Bronsonovi Sinovi

petak, 28.11.2008.

Sunca sin

Kings of the Sun, 1963. D : J. Lee Thompson ; Yul Brynner, George Chakiris, Shirley Anne Field, Brad Dexter, Richard Basehart

Negde oko 12-13. veka naše ere, poluostrvom Yucatan gde je danas Meksiko suvereno vlada civilizacija Maya. Mayanska kultura se temeljila na ljudskim žrtvama, koje su bile percipirane kao "poruka Bogovima". Dakle, ako želite dobru žetvu, krknete nekoga i kažete mu da poruči tome i tome da im treba kiše i povoljnih vetrova. Njihov je glavni grad bio Chichen Itza, a vladar Balam, čije je kraljevsko poreklo išlo osam generacija unazad.

Svemu lepom dođe kraj, pa tako i ovoj priči. Mayanci su inače, kako film veli, bili loši ratnici (imali su kameno i drveno oružje), te kada ih je napao zapadni sused Hunac Kell (Leo Gordon), koji je poznavao tajnu metala, usledio je opšti pokolj. Kako bi izbegli krajnji genocid, novi mladi kralj Balam deveti (George Chakiris) rešava da pobegne preko mora, zajedno sa svojim najbližim savetnicima generalom Ah Halebom (hollywoodski Srbin Brad Dexter) i sveštenikom Ah Minom (Richard Basehart). Usput mu se pridružuju i lokalni primorski seljani, pa u poslednji čas ostaci Maya polaze morem u nepoznato.

Nakon dugog putovanja, Maye konačno stižu do nekog kopna, i tu počinju ponovo izgrađivati svoju civilizaciju. Međutim, oni nisu sami - pleme starosedeoca, koje vodi neustrašivi Black Eagle (Yul Brynner), ubrzo registruje njihov dolazak i najavljuje otpor. Šta se dalje dešava, otkrijte sami.

Šezdesetih je godina epski žanr bio totalno u modi, pa evo jednog filma koji je malo unikatniji u svom twistu. Mesto Rimljana, Grka, i tako njima sličnih, Kings of the Sun obrađuje jednu istorijsku epizodu iz života Maya, drevne civilizacije koja je zajedno sa Aztecima nekada živela na teritoriji današnjeg Meksika. Solidna glumačka ekipa i režija (opet on!) iskusnog J. Lee Thompsona čine ovaj film zanimljivim za pogledati, makar i samo zbog relativno neobrađene teme.

Ko je gledao "regularne" epike iz te dekade zna otprilike šta može očekivati što se tiče glume, muzike i opštih dizajnova. Ono što jeste unikatno je što je Kings of the Sun bio sniman u Meksiku na pravim mestima Maya kulture, pa su tako uvodne scene bitke ispred Chichen Itze potpuno autentične - ono jeste prava Chichen Itza piramida. Glumački, Yul Brynner apsolutno dominira kao indijanski poglavica - takođe, on je u ovom filmu u potpunom fizičkom zenitu, i njegove akcione scene (a ima ih par) su totalni highlight.

Dosta vremena je utrošeno na subplot o ljudskoj žrtvi, kao i na neku pseudoljubavnu relaciju između Balama i lika Ixchel, ćerke lokalnog šefa Maya primorskog sela koji pogine na početku filma. Ceo deo o žrtvovanju je takođe zanimljiva paralela na promenu socijalnih normi tokom 60tih, i moderna shvatanja novog kralja Balama. Ključna uloga tu pripada starom svešteniku Ah Minu, koji predstavlja "staru gardu", i Black Eagleu, koji se nađe u sred ovog kulturno-sociološkog čvora i interveniše kao svojevrstan katalizator.

Što se istorijske podloge tiče, nešto je tačno, a nešto možemo nagađati. Hunac Kell jeste postojao, samo se zapravo zvao Hunac Ceel, i zaista je istorijski registrovano da je pokorio Chichen Itzu. Sa druge strane, film teoretiše sa činjenicom da su se Maye u neko doba naselile na severnoameričkom kontinentu (jer, Black Eagle je definitivno američki indijanac, kao i njegovo pleme, a još neki hintovi se tu puste da se gledalac uveri), i tamo se izmešale sa lokalnim življem - za ovo već nemam neku proverenu informaciju.

