i svome stomaku, a bogobojaznost prema istinskome Bogu pokazuje se vršenjem istinskog Božijeg Zakona, koji traži da s ljubavlju potčinimo sebi zemlju i životinje, a to znači da se životinjama postavimo kao prijatelji i čuvari, a ne kao krvavi gospodari i zatornici. Samo plemenit odnos prema životinjama i zemlji uopšte, sa svim njenim žiteljima, vodi moralnom usavršavanju, a ne zverski i pustošiteljski stav. A da bi čovek imao plemenit odnos prema životinji, tvorevini i bližnjima, on mora da oplemeni svoja čula i svoje misli. A to znači da nauči da uživa u onome što je lepo, čisto i zdravo, da čisto misli, da saoseća sa Božijom decom, da tvorevinu vidi kao deo Sebe, i Sebe kao esencijalni deo bližnjeg i subližnjeg, životinje, svog malog brata, male sestre. Zato su i Zapovesti da se Bog, Sveprisutni Duh, voli iznad svega i bližnji kao deo istinskog Sebstva, dve uistinu najveće Zapovesti, temelj moralnog i bogougodnog življenja.

Nakaradna kuranska teologija nastoji prikazati da je ustanova kurbana božanskog porekla i da su bajramska žrtvovanja nešto što svoje korene vuče iz davne prošlosti i starozavetnog Zakona. Pritom se poziva na redigirane Mojsijeve spise koje sadrže mnoštvo opisa i uputa za krvne žrtve, sve izmišljene i preuzete od pagana. Tako se u 'Knjizi Postanka' fabularno fingira sa pričom kako Bogu jedan Adamov sin, stočar Abel, prineo prvinu od stoke, i Bogu ugodio, a drugi, poljodelnik Kajin, prineo je žrtvu od zemaljskih plodova, na koju Bog navodno nije ni pogledao (4:2-5, cp.: Maide, 31). – Vratimo li se na početak te iste Knjige vidimo da po njoj Bog kako ljudima tako i živoinjama za hranu određuje samo bilje i plodove zemlje (1:29-30). Dakle, samo od bilja i plodova zemlje čovek je mogao i trebao Bogu da žrtvuje. S druge strane, jasno je da je pred Bogom veća žrtva kad bližnjemu ustupimo jednu životinju, na primer ovcu koju može da muze i da od nje dobija i vunu za predivo, nego kada ga darujemo samo kotaricom plodova zemlje.

Da bi opravdali kurban-bajramsku koljačku praksu islamski teolozi se pozivaju i na 22. poglavlje 'Knjige Postanka' (cp.: Al-Qur'an, Saffat, 103-110) gde Bog navodno iskušava patrijarha Avrahama/Ibrahima, tražeći od njega da žrtvuje svoga prvorođenca, sina Isaka. Avraham to uvažava, izlazi sa sinom na goru Moriju, sprema žrtvenik, kreće da zakolje sina, ali ga Bog zaustavlja, ukazujući mu da je savladao uspešno iskušenje, da je pokazao ljubav prema Bogu. Avraham tada uzima ovna koji se rogovima zapleo u grmu, i umesto sina ga žrtvuje Bogu. Naravno, to je sve legenda. Prvo Bog nikoga ne iskušava, ponajmanje na zlo; Bog ispituje, a Đavo iskušava i navodi na zlo. Bogu nije potrebno da čovek žrtvuje svoju decu i svoga prvorođenca, kao što su pagani činili prinoseći kroz oganj decu bogu Molohu, već da žrtvuje svoju opsesivnu ljubav prema deci, tačnije da Boga Oca voli više od svoje dece, jer Bog je Ljubav po Kojoj se sve lepo ima i dobija. Iza cele ove priče o Avrahamovoj žrtvi krije se verovatno Božiji poziv Patrijarhu da žrtvuje svoju ljubav prema svome prvorođencu, da Njega stavi u središte svoga života, da se time udostoji Neba i Nebeskog Obilja.

