|
Danas je mnogo ljepši dan nego jučer, sunce sija, malo je hladnije ali je lijepo.
Kosti me ne bole, znači neće biti kiše a svi s niskim pritiskom će danas da piju džezve kafe da bi ikako funkcionisali. I ja sam u toj grupi, i upravo sam smirila drugu šoljicu.
A zna se da je naša jedna šoljica, iliti fildžan šta ko voli, jača od one evropske šolje od dva deca. Nesice (kako im vole tepati), kojekakve bezkofeinske, ... ma to je za mene obična splačina.
Ako već pijem kafu, hoću da popijem jednu ali kako treba.
S tim smo završili što se tiče pića a sada je na redu iće. Još ja nisam sebi došla da su jagode 10 KM ( 5 € ), neka neka, sad sam se zainatila i odlučila sam da ih nikako ne kupujem, samo ću jesti one naše domaće tj. one s vikendice.
Svijet gleda, slabo kupuje, gleda i miriše, to je besplatno a dirati se ne smiju jer odmah propadaju. Zanimljivo je da cijele godine imamo priliku kupiti uvozne jagode, pakovane u kutijice od 250 grama koje koštaju oko 3 KM i kupuju se, a sada kada kažu da je kilogram 10 KM svijet stane i samo gleda. Niko neće tražiti 5 jagoda ili frtalj kile.
Povremeno se neki žale na razne stomačne tegobe nakon što jedu džinovske kruške, neko neobično voće i sl. Ili svijet dobro ne opere ili su ih za naše stomačiće previše špricali raznim hemikalijama da izdrže duga putovanja s drugih kontinenata i ostanu kao da ih je dijete crtalo. A o okusu da i ne pričam. Kao da travu jedem. Nikakve slasti.
Najvaljuju jagode iz Čelića za desetak dana pa će biti puno pristupačnije. Najbolje nam je samo naše i kupovati. Em jagoda miriše na jagodu, em se u med stvara dok je jedeš.
Hajde što ja samo o voću pišem, nego što meni padnu gluposti na pamet, pa tako neki dan hodam ulicom i odjednom mi pade na pamet MUŠMULA, toliko mi je to ime smiješno da sam jedva do posla došla.
Na banderama, tj. rasvjetnim stubovima, zakačeni su plakati za Vašar u Mejdanu, koji će biti za koju sedmicu.
Baš me zanima hoću li ove godine otići, svaki put kažem neću i svaki put odem, i svaku put kažem, ako odem neću ništa kupiti, i kupim.
Pa stvarno se stidim svoga karaktera.
Zadnji put rekla kupiti samo pola kile tahanhalve, a vratila se s kilogramom gumenih bombona.
Sjećam se da je jednom prilikom mama meni i bratu kupila zlatnu ribicu, pa smo onda ja i on kukali da joj je dosadno pa joj mama kupi drugaricu, pa još jednu, pa ko ne valja troje u društvu pa kupimo još društva, pa im tijesno, kupuj novi akvarijum, kupuj kamenje i trave da se imaju oko čega ganjati, te im treba pumpica, hrana, nema šta nema.
Samo im kraljica majka mijenjala vodu, jer bože moj gdje ćemo ja i brat, mali smo još bili, da joj iz Udruženja za zaštitu djece kažu da iskorištava i maltretira dijecu.
Na kraju mama, sve fino odnese u radnju i molila da prime nezbrinute ribice, i oni bili fini i uzeli a ja i moj brat vjerovali da nas one tamo čekaju i sve misle na nas, i da im je ljepše, a kada poželimo da se vrate eto akvarijuma i novih ribica i njihove djece i unučadi, i kućnih ljubimaca i svega.
Toliko od mene za ovaj radni dan, koji mi dođe k´o malj u glavu nekad.
A šta mogu. Valja namaknuti još koju kinticu za novi autić. O tome idući put.
|