Ljubitelji epika i sword-and-sandal će sigurno uživati u Kings of the Sun. Srednji deo filma, gde se obrađuje character arc Black Eaglea, ima malo praznog hoda, ali generalno nije loš film za pogledati. J. Lee Thompson dosta kompetentno odrađuje "masovke", i klimaktična bitka na kraju je zabavan mini-spektakl.

28.11.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

srijeda, 26.11.2008.

Monday night football !

Repo Man, (1984.) D : Alex Cox ; Emilio Estevez, Harry Dean Stanton, Tracey Walter, Olivia Barash, Vonetta McGee

Otto (Emilio Estevez) je prigradski punker iz okoline LA koji ne zna šta će sa samim sobom. Otpušten sa svog posla u samoposluzi, devojka ga je ostavila sa drugom, roditelji su mu spiskali sva pare na evangelistički projekat slanja biblija u El Salvador...life's a bitch, drugim rečima. Sasvim slučajno, Otto hodajući ulicom naleti na Buda (Harry Dean Stanton), koji ga momentalno upošljava kao "repo man"-a - čoveka koji zarađuje za leba tako što otima neotplaćena kola od dužnika. Ottou se ovo zaposlenje prvobitno nikako ne sviđa, ali se vremenom navikava na svoj novi život i radne obaveze.

U otprilike isto vreme, cela California je u underground poteri za jednim Chevy Malibu vozilom, koje krije državnu tajnu od visokog značaja. Inkriminisani Chevy drži nešto jako bitno u svom gepeku (toliko bitno da nema preživelih da prijave šta je u njemu), pa se ubrzo u trku uključuju državne agencije, razne druge frakcije...a bogami i repo ekipa, jer je taj Chevy procenjen na 20k dolara. Trka počinje...

Repo Man nije kultni film. Repo man jeste kult sam po sebi. Legendarno ostvarenje Alexa Coxa od pre 25 godina je još uvek sveže i zabavno za pogledati, što zbog totalno opičene radnje, što zbog sjajne muzike, a tu je i uvek Harry Dean Stanton da uveseli ako vam se baš ništa ne sviđa.

Teško je opisati ovaj film jer je narativ totalno razbijen u sitne epizode. Dva loose plot threada postoje, i to su Ottova repo karijera i taj misteriozni Chevy Malibu. Ostalo je sve prikazano u vidu sitnih epizoda koje opušteno mogu da se puštaju kao standalone vinjete. Ima ih više memorabilnih, ali ističe se scena kada Otto i kolega crnac Lite (Sy Richardson) preuzimaju jedan auto, pa dolazi do smešnog firefighta u kojem Otto bezmalo dobija nervni slom. Prejaka je i scena na kraju (vidi drugi snapshot) u kojem Ottov love interest, videvši da Otto ne želi da ostane tu gde jeste, pita "what about our relationship ?". Otto pak odgovara - "oh, fuck that." Koji car.

Mada većina radnje ima fokus na Ottou, koga sasvim solidno glumi mladi Emilio Estevez, glavna zvezda je ipak legendarni Harry Dean Stanton. Veteran iksilion filmova gde uglavnom glumi sporedne uloge, Harry je ovde ipak jedna od glavnih zvezda i to u velikom stilu - džangrizavi repo veteran koji živi svoj život prema nekom kodeksu koji je on sam izmislio, i pun je raznoraznih mudrosti kao što su "repo man's got all night, every night" and "being a repo man is always intense". Stantonu je ovo definitivno jedna od uloga karijere, i ovde možete dobro videti zašto je Roger Ebert svojevremeno izmislio "The Stanton-Walsh Rule", po kojem nijedan film u kojem igraju Harry Dean Stanton ili Emmet M. Walsh ne može biti loš.