U tobožnjoj Božijoj reči, Al-Qur’an-u, možemo pročitati i sledeću tvrdnju: »Svakoj verskoj zajednici propisali smo klanje kurbana da bi spominjali Allahovo ime prilikom klanja stoke koju im On daje.« (22:34) – Da li je Bog i hrišćanima propisao 'klanje kurbana'... ?! Iznoseći takve besmislice, Muhammed i njegovi inspiratori iz Podnebesa, pokazuju strahovito neznanje. Jer Bog je preko Isusa obnovio i ustanovio čistu žrtvu, beskrvni prinos koji je Njemu istinski mio, ustanovio je sakrament zahvalnosti: prinos beskvasnog hleba i s vodom pomešanog vina. Istinski hrišćani oduvek su s dubokom odbojnošću gledali na Muhammedovo obnavljanje judeo-paganskih krvnih žrtvi (cp.: 25:5), i zbog toga oni, po Muhammedovom konceptu, neće lako naći Raj, Dženet: »Allah će na Sudnjem danu odvojiti vernike od Jevreja, Sabejaca, hrišćana, poklonika vatre /persijskih maga/ i mnogobožaca.« (22:17)

Muhammed, umišljeni 'Božiji poslanik', sa velikim zadovoljstvom je potezao sečivo i na svoje neprijatelje i na životinje koje je video kao žrtveno meso. Tako u hadisu Ebu Raifa se izveštava kako je Muhammed kada bi kupovao kurban, tražio da izabere najlepšeg, a kada bi završio sa hutbom za Bajram, izabrao bi od dva kupljena kurbana jednog i sam ga zaklao govoreći: »Bože, ovo je od mog čitavog ummeta za svakog onog ko svedoči da si ti samo jedan i ko svedoči meni da sam prineo objavu.« A potom bi i drugu životinju zaklao govoreći: »Ovo je od Muhammeda i Muhammedove porodice.«

Muhammedov savremenik i učenik Džabir nas takođe izveštava kako je ovaj lažni prorok prinosio Krvniku ljudskom dva ovna kao kurban. Povalivši ih na zemlji učio je i molio: »Okrećem se i predajem svim svojim bićem onom, koji je stvorio nebesa i zemlju, nastojeći da budem ispravan vernik, i ja ne pripadam idolopoklonicima! Moj namaz, moja pobožnost i žrtva, moje življenje i moje unutarnje pripadaju i posvećeni su samo Allahu, gospodaru i stvoritelju svih svetova. On nema druga. To mi je naređeno i ja sam najodaniji musliman.« (En-am, 79, 162-163) – Koji je to hvalospev vlastitoj ljudskoj zabludelosti, ljudskome idolopoklonizmu i krvožednoj, nezasitoj ćudi!

I. H. Ajša takođe pripoveda kako je Muhammed, čovek vrlo sužene svesti, baš kao i njegovi inspiratori, satanizirane duše i demoni, nemilosrdno klao svoju malu braću iz životinjskog sveta, prolivao nedužnu Hristovu Krv: »Muhammed a. s. bi naredio da mu se dovede kurban na mesto gde će ga zaklati. Kada mu je doveden rogat ovan, crnih nogu i ispod trbuha, crnih očiju, zatražio je da da mu donesu oštar nož. Nakon toga bi povalio ovna i zaklao ga.« – Nakon što bi zaklao jadnu životinju pozvao bi žitelje grada, Medine, uz reči: »Kome treba neka odseče sebi koliko želi.« – Tako je najbolje sebe osvedočio kao lažnog dobrotvora i bezdušnika.

Danas mnogi političari muslimanima i islamskim velikodostojnicima rado čestitaju Kurban-bajram, neznajući koje sve gadosti stoje iza date svetkovine uvijene u religijsko ruho. I da znaju, ne bi im to mnogo smetalo, jer i većina njih je se posvetila da služi Satani i njegovu volju da ispunjava na zemlji: da zavodi ljude i odvodi ih od istine i života u Bogu.

Islamskim zvaničnicima i klericima u vreme Kurban-bajrama usta su puna reči o 'ljubavi' i 'miru' ... Da li oni stvarno nose Mir u sebi, da li toče istinsku Ljubav? Da li ono što rade za datu ljudsku svetkovinu pokazuje ljubav prema istinitom Bogu ili prema ljudskim izmišljotinama pripisanim Bogu?!

