31.03.2008., ponedjeljak
Malo smo bolje...
|
Pas je iskašljao dušu...jadno malo...trudio sam se psu objasniti da je za njega dobro da miruje i odmara pa će tako brže ozdraviti... A kako mu objasniti... Trudio sam se da situacija oko psa bude što mirnija, trudio sam se da moj glas bude što mirniji, trudio sam se da moji dodiri zrače smirujuće...i tako... Šetnje su nam isto bile puuuuno kraće i mirne. Izbjegavao sam pse...što je malom psu teško padalo...uz to što su mu je teško padala mirna šetnja u kojoj sam se ja jako malo igrao sa psom nego sam smirenim i odmjerenim korakom šetao. A jadni mali pas... Jučer smo po prvi puta bili sat vremena u šetnji...svi skupa zajedno...i polako smo šetali i pas je bio jedno deset minuta pušten u igru sa psima. Vidjelo se da pesonja nije fit jer je jedva izdržao tih deset minuta naganjajući se i luđački se veseleći svojim pasofrendovima. Po povratku iz te laganica šetnje pas je zaspao kao top mažen mojom smirujućom rukom...a jadno malo bolesno pseto... Terapija još danas i sutra...tako da...vjerujem da će uz ovakav lagani režim i terapiju pas brzo biti fit... Još se za sada mora malo štediti... A mali pas...šta ću ti ja...to je za tvoje dobro... |
- 10:09 - Komentari (3) - Isprintaj - #
28.03.2008., petak
Dugo smo i bili zdravi...
|
Pas je na žalost opet bolestan...ima laringitis... Jučer oko podneva je počeo kašalj i teže disanje i stvar se pojačavala...pred večer smo bili kod veterinara koji je ustvrdio da se radi o laringitisu...da je trenutno još u blagoj fazi...ali da hara neki jako zarazni i opaki laringitis i da ga ima podosta pasa u okolici...kako je pas ultra senzitiv, onda je teta veterinarka donjela odluku da krenemo s antibiotskom terapijom kako se stvar ne bi spustila na pluća na kojima se i onako već čuju lagani šumovi...dobili smo dvije pikice, nemam pojma čega...idemo po još dvije iste takve...a onda još terapiju nastavljamo antibiotskim tabletama. Drago mi je da smo odmah reagirali jer je pas preko noći sve jače i jače hroptao i iskašljavao nekakvu smeđu sluz...iako...opće stanje psa je sasvim OK...i kako pas, osim u kratke potrebite šetnje, ne smije van jer mora odmarati, mislim da će mu to najteže od svega pasti. Ali...nema druge...mora odmarati i redovito dobivati lijekove i trebalo bi sve biti OK...nadam se da se neće zakomplicirati i spustiti na pluća. Ah moj ultra senzitiv pas... Kako ne smijemo šetati evo se s nostalgijom prisjećamo naše česte šetnice... Borba svjetla i mraka...mi smo u mraku...  Pas njušku iz trave vadi samo kad se okreće pogledati gdje sam ja...ili kad oslušne nešto zanimljivo o okolini...  Pas se bavi istraživačkim radom...  Pas pozira svom dosadnom gazdi...  Pas koji je spazio pasofrenda na drugoj obali rijeke...nećemo sada plivati preko...  Držte fige da brzo ozdravimo... |
- 07:49 - Komentari (8) - Isprintaj - #
27.03.2008., četvrtak
Hajde mala okreni se...
|
Prije nekoliko dana krenuli smo učiti kako se okrenuti iz ležećeg položaja...kako to ono kažu...rol over... Dakle prvo sam od pesonjice zatražio da krene u početni položaj za tu vježbu, a to je položaj lezi...s tim naravno nije bilo problema jer je to nešto što svakodnevno koristimo u raznim situacijama i to je psu normalna stvar...čak pas razlikuje kada mora leći jer je nešto kriv pa mu je to kazna, kada mora leći jer situacija to zahtijeva, kada mora leći jer ga trebam obrisati po trbuhu kada se vraćamo iz blatne šetnje...uh...dosta o naredbi lezi... Iz lezi sam za početak želio psa dovesti u položaj u kojem on leži na boku i djelomično na leđima...znate ono...pas leži na boku, a gornje šape su mu podignute u zrak. Nazvao sam tu naredbu "leđa"...inventivno, zar ne? Psa sam njegovom omiljenom grickalicom navodio da se iz naredbe lezi prevrne na "leđa"...i to na način da sam s grickalicom u vršcima prstiju prelazio iznad njuške psa u smjeru na koji sam želio da se pas izvali na "leđa"...pas je naravno pratio kretanje omiljene grickalice u mojim prstima i tako se nesvjesno prevalio na "leđa". Istog trena kada je pas došao u željeni položaj "leđa", ponovio sam ime naredbe i pas je dobio gromoglasnu veselu pohvalu te omiljenu mu grickalicu. S tom igricom koju smo popularno nazvali "leđa" nije bilo većih problema i nakon dva dana pas je točno znao što mora napraviti da bi dobio grickalicu, odnosno točno je znao da se za grickalicu treba izvaliti na "leđa"...ih...fora igrica...izvališ se na leđa i dobiješ nešto fino za grickati...i ja bi tako... Kad smo uvježbali naredbu "leđa" krenuo sam iz tog položaja tražiti psa da se okrene...dakle pas lezi, pas "leđa" i onda pas okret...eeeeee...ali to nije išlo tako lako. Kada bih ja zavrtio psu omiljenom grickalicom ispred njuške on bi se skočio na šape i počeo mahati repom...hi hi hi...fora...naravno da pas nije ništa bio kriv, jednostavno ja mu nisam znao dovoljno dobro objasniti šta ja to hoću od njega...pokušavali smo ali nikako nije išlo, a i ja bi se sav rastopio kad bi se pas tako veselo skočio na šape i krenuo mahati repom...tu sam odmah prekidao vježbu i pozivao psa u neku već uigranu naredbu...tipa, korak u nazad i dođi, ili u naredbu uz i tu bih mu dao grickalicu...