U mnogim punk-rock-hardcore krugovima Repo Man uživa izuzetno visoku reputaciju, i to sa dobrim pravom i razlogom. Ovo je, zajedno uz Decline of Western Civilization Penelope Spheeris, jedan od najbitnijih filmova za američki hardcore žanr. Na soundtracku se mogu čuti bendovi kao što su Circle Jerks, Suicidal Tendencies (i to čak "Institutionalized" !), a u jednoj čuvenoj sceni Otto razočaran životom peva "TV Party" od Black Flaga. Za ljubitelje žanra (poput mene), prava stvar ! Alex Cox je inače rodom iz Liverpoola, pa je čudno što je jedan tako ključan film za west coast HC scenu delo nekog Engleza.

Sve u svemu, Repo Man je ono što bi kolega Horror nazvao "filmom za ekipu". Neobavezna zabava za neobavezno veče...vredi pogledati, i shvatiti totalno neozbiljno.

26.11.2008. u 18:00 • 3 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 24.11.2008.

Ko tebe kamenom...

The Stone Killer, 1973. D : Michael Winner ; Charles Bronson, Martin Balsam, Lionel Colvin, Paul Koslo, David Sheiner

Lou Torrey (Bronse) je vrhunski detektiv iz New Yorka, čije se prebrutalne metode ne dopadaju gradskim ocima. Zbog svojih beskompromisnih načina rešavanja problema (uglavnom kroz kalibar .38), Torrey biva administrativno prebačen u Los Angeles da malo tamo pravi štetu.

Tokom rutinskog hapšenja u LA-u, Torrey otkriva potencijalnu veliku zaveru. Nakon što najednom počnu nestajati svedoci jednog ubistva sa sličnom prošlošću (svi su veterani vijetnamskog rata), klupko počinje da se odmotava, a svi tragovi vode do šefa sicilijanske mafije u New Yorku, i njenog šefa Don Alberta Vescarija (Martin Balsam). Kakva je veza između "cosa nostre" i gomilom vijetnamskih veterana organizovanih u paramilitarnu formaciju u pustinji Californie, to je čvor koji Torrey mora razmršiti pre nego što postane prekasno.

Dino de Laurentiis se očigledno živ pojeo što upravo on nije producirao Dirty Harrya, pa je rešio nadoknaditi propušteno i napraviti svoju verziju, uz naravno Bronsona mesto Eastwooda i, naravno, Winnera mesto Siegela. Koliko god ne volim Harrya i njegove klonove, moram reći da The Stone Killer nije ispao loš film, uglavnom zbog zanimljive priče koja malo odskače iz žanra (makar i realizacija iste na kraju ne ispadne skroz OK).

Akcenat je naravno stavljen na Bronsona i njegovo non-PC silovanje pravnog kodeksa. U prvoj sceni filma, Bronson interveniše u slučaju pljačke tako što prati maloletnog počinioca do krova prazne zgrade i tu ga ubija u samoodbrani ("he's got a big gun", kaže jedan od policajaca, na šta Bronson odgovara "yeah, and a small future"). Kasnije, viđamo i slične momente, a često se koristi i neprimeren jezik (prilikom jednog dijaloga Bronse jednog od pokojnika, crnca od cirka dva metra, nazove "big spade"). U ulozi koja je skrojena za njega ol' stone face ne briljira nešto posebno, jednostavno, ovo je njegova "klasična" rola i on se trudi onoliko koliko to scenario zahteva od njega.

Akcione scene su dosta dobro odrađene (uzmemo li u obzir da je Winner iza kamere, možda čak i odlično). Sredinom filma svedoci smo jednog dobrog car chasea kroz LA gde Bronson kolima juri za Paulom Koslom koji je na motoru, a finalni shootout je vrhunski brutalan. Inače, baš kao i u Harryu, i ovde se ismevaju relikvije 60tih. Narkomani su otpad društva, srećemo se i sa nekim religijskim kultom koji upražnjava free love itd., a Koslo (kasnije takođe protiv Bronsona u legendarnom Mr. Majestyku) je biseksualac. Da ne zaboravim, jaka je scena i kada Bronson iz helikoptera upucava neke zlotvore na auto putu.