Kurban-bajram se dobošarski proklamuje i kao neki 'dobrotvorski' praznik u kome se siromašni trebaju životinjskim lešinama nahraniti (da bi se posle toga osećali još bednijima i siromašnijima): »Jedite meso njihovo, a nahranite i siromaha ubogog.« (22:28) – Za Kurban-bajram 'najbolje' se 'hrane' zapravo demoni: gde se mnogo proliva nedužna Hristova Krv, tu vampiri iz sveta Tame imaju veliku i bogatu žetvu.

Svi oni, bili to muslimani, judejci ili 'hrišćani', koji hladno i oštro sečivo podmeću pod grlo životinje, trebali bi da znaju da time čine strahovit greh, da stvaraju uzroke koji će dovesti da se Sutra takvo sečivo nađe pod njihovo grlo, eventualno da dospeju pod hiruški nož. Ko proliva nedužnu krv, on proliva Hristovu Krv, Gospodnju Krv, Krv Jagnjeta Bezazlenosti. I ko svoje koljačke i zlotvorske gadosti 'opravdava' pozivajući se na Boga, utoliko teže će biti osuđen. Sa nekih nemilosrdnih srca možda će tek pakleni plamen, koji će mnoge opterećene duše Vekovima trpeti u onostranom, uspeti da otopi led bezdušnosti i bezosećajnosti.

Muhammed i njegovi inspiratori ne pokazujući poštovanje prema životinji i životu koji im je Bog dao, pokazuju da istinski ne poštuju ni Boga, jer Bog je Život svakog stvorenja, njegov Dah. Tako na primer pas se vidi samo kao instrument ostrašćenih i bezdusnih lovaca, lovaca-ubica koje će jednom loviti patnje i strahovi životinja koje su gonili, ranjavali i klali. U 4. stavku 5. sure kaže: »Dozvoljavaju vam se lepa jela i ono sto vam ulove životinje koje ste lovu podučili, ...« – Pogledamo li redigovanu, biblijsku verziju 'Knjige Postanka' (10: 8-9) vidimo da je prvi veliki lovac i lovački patron bio krvavi istočni velmoža Nimrod, veliki Božiji protivnik i otac mnogih gadosti. Onaj ko lovi nedužna i nemoćna Božija stvorenja, plašljivog zeca, prelepog fazana ili nežnu srnu, te uči (dresira) jedne životinje da love druge, koji ugrađuje u njih svoje paklene programe, on se osvedočuje kao sin Pakla, i on sebi loži pakleni oganj u kojem će dugo goreti, sve dok se ne razgradi njegova tvrdokorna duša ili dok se ne pokaje i ne očisti svoje grehe prema Hristu, Koji je kao Duh Života, Krv Života prisutan u svakom stvorenju, u svakoj životinji, Koji saoseća i sa najmanjom životinjicom.

Nakardne svetkovine u čoveku podstiču agresivne ispade, stvaraju duboke destruktivne vrtloge i porive. U maju 2004. godine italijanska policija lišila je slobode radikalnog islamskog imama Murada Trabelsija koji je se stavio u terorističku službu. Najgrozniji dokaz protiv Trabelsija je video traka naslovljena "Kako ćemo preseći vratove naših neprijatelja. " A šta kao 'pouku' prikazuje data traka? Na njoj se vidi kako Trabelsi, uz pomoć četiri mladića, kolje kozu a zatim u komade seče kozino telo i te komade razbacuje. Dok kolje nedužnu životinju opsednuti satanom Trabelsi uzvikuje: »Tako će meso neprijatelja Allaha biti bačeno psima.«

Inače u Iraku, gde se jagnjetina masovno konzumira, posle pada režima Sadama Huseina, teroristi iz islamskih redova, istinski Muhammedovi sledbenici, nemilosrdno kolju one koje kidnapuju, ukoliko se vlade stranih zemalja ogluše o njihove zahteve. Od klanja životinja ka klanju ljudi samo je jedan korak, ...