čisto da pas ne bi shvatio da je meni fora kada se on na naredbu okret, skoči na sve četiri šape i maše repom. No uporno smo nastavljali probavati i pas je nakon nekog vremena shvatio da nije fora skočiti na sve četiri šape kada se od njega traži okret i ostajao bi u položaju "leđa" kao tražeći od mene da mu pojasnim što treba napraviti za tu grickalicu kojom mu mašem pred njuškicom. U toj fazi učenja pomogao sam malom psu tako što bi ga primio za prednju šapicu i pomogao mu da napravi okret...čim bi se pas okrenuo ja bih izgovorio naredbu okret i veselo pohvalio psa i dao mu omiljenu grickalicu. Nakon što smo nekoliko puta vježbali uz moju pomoć pas je shvatio što se od njega traži i uspio je samostalno napraviti trik pod nazivom okret...uh koja je to sreća bila...skakao je pas do neba od sreće. Sad ćemo još neko vrijeme raditi u nizu...lezi, "leđa", okret...a onda ćemo polako odvojiti naredbe "leđa" i okret... Polako...imamo vremena... |
- 07:44 - Komentari (4) - Isprintaj - #
26.03.2008., srijeda
Viiiiiii...
|
Stigle su nam knjižice koje smo si odabrali preko Amazona...viiiiiii... Pregledali smo sve i ne znamo koju bi prije krenuli čitati...ovu, onu, onu drugu... Na kraju smo ih na policu posložili redom kojim ćemo ih i čitati... Prva na redu je... For the Love of a Dog: Understanding Emotion in You and Your Best Friend od Patricie McConnell  Dakle žena se bavi istraživačkim radom vezanim uz ponašanje životinja, a usko se posvetila ponašanju pasa. Druži se sa svoja četiri psa te se uz to, dugo godina, bavi i drugim psima kao stručnjakinja za ponašanje pasa, ili ti što bi rekli dog bihejvjrist. Čini se da žena ima nešto za reći o psima pa ćemo to provjeriti... Kad pročitamo izvijestiti ćemo vas o tome kako smo doživjeli knjigu i što smo naučili. Uz put, dok čitamo, možda i napišemo koju o nečemu što nas je posebno zaintrigiralo. Sada samo treba naći vremena za čitanje... |
- 07:31 - Komentari (2) - Isprintaj - #
25.03.2008., utorak
Biometeorološka...
|
Uh...koji dani...pas je sve nešto bio svakakav nekakav...malo zaigran i lud, malo depresivan i pospan, malo izgubljen i neodređen...baš onako...čudno vrijeme... No to nas nije spriječilo da subotnje jutro provedemo u retrivanju po lijevoj obali Save...ma, nije jako pljuštalo...onak, po malo... Pas je bio presretan s vremenom...pa sam tako takvo vrijeme odlučio nazivati retriverskim vremenom. Dva sata je neumorno pas pretraživao teren, jurio gore dolje uz gustiš, pa se zavlačio u gustiš i pri tom tjerao patke koje su ovaj kišni dan odlučile prespavati skrivene u gustom raslinju uz samu rijeku...onako, gledajući ga reklo bi se pravi neustrašivi lovac...aha... Na jednom dijelu gdje je pristup samoj rijeci lagan i gdje je obala tako položena da pas nesmetano može uz rijeku juriti nekakvih pedesetak metara uzvodno i nizvodno, odlučio sam pustiti psu na volju želi li možda, nakon plivanja u svim lokvama kišnice koje smo putem zatekli, zaplivati i u rijeci. Naravno da se ludi pas odmah sjurio u vodu, zaplivao, iskakao se po plićaku i onda je krenuo juriti uzvodno i nizvodno sluđen od sreće. Pri toj jurnjavi potjerao je sve ptice koje su mu se na putu našle...odjednom...pas je stao kao prepariran...vidio je lastavice kako lete iznad same površine vode negdje na polovici širine rijeke...aaaaaa, što je to sludilo malog psa...sav se uznemirio i ušiljio...zaplivao bi za njima, ali ga je strah brzog riječnog toka, a i gazda ne želi zaplivati s njime...u toj svojoj zašiljenosti pas je pokušavao pronaći neki put kojim do lastavica može prohodati kroz vodu...ali naravno da bi pri svakom tom pokušaju zaplivao nošen maticom...na kraju je pas odustao od lastavica...a najbolje od svega...kada sam ga pokušao nabrijati da zapliva prema lastavicama, pravio se kao da ne razumije što mu želim reći...onako okretao je glavu u svim drugim smjerovima samo ne prema lastavicama...hi hi hi...nije želio mali pas priznati da ga je strah zaplivati ako gazda ne ide s njim...luđo ludi... Ishodali smo tako...a šta ja znam...jedno sedam osam kilometara...nismo sreli nikoga osim ptica i kišom polomljenih grana... Nedjelja je bila miran Uskrsni dan...kraće kišne šetnje po kvartu...u kojima opet nismo sreli nikoga...a što reći...kad je kiša mi smo vani sami kao Pale iz one priče... Pas je čitav dan bio sluđen vremenom i isfrustriran što dva dana nije vidio nikakvog pasjeg frenda i stvarno je doma bio skoro pa nemoguć. Konstantno se po doma povlačio kao crkotina, tražio da se netko s njime igra ne znam čega, nije