Plotline je, kao što naglasih, dosta zanimljiv ali su dva kraja priče nekako predaleko jedan od drugoga (Bronson juri jedno, koje je pak povezano sa tim drugim, a to drugo se spomene svakih pola sata), pa se njihovo spajanje na kraju desi možda i prenaglo. Fokus je tokom trajanja čvrsto na akcijašenju po Californiji, a finale je u New Yorku. Zanimljivo je rešen i kraj, koji je prilično pesimističan i malo neobičan za tu eru. Ključni čovek za New York deo priče je Martin Balsam u ulozi mafijaškog dona, ali se on, i pored svog 2nd billinga, ukupno pojavljuje možda desetak minuta i više deluje kao dirigent iz senke.

The Stone Killer možda nije toliko zabavan kao Cannon đubre iz 80tih, ali će sigurno zadovoljiti ljubitelje 70s akcionih trilera. Manje je manipulativan od Death Wisha, a sadržajniji je od sličnih iz svoje branše. Solidan entry u Bronson kanonu.

24.11.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

petak, 21.11.2008.

Momak za sve

The Hitman, 1991. D : Aaron Norris ; Chuck Norris, Michael Parks, Al Waxman, Salim Grant, Ken Pogue

Cliff Garret (Chuck Norris) je pandur iz Seattlea, koji je zajedno sa svojim partnerom "Delom" Delaneyem (Michael Parks) na tragu nečega bitnog. Cliff i Del u sred noći izvrše prepad na neko lučko skladište gde se obavlja poveća operacija šverca belog, ali na kraju balade, Cliff za svoj trud dobije par metaka - Del je, ispostavlja se, i sam jedan od mafioza, i ovakav "svedok" mu je ponajmanje potreban.

Moderna medicina je čudo, pa Cliff ipak preživi, ali ga promućurni komesar Chambers (Ken Pogue) namerno proglasi mrtvim, i onda vaskrsne kao Dannya Grogana, hitmana for hire. Nekoliko godina kasnije, Grogan je infiltriran u redove Luganni familije, i don Marco (Al Waxman) ga dosta visoko ceni. I dok Chambers pokušava da preko Cliffa/Dannya dopre do Lugannija i njegovog kanadskog rivala Lacombea i tako ubije dve muve jednim udarcem, naš je junak opterećen samo osvetom koja još uvek tinja u njemu. A da sve bude još veselije, u igru se uključuje i frakcija iranskih gangstera, koji izgleda imaju neki totalni osmi plan za celu priču.

Šta reći. Te godine 1991. Cannon grupa je uveliko pucala po svim šavovima, pa su ovakvi i njima slični filmovi bili poslednji pokušaj umiruće kompanije da na "staru slavu" zgrne još malo keša i produži svoj život među hollywoodskim ajkulama. Ispostavilo se na kraju da će Hitman biti pretposlednji u nizu Chuck+Aaron Cannonada (titulom poslednjeg Chuck Cannona ovenčao se takođe Aaronov Hellbound iz '94.), i ako je suditi po prikazanom, nije ni čudo što je čedo Menahema Golana i Yorama Globusa otišlo na doboš. The Hitman je klasičan run of the mill Cannon akcioni triler, sa viđenom pričom, viđenim glumcima i viđenim stereotipima tako sveprisutnim u ovom žanru.

Zanimljivo je prvo spomenuti prisustvo Dona Carmodya u ulozi producenta i scenariste. Carmody, koji je karijeru počeo u Cinepixu, soft-porn produkcijskoj kući iz Montreala koja je izašla u mainstream preko Davida Cronenberga i njegovih ranih horora (upravo Carmody je potpisan kao producent za Shivers i Rabid), nadasve je čudan izbor za ovakav film, pogotovo u ulozi scenariste. Da je Carmody glavom bio negde drugde vidi se i u kvalitetu priče - ceo revenge subplot je sveden na sam početak i sam kraj, dok je sredina fabule neka obrada Kurosawinog Yojimba, uz Chucka koji pokušava da navede lokalne gangstere jedne na druge dok radi undercover. U filmu je prisutan i subplot sa mladim crncem Timmyem (Salim Grant), kojeg Chuckov lik uči životnim lekcijama, od nekih bazičnih stvari do duboke filozofije i borbenih tehnika kako bi se odbranio od lokal-rasista (because, kids, racism is eeeeeeeeevil). Na momenat saznamo da Cliff/Danny ima čak i ljubavnicu, ali je njen lik jedva napisan da stane u script. I šta koji kurac frankofoni kanadski mafijaši traže u Vancouveru ? Montreal im bio premali ?