Koljući kozu, kako se da zapaziti, Trabelsi imitira ritualno klanje stoke (halel) kakvo propisuje islam. Sličan propis za klanje Božijih stvorenja imaju i Jevreji, propis 'košer'. I po tom 'tretmanu' i klanju iz životinje pre nego što će se pojesti, navodno 'istekne 'sva' krv. I kad joj tobože 'istekne sva krv' ona je prihvatljiva za jelo, prihvatljiva za čoveka kanibala (koji može nemilosrdno jesti svoju braću iz životinjskog carstva) i čoveka lešinara.

Obredna i svečarska klanja u islamu, judaizmu, hinduizmu i tobožnjem hrišćanstvu, postavljena su tako da se ljudska zverstva pokriju pozivanjima na tobožnje Božije uredbe. No onaj koji čini gnusobe a poziva se na Boga, i druge podstiče da to isto čini, utoliko strašnije i teže će pred Bogom biti. Još strašnije onaj koji se bori protiv Božijih glasnika, koji sprečava da se čuje zakonska reč Duha Života.



Muhammedovo noćno putovanje
do nepostojećeg Solomonovog Hrama

Poznato je da su Muhammedovi inspirativni kontakti 'sa Bogom' imali prevashodno neverodostojan snoliki karakter. Prvi ajet sedamnaeste sure Kurana govori i o nekakvom noćnom prenošenju Muhammeda od Hrama u Mekki do 'Hrama' u Jerusalimu:

Arapski tekst:
9N1N(PJQK' 3O(R-N'FN 'DQN0PJ #N3R1NI (P9N(R/PGP DNJRD'K EQPFN 'DREN3R,P/P 'DR-N1N'EP %PDNI 'DREN3R,P/P 'D#NBR5NI 'DQN0PJ (N'1NCRFN' -NHRDNGO DPFO1PJNGO EPFR "JN'*PFN' %PFQNGO GOHN 'D3QNEPJ9O 'D(N5PJ1O

Latinična transliteracija ajeta:
Subhana al-ladi 'asra bi´abdihi lajlan mina al-masđidi al-harami ´ila al-masđidi al-'aqsa al-lathi barakna hawlahu linurijahu min ajatina ´innahu huw als-samiau al-basiru.

Jedan od prevoda:
Slavljen neka je onaj koji je noću prenio roba svog od hrama časnog do Hram daleki, onog čiju smo okolinu blagoslovili da bi mu pokazali neke od znakova naših. Uistinu! On, on je onaj koji čuje, onaj koji vidi.

O tom noćnom putovanju govore i Hadisi: »Bejheki beleži da Ibn Šihab prenosi od Abu Seleme bin Abdurrahmana da je rekao: "Jedan broj Kurajšija otišao je Abu Bakru i rekao: Da li si čuo šta tvoj prijatelj priča? Tvrdi da je otišao do Bejtul-Makdisa /hebr.: Beit ha-Mikdaš/ i vratio se u Mekku, sve za jednu noć! – Abu Bakr odgovori: Da li je to baš on rekao? – Odgovoriše: Da. – Bakr reče: Tada ja svedočim da je ono što on reče istina. – Upitaše: Veruješ da je stigao u Šam za jednu noć i vratio se u Mekku pre jutra? – Odgovori: Da, verujem mu i po pitanju stvari koje su veće od te. Verujem mu po pitanju Objave s nebesa." Abu Selema reče da je od toga dana Abu Bakr prozvan Sidik /iskreni/. (Delailun-Nubuvva, II, 359)

Za drugi Jerusalimski Hram, za obnovljeni Solomonov, bolje reći Herodov Hram, koji je 'poslanik posetio', Muhammed, odnosno Allah, tvrdi da će biti razrušen: »... I da u Masdžid ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:7)

U judeohrišćanskoj terminologiji 'sveti grad' je Jerusalim, a 'sveto mesto' je Brdo Hrama. U antiknome svetu 'svete lokacije' su mogle biti i nešto šire shvaćene. U početku je dakako Bogu iskazivana kultna zahvalnost i na kamenim žrtvenicima, na kojima je prinošeno ulje, vino, tamjan (kasnije satansko uvodi krvne prinose). Sveti kameni žrtvenici su najčešće bili na nekoj uzvišici ili pod drvetom. Zatim je sveti kamen-žrtvenik dobijao i svoj sveti hram i sveti gaj, perivoj, usađen odgovarajućim 'svetim' drvećem.