se želio maziti, povlačio se u osamu pa onda veselo dojurivao kao pozivajući nas na nekakvu šaluzabavu koju bi mi trebali smisliti da malom ludom psu ne bude dosadno...uh...to mi je užasno naporno...kad ljudi pričaju kako su njihovi psi po ružnom vremenu u stanju danima spavati i izlaziti van samo kako bi obavili nužno...ja ne mogu vjerovati... Tako sam u ponedjeljak u jutro odlučio psa izmoriti jednom turbodugom šetnjom. Relacija je bila od one zgrade kockice, na Prisavlju, pa savskim nasipom sve tamo do iza jarunskog jezera prema Prečkom. Naravno da putem nismo sreli nikoga jer je kiša padala i bilo je blatno i hladno i sluzavo...samo nas dva luđaka. Pas je naravno bio oduševljen jurnjavom po lokvama i blatu...naravno da je i gazda ludi skakao po lokvama i blatu, a pas je skakao do neba od sreće. Kod Jaruna pas je počeo pokazivati lagani umor, ali sam nastavio dalje iako sam i ja bio umoran...kad smo prošli veslačku stazu još smo malo hodali i tu sam se zaustavio kratko odmoriti. Pas je isti tren legao sav zapuhan. Odmor je trajao kratko i krenuli smo umorno prema nazad...još sam nabacivao psa grudama snijega koji se mjestimice zadržao...pa smo trčali gore dolje na nasip i s nasipa...i tako...ja polako nisam osjećao ekstremitete...a i pas je već bio izmoren šetnjom i friškim zrakom...umoran pas...aha... Pred sam kraj povratka sreli smo kod boćarskog doma jednog poznatog pasofrenda...i sada da vidite mog umornog psa...pustim ga u igru, a on krene juriti kao da smo tek sada izašli iz stana...i to bez prestanka jedno deset minuta...ja sam bio krepan od umora i pričam vlasnici pasofrenda gdje smo hodali, a ona u nevjerici gleda mog psa kako juri i kaže...ja da prošetam svoga psa toliko koliko vi kažete da ste sada šetali, morala bih ga na povratku nositi jer vjerojatno ne bi mogao hodati... Stigli smo doma...pas se odmorio jedno dva sata...i onda šta...legao pred mene i netremice piljio s pitanjem u očima...a kaj ćemo gazda sad raditi... Kupit ću psu onaj kolut kao što imaju hrčci...pa nek trči... |
- 07:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #
23.03.2008., nedjelja
Sretan Uskrs...
|
Naša mala obitelj svima vama dragim ljudima želi sretan Uskrs. Nadamo se da ste se u korizmi odrekli neke svoje loše ljudske osobine (svi imamo po neku, zar ne...), a još više od toga se nadamo da nakon Uskrsa tu lošu ljudsku osobinu nećete ponovno početi prakticirati. Ne pretjerujete s papicom...samo da vas podsjetimo...iako to već sigurno i znate...nije papica bit Uskrsa... Mah mah repom svima vama... |
- 07:46 - Komentari (4) - Isprintaj - #
21.03.2008., petak
Šetali mi frenda...
|
I tako mi šetamo našom standardnom rutom...uživamo u njuškanju...nabacujemo se i igramo s kojekakvim granama koje pas putem nalazi...kad odjednom do nas dojuri labrador...mužjak cca dvije godine star. Pas nas ponjuši i veselo zamaše repom i krenu se moja luđosica i on igrati. Ja nastavljam lagano hodati standardnom rutom dok se psi oko mene naganjaju...sve očekujem da će naš Labradorski frend poći tražiti svoga gazdu, ali ne...pas lijepo s nama šeta, igra se, druži...baš ono kao da je moj pas... Ništa...ja nastavljam šetnju i tako mi fino u zajedničkom druženju sretnemo još jednog pasofrenda kojeg vodičkinja zabavlja lopticom. Naš frend Labrador odjuri prema njima i priključi se igri s lopticom. Nakon nekoliko minuta i mi dolazimo do njih i ja pitam...jel to vaš Labrador...kaže vodičkinja...ne, ja sam mislila da je to vaš pas kada sam vas vidjela kako lijepo šetate i družite se...ja kažem...nije to moj pas, sreo nas je u šetnji i priključio nam se...oboje se nasmijemo i tako nastavljamo čavrljati o tome kako pomoći psu koji je evidentno dobro uhranjen, ima ogrlicu, dobar je i reagira na neke naredbe...kad meni sine...pa to je naš stari frend Labrador s kojim smo se družili još dok je mali ludi pas bio štene, a i kasnije smo se znali sretati...znam da on ima povijest tih svojih samostalnih izleta pa mi se nekako učinilo da bi to mogao biti on. Pozivam psa imenom i on se odazove...viiiii...pa to je on...naš stari frend lola bekrija. A ništa...ostat ćemo još malo družiti se s njim jer vjerujem da ga njegov vlasnik traži. Nakon dvadesetak minuta igre i druženja s našim Labradorskim frendom ugledamo na obzoru njegovog vlasnika kako pilotira na biciklu...bok bok...evo se vama prilijepio moj lola bekrija...kaže gazda...je je...pohvalimo mi psa što je bio dobar i lijepo se s nama igrao i družio te se pozdravimo s njim prije nego ga je gazda poveo kući. Fora pas...al ne bi ja da je moj mali ludi pas sklon takvim izletima...slomio bih se od brige da ode od mene... Nejdem ja gazda od tebe...kao da mi govori mali pas dok hodamo prema autu, a on me veselo gleda umoran od sve te igre i šetanja... |
- 08:25 - Komentari (8) - Isprintaj - #
20.03.2008., četvrtak
Ja sam...