Cannon, Bogu hvala, ne bi bio Cannon da nije i ovde ubacio svoje standardne bljuvotine. Prisustvo iranskih mafijaša verovatno služi samo tome da se dodatno ismevaju islamiti, pa tako imamo nekoliko visoko humornih scena sa njima u glavnoj ulozi. Pri svom prvom susretu jedan od njih biva zarobljen, te ih jedan od Lugannijevih goonova muči tako što ih tera da jede mleveno svinjsko meso (how original). Drugi momenat je nadasve legendaran, i u njemu Chuck lično demolira neki iranski restoran i pomlati sve prisutne usput, uz neke glupe onelinere o Allahu i islamu. Stari dobri Cannon. Ovaj put, doduše, nema nikakvih seksualnih devijanata za istrebiti - dovoljno je što su tu Iranci koji valjaju drogu, i čiji šef, uzgred budi rečeno, do jaja liči na Borata.

Chuck...je Chuck. Niti gori niti lošiji od onoga što smo navikli. Ovde se ističe što sa sobom nosi neku kuburu kalibra ravnom tenkovskoj cevi (videti poster), koja učestvuje u nekom od boljih killova u filmu. Osim u par navrata, ne možemo se diviti njegovim karate veštinama, i dosta filma protekne sa njime u nekom razgovoru. Sa čisto glumačke strane teško da neko pored njega zavređuje i najmanju pohvalu, izuzev možda malog Granta - svi mafijaši su stock overactovani džukci (pogotovo Lacombe).

Šta tu ima na kraju od akcionih scena ? Pa, sem tog standouta u iranskom restoranu, veliko finale može proći kao zanimljivo, pogotovo što se tu malo prebace brzine, pa film konačno zaradi svoj R rating. Ipak, sve je ovo prilično tanko, i jasno se vidi da su ideje, a i entuzijazam, na umoru. Sa ovakvim materijalom nije bilo više prolaza posle '89., pa tako i The Hitman možemo strpati u kategoriju B akcionih trilera kojima bi bilo bolje da nikad nisu ni bili snimljeni. Čak ne mogu ni reći da je "so bad it's good". Samo je dosadan i gotovo sigurno bih ga skroz zaboravio bez ovog teksta da me podseti.

21.11.2008. u 18:00 • 3 Komentara • Print • #

srijeda, 19.11.2008.

...for just one day

Too Late the Hero, 1970. D : Robert Aldrich ; Cliff Robertson, Michael Caine, Denholm Elliot, Ian Bannen, Ken Takakura

Proleće 1942. Rat uveliko besni širom sveta, a par meseci nakon napada na Pearl Harbor, u opšti konflikt su se uključile i Sjedinjene Američke Države. I dok ljudi ginu, u jednoj izolovanoj bazi na Havajima (valjda, ličilo je na Havaje) izvesni poručnik Sam Lawson (Cliff Robertson) ladi muda na obližnjoj plaži. Lawson je po profesiji prevodilac i stručnjak za japanski jezik, i za sada mu eskivaža vrlo uspešno ide.

Ipak, vrhovna komanda ima neke planove za njega. Nakon kratkog i neprijatnog sastanka u kojem mu pretpostavljeni (uvek rado viđen Henry Fonda u cameo ulozi) predoči da mu sledi prekomanda te opasan i neizvestan zadatak, stvari se drastično menjaju. Lawson biva prebačen u britansku bazu na Novim Hebridima, i dobija misiju da zajedno sa grupom lokalnih vojaka, koju predvodi kapetan Hornsby (Denholm Elliot), infiltrira japanski kamp na severu ostrva i detonira njihovu radio stanicu. Među izabranima je i redov Tosh Hearne (Michael Caine), koji ispočetka ne zrači entuzijazmom oko cele stvari. Kako već pretpostavljate, ne prolazi sve sjajno, pa dobijamo situaciju u kojoj se preživeli eventualno bore za goli život, uz džunglu i male žute okolo.