U svojoj 'Historiji' znameniti Herodot izveštava sledeće za Meandrija koji je kao Polikratov zamenik vladao na ostrvu Samu: »Kad mu je, naime, bilo javljeno za Polikratovu smrt, on je ovo učinio: prvo je podigao jedan žrtvenik Zeusu Oslobodiocu i oko njega načinio jedan sveti gaj, koji se tamo još i danas nalazi u predgrađu.« (III, 142) – Pausanije ukazuje za jedno od brojnih Asklepijevih svetilišta: »Sveti Asklepijev gaj omeđen je sa svih strana. Unutar svete gradine niti umiru ljudi niti rađaju žene, baš kao što je propis i na ostrvu Delu.« (‘Opis Helade’, II, 27)

Razlika u pristupu gradnje zidanog svetilišta između neznabožaca i pobožnika je bila ta što su prvi najpre podigli žrtvenik, hram i gaj, pa onda to mesto proglasili svetim, ili bi podigli hram na lokaciju na koju im je preko mantičkih proročišta, orakula, njihov bog ukazivao, dok je druge Duh Života preko proroka upućivao gde je blagosloveno tlo pogodno za sveti kult.


Muhammed u društvu ‘muslimana’ Davida i Solomona


Po biblijskim pripovestima projekt gradnje Solomonovog, odnosno Gospodnjeg Hrama u Jerusalimu, rađa se u onom trenutku kad je David video anđela zatornika na Araunovom gumnu: »Istoga dana dođe /prorok/ Gad k Davidu i reče mu: "Idi i podigni Jehovi žrtvenik na gumnu Araune Jebusejca".« (‘Samuel, II, 24:24) – Dakle i sveti Solomonov Hram na Svetome mestu, na Brdu Hrama, izrastao je iz svetog žrtvenog, Davidovog kamena.

Da li je masdžid Al-Aksa, okolica blagoslovljenog mesta ili sam (obnovljen) Solomonov Hram, jevrejski Drugi Hram?

U kuranskom stavku 17:1 ukaz jasno ide na relaciji dva hrama, dva svetilišta: »... Iz Hrama časnog (Al-Masdžid al-Haram) u Hram daleki (Al-Masdžid al-Aksa), čiju smo okolinu blagoslovili ...« – Besmisleno je govoriti o 'okolini' nekog hrama, ako i sam hram ne postoji. Blagoslovena okolina može biti kako sam Jerušalajim, El-Kuds, tako i Sveto Brdo, Brdo Hrama. Ako je na jednoj strani famoznog 'noćnog putovanja' Hram u Mekki, na drugoj strani je čuveni Solomonov Hram u Jerusalimu. Ali u vreme tog 'putovanja', kao što znamo, Solomonovog Hrama nije bilo, a Omarova džamija i džamija Al-Aksa se na Svetome mestu tek kasnije, posle Muhammeda, podižu. Današnji takozvani Zid plača (ono što je ostalo od Solomonovog Hrama), zapravo je spoljašnjii zid velikog muslimanskog svetišta, džamije Al-Aksa. A u blizini Al-Akse nalazi se Omarova dzamija sa zlatnom kupolom. Zašto je podignuta Al-Aksa uz ruševine Solomonovog Hrama? Pored ostalog da bi se i sakrila Allahova prevara da Solomonov Hram još postoji. No, u Muhammedovo vreme džamija Al-Aksa još nije postojala, ... Na osnovu jevrejskih idilično-setnih kazivanja o Hramu, Muhammed je neznalački zaključio da Jerusalimski Hram još postoji, čak je i u početku prihvatao da on bude molitvena kibla. No Jerusalimski Hram su rimske legije još 70. godine do temelja razrušile i spalile.