 PasSigmund...tak me gazda od milja zove... Sunlight...tak mi je rodno ime...isto mi je fora... Ro...to mi je radni nadimak...i tak me zapravo stalno i zovu...to vam je Ro izvedenica od Rokerica... Imam završena tri razreda pseće školice u KOSSPu i položen A0 ispit za psa pratioca... Trenutno sam zaposlena kao šetačica svoga gazde, ljubimica gazdarice i prijateljica jedna male bebe koja me već zna dragati po njušci (kad poraste bit ćemo si super frendice)...bolje poslovne ponude slobodno ostavite u komentarima, iako, trenutno mi je super baš tu gdje jesam... Kaže gazda da sam dobar i pametan pas...a kaže mi gazda i da sam lijepa...a onda valjda jesam...zapravo gazda me stalno hvali na dugo i široko tako da izgleda da sam mu stvarno draga...a i on je meni drag...iz dana u dan se sve bolje i bolje družimo i sve kvalitetnije i kvalitetnije komunicramo pa bi se moglo reći da smo baš fora nas dvoje...zapravo...nama je fora kad smo skupa... I na kraju...voljela bi da smo još više skupa...stvarno ne razumijem zašto gazda ide na posao kad bi se mogao sa mnom družiti po čitave dane... |
- 07:43 - Komentari (5) - Isprintaj - #
19.03.2008., srijeda
Stepenice...
|
Prvo da napomenem...nakon epizode koju sam opisao u prošlom postu došla je i popodnevna šetnje...kao što pretpostavljate, okolina u kojoj smo šetali bila je blatna i mokra samo tako...no to nije smetalo malog ludog psa...vratili smo se blatnjavi i mokri...eeeee, gazda, al ujutro, ne ne ne... Jednako tako današnja jutarnja šetnja istom rutom po zaleđenoj, mokroj i blatnjavoj livadi prošla je sasvim OK. Zapravo...mali pas se nakon ispuštanja "tereta" silno veselio i kao da me pozivao da što prije dođem vidjeti šta je on to napravio i kak je to super i kao da mi je želio objasniti da je skužio koliko je bio bedast jer prošli puta nije želio zakoračiti na livadu...a fora si mali pas...kaj drugo da ti kažem... Nego, ono što sam želio ispričati... U prije spomenutoj mokroj i blatnjavoj dugoj popodnevnoj šetnji malo smo i trenirali. Na povratku prema kući našoj ima jedan betonski plato s nekim klupicama i stepenicama i stupićima pa onda te sve "rekvizite" možemo koristiti u našim igricama i vježbicama. Na prilazu tom platou su stepenice na kojima obično zastanemo, pas sjedne, zatražim ga da čeka, spuštam se niz stepenice i pozivam ga sa dođi...to nam je standardna vježbica koju tu uvijek radimo na isti način. Ovaj puta sam odlučio promijeniti stvar i bez ikakvih naredbi nastavio sam hodati niz stepenice u očekivanju da će me pas pratiti...ali ne...mali ludi pas je pred stepenicama stao i čekao bez da sam to od njega tražio...a luđo ludi...i još je onako pametno nakrenuo glavicu i načulio uši. Kad je bio tako sladak sve mi je bilo teško reći mu neeeee...onako smireno...i vratiti se do njega dok me tako zbunjeno gledao. Došao sam do psa i ponovno ga pokušao bez riječi u hodu povesti niz stepenice...ali mali pas opet pred stepenicama staje i čeka. No dobro, očito da ću morati malom psu potvrditi što od njega tražim...dolazim do psa i povedem ga prema stepenicama te pred samim stepenicama ponovim naredbu idemo i pas onako oprezno, zaostajući korak krene niz stepenice...tu ga ja malo potaknem pohvalom bravo bravo idemo i pas veselo nastavi hodati uz mene. Napravili smo tako nekoliko puta gore dolje po stepenicama dok su nas ostali sudionici u prometu čudom gledali...šta rade ova dva luđosa luda. Nakon što smo potvrdili malome psu što se od njega traži, na samom platou, malo odmaknuti od stepenica, napravili smo sjedi, čekaj, dođi...tako da mali pas u svojoj glavici prestane tu vježbicu povezivati sa stepenicama. Nakon toga vratili smo se na stepenice i ponovno sam sa naredbom idemo pozvao malog psa prema stepenicama i pred samim stepenicama samo sam nastavio hodati, a mali pas me nastavio pratiti bez zaustavljanja...stali smo nakon što smo se spustili niz stepenice i mali pas je nakon što je sjeo kraj mene dobio nagradicu i porciju maženja...ponovili smo to još dva puta. Nakon toga ponovno sam pozvao psa da krenemo prema stepenicama i pred njima sam se zaustavio...pas je sjeo kraj mene i bio pohvaljen...nakon toga rekao sam mu da čeka i spustio se niz stepenice...pas je smireno čekao, kao da mi pokazuje da mu je sada jasno što se točno od njega traži...pozvao sam ga sa dođi na što je on veselo dojurio pred mene. Baš nam je bilo fora to raditi...odnosno bilo je fora pomoći psu da opet počne razlikovati naredbe i da shvati da jedna naredba vrijedi sve dok ne dobije drugu naredbu...fora... Nakon toga smo se još pola sata naganjali koristeći se "rekvizitima" na platou...smišljali razne poligone kroz koje smo trčali...mali pas je bio lud od sreće i jurnjave... |
- 07:36 - Komentari (5) - Isprintaj - #
18.03.2008., utorak
Sram me iti reći...