Eh moj dobri i pošteni Aldrich. Iskreno, očekivao sam mnogo više od ovog filma, ali šta da se radi, ispalo je tako kako je ispalo...umesto da dobijemo konvencionalni ratni film, Aldrich nam prezentuje opet neku paralelu vijetnamskog rata maskiranu u WW2 boju. U čitava dva sata trajanja, imamo tek dve scene bitke (koje nisu ništa specijalno), neka psiho-mrmljanja između nezadovoljnih vojnika i mnogo praznog hoda, predstavljenog kroz montaže prolaženja kroz džunglu.

Denholm Elliot (vama poznat iz Indiana Jones serijala) je, uz Robertsona, jača glumačka karika. Elliot iz samog starta odaje sliku nesposobnog oficira čija je vizija taktike više nalik nečemu što se praktikuje u trećoj srpskoj ligi u ženskom fudbalu. Kako misija odmiče, on sve više gubi kontrolu nad svojim ljudima, a na kraju i nad samim sobom. Robertson je sušta suprotnost, čovek koji ni pod razno nije hteo da upada u borbu, a kada je već tu staloženo pokušava da izvuče živu glavu korišćenjem zdravog razuma.

Caine je, začuđujuće, najslabiji. Njegov lik je uopšte i najčudniji, jer ceo film nema konsistentnu ideju šta radi i čime se bavi, a pritom i dodatno pati od over-actinga - Caine se ponaša kao da glumi Italian Job u pacifičkoj vukojebini sa uniformom, kratko rečeno. Teško je steći simpatiju za njegovo ponašanje, a u filmu u kojem treba da navijate da neko ne najebe to je, realno, ključni faktor.

Mada na prvi pogled možda i nije toliko očigledno da se referencira vijetnamski konflikt, sredinom fima dolazi se do te tačke. Najviše se može osetiti u dijalozima vojnika - za razliku od klasičnih 60s ratnih filmova gde se naglašava "srce u junaka" te bratski odnos na liniji vatre, protagonisti u Too Late the Hero su uglavnom ili kukavice, ili nesposobni, ili kombinacija ta dva. Neku suprotnost njima predstavlja Ken Takakura, vrhunski japanski glumac koji je u ovom filmu po prvi put predstavljen zapadnoj publici (kasnije glumeo u Black Rain i Mr. Baseball). Takakura, koji je poznat kao "japanski Clint Eastwood" i u rodnoj zemlji ima CV odavde do večnosti sa preko 100 pojavljivanja u raznim yakuza filmovima, je japanski major koji se u drugoj polovini filma igra mačke i miša sa preživelima iz početne operacije. I on je čudan što predstavlja devijaciju u odnosu na standardni prikaz japanskih zlotvora u pređašnjim filmovima.

Too Late the Hero je, dakle, jedan prosečan i dosadnjikav film, koji i pored vrhunskog casta i dobrog režisera za uzdama nije uspeo da se odvoji od standardnog miljea, bez obzira što je prošao nešto različito. Aldrich će par godina kasnije sa Burtom Lancasterom opet pokušati da predstavi vijetnamske muke u drugom ruhu (Ulzana's Raid), i to na mnogo uspešniji način. Vredi gledati samo za Caine kompletiste, ostali mogu komotno da zaobiđu.

19.11.2008. u 18:00 • 2 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 17.11.2008.

Majstori, majstori

The Mechanic, 1972. D : Michael Winner ; Charles Bronson, Jan-Michael Vincent, Keenan Wynn, Jill Ireland

Arthur Bishop (Bronson) je ono, što bi neki ljudi u toj branši rekli, "mehaničar". Čitaj : plaćeni ubica. On slovi za jednog od najboljih u poslu - uvek je na vreme, uvek efikasan, nikad ne ostavlja tragove. Izuzetno je temeljan u svojoj pripremi, i sve što uz to ide. Čovek bez mane i greške (osim što je, je li, ubica).