Neki islamski teolozi hoće pokazati da termin ‘masdžid’ u ovom narativnom konteksu označava prevashodno lokaciju, ne i hram/zdanje, no to filološki gledano nije tačno ...

Poznato je da se se u ‘Kuranu’ i okolina Hrama u Mekki uzima kao 'sveta'; oko Hrama se svečano obilazi (22:29), on je predmet hadžiluka (9:28), uz njega se sklapaju ugovori (9:7), uz njega, kao i kod paganskih hramova, različiti prestupnici nalaze azil (2:125), ...

Kad se pogledaju naredni kuranski stavci (posle 17:1), dubina Muhammedove zablude postaje još jasnija. Tako se dalje kaže: »I Mi smo u Knjizi objavili sinovima Izraelovim: Vi ćete doista dva puta nered na Zemlji učiniti i zaista uzdignuće veliko dostići. I kada dođe vreme prvog od dva obećanja, poslaćemo protiv vas robove naše, sa ogromnom snagom, koji će upasti u naselja vaša, i tako će se obećanje ispuniti. Potom ćemo vam ponovo dati vlast nad njima i pomoći vas imecima i sinovima, i uvećati vašu vojnu moć. Ako činite dobro, činite ga sebi, a ako činite zlo, činite ga protiv sebe. A kada dođe vreme poslednjeg obećanja, poslaćemo ih /= robove naše/ da na licima vašim tugu i jad ostave, i da u Hram ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:3-7)

Ovo 'proročanstvo' se odnosi na vreme posle Mojsija, ali i posle Muhammeda. Govori o dva upada 'Allahovih robova': jednom gde upadaju u izraelska naselja i u Hram, a drugi put kad prodru u Hram, i sve osvojeno do temelja poruše.

Stavak ‘Kuran’ 17:7 dakle kaže da će Allahovi robovi dvaput osvajački ulaziti u Solomonovo svetilište, te da će ga drugi put srušiti. Po ‘Kuranu’, Allahovi robovi su muslimani. Muhammed se naziva Allahov rob. Muslimani dakako neće ‘srušiti’ Omerovu džamiju ili džamiju Al-Aksa na Brdu Hrama, već (nepostojeći) Solomonov Hram. Solomonov hram ne postoji, kako ga Allahovi robovi mogu srušiti?! To se u ‘Kuranu’ tvrdi.

Tumačenja gde se ovi događaju stavljaju u predislamsko doba, kao što su činili neki mufesiri, vrlo je nategnuto. Ako je novobalionski car Nabukodonozor prvi srušio Solomonov Hram 586. godine stare ere, kako se to može uklopiti u 'shemu' proročanstva koja kaže da Hram opseda i zauzima Allahov rob, predani vernik? Kaže se da će Izraelci steći vlast nad osvajačima. Ali kada je Izrael pobedio Novobabilonce, Haldejce? Tek su u makabejskim ratovima pobedili seleukide koji su im ovladali Hramom. Da li su Rimljani 'robovi Allahovi' koji su srušili Hram? Dakako nisu.

Dakle, proročanstvo ukazuje na buduće događaje (naime, arapsko slovo ‘Lam’ u reči ‘Letufsidunne’ – “Vi ćete doista nered učiniti” kao i u ‘Leta'lunne’ – "i zaista uzdignuće veliko dostići" označava, po pravilima arapskog jezika, izvesnost i stavlja događaj u budućnost), na neko vreme posle Muhammeda kada će muslimani srušiti Hram. Tako se u sedmoj suri, u 167. ajetu, iznosi za Jevreje »I Gospodar tvoj obznani da će do Kijametskog dana nekoga slati, ko će ih silnom patnjom tlačiti.« – Ali u Muhammedovo vreme Solomonovog Hrama nije bilo, i to još jednog razotkriva Muhammedovu zabludu i zabludu ovih ajeta iz Mekke. Muhammed govori o svom 'putovanju' do nepostojećeg Solomonovog Hrama i o rušenju nepostojećeg Solomonovog Hrama. (Onaj koji će antihrist podignuti dakako neće imati nikakve veze ni sa Solomonom, ni sa živim Bogom).