|
Ovome se stvarno nisam nadao...ma ne da se nisam nadao...nije mi bilo niti u peti da bi se to ikada moglo dogoditi...ma ne ne...mom psu...jel to neka greška... Khm khm...ujutro nas je probudila luđačka kiša na granici snijega...ono...debelo je padalo. Pet je sati ujutro i ja bez razmišljanja, spremno i sa voljom navlačim debelu jaknu s kapuljačom i gojzerice, a mali pas za to vrijeme nestrpljivo čeka spreman da izleti u ranojutarnju šetnju. Ma dobro mali pas...evo idemo...daj se strpi...znaš da uvijek idemo i da te nikada nisam preskočio. Znaš da je to tvojih tridesetak minuta da obaviš sve šta treba i malo protegneš cape pa će ti lakše proći vrijeme dok se ja ne vratim s posla...a je, kiša danas pada pa te beba neće šetati...ali znaš da onda kada beba pred večer zaspi idemo nas dvoje u duuuuugu šetnju i šaluzabavu i sve to... Pas na moj poziv veselo izleti iz stana i tako mi krenemo. Vani pada kao ludo i u trenu smo mokri...ma nema veze...radujemo se svježem jutarnjem zraku i šljapkamo pas i ja prema obližnjoj maloj livadici gdje pas obavlja svoje "poslove". Putem mali ludi pas čita ranojutarnje novine, prvo izdanje...znate ono kad pas mora pronjuškati svaki pedalj ulice...e pa to je malom psu čitanje ranojutarnjih novina iz kojih sazna šta se sve u ulici događalo od kada smo posljednji puta njome prošli. Dolazimo tako osvježeni jutarnjim zrakom do već prije spomenute livadice i ja kažem malom psu da može krenuti juriti po njoj u potrazi za mjestom gdje će obaviti "posao". Pri tom kao kobac pratim malog psa tako da sa preciznošću satelitske navigacije mogu odrediti mjesto ispuštenog tereta koji ja onda uredno skupim i bacim u smeće. A mali pas...a mali ludi pas...krene korak prema travi i okrene se nazad prema meni i sjedne mi uz nogu. Molim...šta je sada ovo...pitam se ja. Pomazim malog ludog psa i pokušavam mu smireno ukazati da mi nije jasno što se događa i da nema nikakvog razloga zbog kojeg ne bi pojurio na livadu...ali mali pas opet napravi dva koraka prema travici i vrati se do mene. I onda meni sine...moj ludi Labrador...da da, onaj isti Labrador koji juri u svaku lokvu...da da, onaj isti Labrador kojem je blato omiljena kupka...da da, onaj isti Labrador koji po kiši i snijegu skače do neba od sreće...da da, onaj isti Labrador zbog kojeg su mi čitavu jesen i zimu noge mokre i hladne, zbog kojeg sam nakon šetnje mokar do kože jer skupa s njim jurim po istom blatu i kiši i snijegu...e pa taj Labrador neće u mokru travu livade. Ma daj me nemoj molim te zafrkavati...mali Labrador...dižeš mi tlak...kako mi i ne bi skočio tlak kada su mi kroz glavu prošle sve one mokre i blatne šetnje po luđačkim vremenima u kojima svi sjede doma u toplom...pardon, ne svi...moj pas i ja ne sjedimo doma... I ništa...refleksno pojurim psa kući...kažem mu...ajde briši doma, ja tu kisnem ko budala zbog tebe, a ti glumataš finog psa kojeg smetaju mokre cape...ma daj molim te...briši doma. Pas pokunjeno krene hodati ispred mene i tako mi neobavljenog posla dođemo doma. Ma nije meni samo to što me mali pas bezrazložno svojom glumom zafrkava...nije...nego mi je to što će sada morati trpiti sve dok ja ne dođem s posla...a zašto...zbog svoje gluposti...uh...tupko mali... Dakle...možda baš i nije neka odgojna metoda što sam psa najurio doma...stvarno priznajem...bilo je refleksno jer nakon ohrabrivanja i objašnjavanja da je ova kiša ista kao i sve one prijašnje po kojima smo šetali, jednostavno više nisam znao šta bi i tako sam se okrenuo na peti i najurio psa kući. Ovim putem molim malog ludog psa da mi prije šetnje kaže da ne želi na kišu pa da ostanem kod kuće suh uz toplu kavicu, ili još bolje...reci mi mali ludi pas večer prije da ne želiš u jutarnju šetnju...tako ću moći dulje odspavati...hvala... |
- 07:34 - Komentari (13) - Isprintaj - #
17.03.2008., ponedjeljak
Proljeće u zraku...