Jednog dana, Bishop dobije zadatak da eliminiše jednog od vođa organizacije za koju radi, "Big Harrya" (Keenan Wynn), koji je inače njegov dobar prijatelj. Bez obzira na njihovo poznanstvo, Bishop ga eliminiše vrlo hladnokrvno na svoj uobičajeni način. Nakon toga, dolazi do čudnog spleta okolnosti - Harryev sin Steve (Jan-Michael Vincent) je izgleda svestan da je Bishop to što jeste, i želi da postane kao on. Posle malo razmišljanja, Arthur rešava da prihvati usluge svog mladog prijatelja, i njih dvojica kreću u zajednički posao. Ali da li je baš sve tako crno i belo ?

Ima li boljeg filma za restart ovog bloga od The Mechanica ? Ovaj film predstavlja drugi put da su Michael Winner i Charles Bronson sarađivali kao režiser i glavni glumac, svega nekoliko meseci nakon odličnog westerna Chato's Land. Njih dvojica će do kraja Bronsonovog života snimiti još četiri filma, uključujući i malo viđeni akcioni triler Stone Killer i prva tri dela Death Wish franšize, ali Mechanic je ipak, po mojoj oceni, ponajbolji rezultat njihovih kolaboracija.

Mada sam veliki fan lika i dela Bronsona Charlesa, činjenica je da on nije neki glumac, i da se većina njegovih filmova svodi na scene u kojima on ubija Boga u nekome. Međutim, imao je ol' stone face nekoliko uspešnih uloga tokom svoje karijere, ali su se sve one svele na isti profil - ćutljivi likovi sa nekom svojom internom filozofijom. Arthur Bishop je verovatno najbolje realizovan Bronsonov lik, introvertni hitman kome je, očigledno, već dosta svega, ali još uvek gura po svojim principima. Postoje neke fundamentalne sličnosti između Bishopa i Hollanda (The Evil That Men Do, vidi arhivu bloga), no Holland je ipak samo obris onoga što Bishop i jeste.

Winner je za moj račun prilično smotan režiser, ali nekako ispada da je Bronson iz njega redovno izvlačio najbolje. Pored svoja dva filma sa Burtom Lancasterom (The Scorpio i The Lawman), Winner je verovatno najveće uspehe postigao radeći sa Bronseom. Mechanic nije bio box office smash kalibra Death Wisha, ali je zato verovatno kritički najviše cenjen film sada ostarelog Engleza. Tempo filma je spor ali odmeren, i dosta toga otpada na složene prikaze Arturovih hitova - prvih 16 minuta su kompletno bez dijaloga, i taj segment je možda i najbolje odrežiranih četvrt sata Winnerove karijere.

Ostatak glumaca je tu da popuni prostor, mada je lik Stevea mogao i ispasti malo bolje - Jan-Michael Vincent, vama poznat iz recimo Big Wednesday, nekako previše "naginje" na Bronsona pa su oba lika malo previše misteriozna za dokučiti, što rezultuje nekom pasivnom hemijom na ekranu. Ipak, scena u kojoj Vincent psihički zlostavlja svoju devojku koja je spremna da se ubije zbog njega ostavlja jako dobar utisak na gledaoca. Gde je Bronson, tu je naravno i Jill Ireland - ovde u čisto epizodnoj ulozi bez previše screentimea.

The Mechanic je, dakle, jedan čudan zver u Bronsonovoj karijeri, slow burn triler koji vas polako uvuče u mozak vrhunskog plaćenog ubice, pa onda povuče centrifugu. Zaboravite Death Wisheve i tome slično, jer ovde nema takvih mahinacija, bitke su uglavnom cerebralne. Ali, ako želite kvalitetan film (u konvencionalnom smislu) sa odličnim raspletom (nema spoilera !), The Mechanic je prava stvar za vas.

***

Posle godinu dana pauze zbog privatnih razloga, vraćam se u blogospheru posle konsultacija sa dobrim ljudima sa horrorhr.com foruma. Nastojaću da se čitamo barem dva do tri puta nedeljno...hvala svima na komentarima prošlim i budućim.

17.11.2008. u 22:46 • 4 Komentara • Print • #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.