Iz navedenih ajeta jasno sledi strašna zabluda: Muhammed je verovao da u Jerusalimu Solomonov Hram još stoji i da će ga Allahovi robovi, muslimani, srušiti. I to 'povrđuje' istinitost njegovih proročanstava, ... Ništa to nije čudno ako se zna da je ova sura nastala: Mekki, dakle pre nego što je Muhammed emigrirao u Medinu, gde je bilo puno Jevreja sa kojima je došao u žestoki sukob jer se nisu hteli potčiniti njegovoj ‘profetskoj’ palici.

U Hadisima Imam Ahmad beleži da je Ibn Abbas rekao: »Allahov Poslanik, alejhisselma, rekao je: "Noći kada sam odveden na Noćno putovanje, probudio sam se u Mekki sedećega dana, brinući se znajući da mi ljudi neće verovati." – Klonio se ljudi strahujući od toga. Tada je Abu Džehl prošao pored njega, seo do njega i podrugljivo upitao: "Ima li šta novo?" – Allahov Poslanik, alejhisselam, reče: "Da." – Ovaj upita: "Šta je to novo?" – Odgovori, alejhisselam: "Odveden sam prošle noći na putovanje." – Upita: "Kamo?" – "U Bejtul-Makdis", reče. – "A ovoga jutra si s nama, ovde " – Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." Abu Džehl mu nije želio u lice reći da laže, ali je sazvao druge ljude i rekao mu: "Ako sazovem tvoje ljude, da li ćeš im reći šta se desilo?" Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." – Abu Džehl: "Ljudi Benu Ka’ba!" Ljudi ustaše sa svojih mesta i priđoše im. Abu Džehl reče: "Reci svome narodu šta je bilo." – Allahov Poslanik: "Odveden sam prošle noći na putovanje." Upitaše: "Kamo?" – Odgovori, alejhisselam: "U Bejtul-Makdis." – Rekoše: "A ovoga jutra si sa nama?" – Reče, alejhisselam: "Da." – Počeli su udarati se po rukama u uzbuđenju i govoriti: "Možeš li nam opisati Hram?" – Neki od njih bili su tamo i znadoše kako Hram izgleda. Allahov Poslanik, alejhisselam, rekao je: "Počeo sam opisivati sve dok ne dođoh do nekih detalja za koje ne bejah siguran ali je tada Hram donesen i stavljen pored kuće Ukajla tako da sam mogao gledati u njega i opisivati ga." – Ljudi su počeli govoriti: "Allaha mi, ima pravo"!« (Ahmad, I, 309, Nesai, poglavlje el-Kurba, had. 11285, Bejheki II, 363.)

Muhammed ‘putuje’ do nepostojećeg Hrama u Jerusalimu ...

Muhammed ‘opisuje’ nepostojeći, srušeni Hram ...

Duhovan čovek svoja duhovna viđenja ne iznosi nedovoljno produhovljenim ljudima, jer njima ona ne znače ništa i ne mogu iz njih učiti. Muhammed svoje prazne snove iznosi duhovno praznim ljudima, očekujući od njih da te snolike imnspiracije prihvate kao Božije vođstvo i Božiji dar.

Onaj koji je bio u tako velikoj zabludi oko zemaljskih stvari, koliko li je tek bio u zabludi u vezi nebeskih stvari, ...

Muhammedu nije bilo dovoljno samo da proširi laž kako je tokom noći posetio ‘Somomonov Hram’, već i kako je iz Hrama, na ognjenoj kobili El-Borak, putovao čak do sedmog Neba, i tamo razgovarao sa ranijim Božijim poslanicima. Kada su se duhovi u Medini, pred takvim grozomornim i pretenzionim zamišljavanjima silno uskomešal, Abu Bakr je zakletvom morao da posvedoči ‘istinitost’ viđenja. Muhammedu na kraju nije preostalo ništa drugo nego da samo oružjem štiti svoje laži.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se