|
I tako eto došli smo do kraja još jednog vikenda...da bilo je promjenjivo proljetno vrijeme...stvarno promjenjivo...od sunca praćenog južnim vjetrom do mirnog sunčanog proljetnog dana...pa je bilo i nekih oblaka...pa je na kraju i kiša padala...i tako... Ali priroda je čini se u punom proljetnom zamahu...sve pupa, cvijeta, niče, budi se...sve je više proljetnih mirisa u zraku pa ponekad i kihnemo dok nam kakav cvjetni miris nadraži nosnice... Naša mala obitelj provela je vikend u dugim šetnjama, posjetu frendovima i igri sa psećim frendovima... Subotnje prijepodne proveli smo na rascvjetanom Bundeku... Pas miriši tratinčice...  Pas i potočnice...barem mislimo da su to potočnice...  Je istina...mali pas je morao biti na povodniku, ali...pravila su pravila i treba ih poštivati. U trenutcima kada smo bili apsolutno sami na jednoj malo udaljenoj travnatoj površini na koju smiju psi, pas je bio pušten da malo pronjuška i na poziv je odmah došao i nastavio mirno i dobro uz nas hodati na povodniku. Jedan dio šetnje Bundekom prošao je uz sam savski nasip i tu je pas stalno bio pušten pa se mogao malo rastrčati i poigrati... Našao pas plastičnu bocu...  Napad na bocu...  Odmah veselo dolazi kad ga gazda zove...  Sve u svemu OK šetnjica od nekih dva sata. Subotnje večer imali smo druženje s pasofrendovima na jednoj pasjoj livadi...sve redom super psi i vlasnici...tako da smo se zadržali u igri i druženju nekih tri sata...u jednom trenutku za mnom je jurilo desetak pasa jer su svi skužili da sam ja raspoložen za igru s njima i bacanje loptice i navlačenje i maženje i jurnjavu...fora psi...beba je bila okupana, napapana i uspavana pa nas je gazdarica pustila da ostanemo duže vani...pusa dobroj i dragoj gazdarici. U nedjelju smo bili na kavici kod pasofrenda Dantiše...uh njega baš volimo...on nam da da se igramo sa svim njegovim igračkama, da nam da pijemo iz njegove posudice, da nam da mu uzmemo njegov jastuk i najbolje od svega da nam da ga gnjavimo...baš nam je fora Dantiša. Ukrali smo mu njegov krevet...  Gnjavimo dobrog frenda Dantišu...  A nedjeljna večer opet je bila rezervirana za pasofrendove...ali su psi pred kišu bili nekako tromi, neki čak po malo i nervozni...tako da...više smo napravili krug i pozdravili se nego se nešto posebno igrali i družili...tako da smo ostatak vremena u večernjoj šetnji iskoristili za mali trening nekih vježbica koje sada izrađujemo...zapravo trudimo se naučiti da ih sasvim precizno izvodimo. Eto...sve u svemu jedan lijepi proljetni vikend...uh kako volim slobodno vrijeme sa svojom malom obitelji...uh kako volim... |
- 07:20 - Komentari (10) - Isprintaj - #
14.03.2008., petak
Teškog srca...
|
Svakodnevno pratim razne akcije udomljavanja napuštenih životinjica, akcije spašavanja i pomoći životinjicama koje su nekim nesretnim slučajem ozlijeđene, mučene, maltretirane...svakodnevno to pratim i stvarno mi je teško... Teško mi je jer stalno imam neki osjećaj da bih trebao više pomoći... Ma je znam...pomogao sam u nekim akcijama udomljavanja u kojima su srećom svi slatki mali peseki na vrijeme udomljeni, pomagao da se neki izgubljeni peseki vrate svojim vlasnicima, na molbu nekih ljudi sam pisao na blogu o životinjicama kojima je trebala pomoć, u susretanjima sa pasovlasnicima trudio se svojim skromnim razmišljanjima potaknuti ljude da svojim psima budu bolji drugovi...ali...opet svaki puta kada gledam sve te životinjice kojima je potrebna pomoć opet mi se steže oko srca...i opet mislim da bih još nekako trebao pomoći... No kada krenem razmišljati o pomoći koju mogu pružiti, uvijek nekako, možda pomalo licemjerno, dođem do zaključka da bi na ovaj ili onaj način moja obitelj bila uskraćena kada bih se više dao u pomaganje životinjicama kojima je pomoć potrebna...jesam li zbog toga loš čovjek...stvarno ne znam...muči me to ponekad...ali opet na kraju sam sebi kažem...svako od nas pomaže onoliko koliko može i koliko je u tome trenutku na ovaj ili onaj način spreman pomoći...možda, kada bi svatko pomogao ovoliko malo koliko pomažem ja, ne bi bilo toliko tužnih situacija kroz koje te životinjice moraju prolaziti. I tako...pomagat ću koliko budem spreman i koliko mogu...hoću, dajem obećanje samome sebi... Tako sam, iako je to samo mala kap vode u rijeci, postavio na svome blogu link na stranice Udruge za zaštitu životinja - FUTURA. Pratio sam njihove stranice, bio u kontaktu s ljudima iz Future, čuo o njima dobrih stvari...i tako ih odlučio podržati ovom više nego skromnom gestom. Zato svi vi koji već to niste napravili...kliknite na link Udruge za zaštitu životinja - Futura i podržite ih u njihovim akcijama pomoći životinjicama kojima je ta pomoć više nego potrebna. Budite i vi mala kap u rijeci...pa neka ta rijeka teče... |
- 07:30 - Komentari (6) - Isprintaj - #
13.03.2008., četvrtak
Eh kad se samo sjetim...
|
Baš sam nešto pričao na forumu Šapice kako smo i koliko šetali kad je pasonja još bio štene... Prisjetio sam se tih dana...baš nam je bilo fora... Ah...sjetio sam se kako smo izgrađivali odnos i uzajamno povjerenje...u smislu poziva iz igre, postigao sam to tako da sam satima puštao psa da se igra s pasjim frendovima...kad bi nakon sto sati igre pas samoinicijativno došao do mene ja bi mu se razveselio ko pustinja kiši i onda bih ga poslao nazad u igru sa psećim frendovima...i tako danima...šetnje su nam trajale miljon...4-5 sati prije podne s mojom dragom ženicom i onda popodne sa mnom od 16h pa sve tamo negdje po nekada i do ponoći. Sve to skupa zajedno je bilo još teže zbog jedne, prema mom skromnom mišljenju, bitne stvari...prvi puta kada sam uspio privući psa iz igre sa psećim frendovima ja sam ga zakopčao na lajnu (ono ne razmišljajući...bilo mi je u glavi samo...aj da si više došao idemo doma). Naravno...moj pas je to shvatio na jedini mogući način...ak ti dođem kad me zoveš idemo doma...i naravno da nije želio dolaziti sve dok mic po mic nismo izgradili to povjerenje između nas... Pa eto i nekoliko fotografija iz tog vremena...fotografije su statične...jer jedino kada se malo ludo štene moglo uhvatiti u kadar bilo je vrijeme kada odmara ili se hrani... Kad je malo ludo štene tek došlo u naš dom i skužilo papicu i vodicu...  Čuđenje parketima...  Kad smo malo porasli...u rijetkim trenutcima odmora...    Ti rijetki trenutci odmora uglavnom nisu dugo trajali...mora štene nešto raditi...  I šta možeš kad te ovako pogleda...povodnik u ruke i idemo...akcija... |
- 08:38 - Komentari (21) - Isprintaj - #
12.03.2008., srijeda
Olovno nebo...
|
Večer je nadvilo olovno nebo...teški oblaci kao leteće tvrđave tromo su letjeli nebom...kao da nas žele poklopiti svojim teškim teretom. Vjerujem da je većina ljudi svoje obaveze odgodila vidjevši ovakvo nebo i odlučila večer provesti u svojim naslonjačima, pod toplom dekicom, uz svog životnog suputnika, obitelj... Oni ljudi koji su morali biti pod olovnim nebom, na milost i nemilost oblacima bombarderima, razmišljali su vjerojatno o tome kako se obući prije izlaska...odnosno razmišljali su o tome kako obaviti sve što treba, a da možda prije nego što pljusne budu u svojim toplim domovima...neki su vjerojatno razmišljali gdje bi se najbolje bilo skloniti ako pljusne...u neki kafić, pod kakvu nadstrešnicu, prolaz, ili ulaz neke zgrade...ili su neki možda razmišljali o tome čime će pokriti glavu ako udari pljusak... Dok su se sve te silne misli rojile pod već spomenutim nebom ja sam razmišljao o tome kako ne bi bilo fora da nas opere kiše...ma ne ne ne...ne zbog toga što nismo navikli na mokre noge i cape, niti zato što se bojimo imati sasvim mokru odjeću i dlaku...ma ne...znate već da mi volimo šetati po kiši...sami...slušati šum teških kapi koje povijaju proljetnu travu...udisati svježi zrak koji kapljice spuste iz visina...mirisati namočenu zemlju...volimo mi sve to... Pa zašto nam onda ne bi bila fora da nas opere kiša...pa zato što smo tek prije dvadeset sati stavili ampulicu tekućine za zaštitu od buha i krpelja...ma da, onu ampulicu...i onda se pasa ne smije močiti četrdeset i osam sati nakon nanošenja na kožu te kemije koja malog psa štiti od buha i krpelja... I nije nas oprala kiša...al smo skoro pa sami bili u šetnji...svi su se negdje razbježali pred naletom oblaka...a mi smo njuškali, igrali se, radili neke nove trikove...zapravo pokušavali izraditi neke nove trikove...i tako na kraju suhi, umorni i zadovoljni stigli doma...valjda nam se zaštitna tekućinica primila kako treba i valjda će nas dobro štititi od buhica i krpelja kao što nas je i do sada štitila. |
- 08:37 - Komentari (5) - Isprintaj - #
11.03.2008., utorak
Pasja ekipa...
|
Nakon što smo pesonja i ja procunjali po kvartu, pogledali šta ima, malo se poigrali na našim skejterskim poligonima, odlučio sam svratiti malo na pasju livadu...da vidimo jel ima kakve pasje ekipe... Bilo je dosta pasa...većina poznatih i nekoliko povremenih šetača... Pustio sam psa u igru i jurnjava je počela...u naganjanju se prednjačili jedan lovački pas koji svoju lopticu ne pušta iz usta i moj luđo ludi koji se loptici najviše veseli kada je u raljama drugog psa. Pozdravio sam se uredno s pesovlasnicima, prebio koju s prijateljicom koja je taman bila na odlasku i odmaknuo se nekoliko metara od grupe pasovlasnika koja je raspravljala o dnevno političkoj situaciji i kleknuo na zemlju, ili kako bi se ono reklo ubacio sam se na pasji nivo. Naravno da je odmah većina pasje ekipe došla vidjeti kakav je to stvor koji kleči u travi pa su tako redom svi dobili porciju maženja...nakon što sam se pozdravio s većinom pasa i nakon što su oni nastavili jurnjavu shvatio sam da mi je u krilu ostao jedan mali francuski buldog kojem se očito moje maženje prilično dopalo. Još sam ga malo pognjeckao po rukama i otpustio ga dižući se s poda...a on je veselo odjurio prema pasjoj ekipi. Dobro...šta ćemo sada dalje...ajde idem baš pokušati natjerati lovca da mi da lopticu koju tako čvrsto drži u zubima i ne pušta ju. Stajao sam tako po strani dok u jurnjavi lovac i moj pesonja nisu došli bliže k meni te sam i ja počeo juriti ispred njih glumeći da imam nešto u rukama...naravno da su pojurili za mnom i nakon desetak metara ja sam se smireno i blago okrenu prema njima i kleknuo na pod i dalje glumeći da nešto skrivam u rukama. Moj pesonja je odmah znatiželjno prišao, a lovac se nećkao...sve ono korak krene pa ustukne iako ga ohrabrujem da mi priđe. OK lovac shvatio sam...strah te da će ti moj pesonja oteti loptu ako mi priđeš...zatražio sam svog pesonju da sjedne i čeka na metar od mene i ponovno se obratio lovcu...lovac oprezno prilazi i ja ga uspijevam pomaziti po njušci, a onda i po prsima...on veselo maše repom i kao da me poziva na igru...pružam ruke prema njemu kao da prosim i stavljam ih pod njegovu njušku lagano dodirujući loptu koju lovac i dalje čvrsto drži u zubima...dok tako dodirujem loptu rukama smireno mu govorim da pusti lopticu i blago ju primam...lovac je i dalje zainteresiran za igru sa mnom i neodlučno ipak na kraju ispušta lopticu u moje ruke, ali ju ne prestaje dodirivati vrškom njuške. Ja ostavljam lopticu u toj poziciji i blago i smirujuće ga pomazim po njušci te ga hvalim i odobravam njegov postupak, a samim time nekako kao da izgrađujemo uzajamno povjerenje. Mirno se podižem s poda i bacam mu lopticu...pustim ga da pojuri za njom i tek onda puštam i svoga pesonju iz komande čekaj te i on pojuri za lovcem...on s lopticom juri ponovno do mene i to privlači u našu igru i druge pesonje...i sada lovac opet u strahu da mu netko ne otme loptu ne želi pustiti ju iz ustiju...odmičem se korak dva od pasje ekipe i lovac krene za mnom i na sigurnoj udaljenosti od ostalih pasa ispušta mi lopticu u ruke...bacam, a svi psi jure za lovcem...zna lovac da je najbrži i da mu nitko neće oteti loptu dok se juri za njom...on je u opasnosti od krađe lopte samo kada ju ispušta da mu je bacim...a za to imamo fintu...nas dvojica malo u stranu i on mi da loptu i ja brzo bacam. Fora... Nakon te igre moj je pesonja došao do mene na porciju maženja...čisto da me podsjeti da je on moj pas...iako se stalno s nama igrao i nije bio zapostavljen u toj igri s lovcem...al ziher je ziher... I tako prekinem ja igru s pesonjama...nek se sada malo sami jure i igraju...i odjure oni tako, a dok sam se dizao s poda na kojem sam klečao dojuri do mene jedna mala mješankica koja se obično ne odvaja od gazdarice...ja pričekam mirno da vidim što će biti...dojuri do mene...lizne me po nosu i uvalja mi se u krilo...i šta ću...mazim ju dok ona kao da prede... Ah, luda pasja ekipa... Išli onda doma...da se gazdarica ne brine gdje smo...mrak je već pao... |
- 07:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #
10.03.2008., ponedjeljak
Mogu si samo zamisliti...
|
Koliko sam puta pogrešno protumačio znakove kojima mi moj pas nešto želi reći...mogu si samo zamisliti koliko ću još puta napraviti istu pogrešku...mogu si samo zamisliti... Ah, jel taj pas nesretan sa mnom...ja se stvarno trudim da ga što bolje razumijem i da on mene što bolje razumije...ali ima dana kada u ništa više nisam siguran... Recimo dan kada pas niti sekunde nije sam...dobije na vrijeme i sa voljom sve one osnovne pseće potrebe...vodu, hranu, šetnje za obavljanje nužde...dobije jednu dugu šetnju od preko dva sata, šetnju po šumama i gorama i kupanje u obližnjoj rijeci i igra i pse sretnemo putem i ja više s nogu padam od napravljene kilometraže i jurnjave...i onda na večer pas dobije debelu porciju maženja, ili neke igre prikladne za stan...i onda nakon takvog dana opet legne pred mene i netremice pilji i zijeva (ali ne onako umorno...nego onako...kao da nešto traži, ili čak kao da je na rubu nekakve nelagode)...i sada kako da ja to pročitam i shvatim...što mi to pas želi reći...ne razumijem... Sve je dobio, barem mislim da je...nemam više šta za dati...a on opet kao da nešto od mene traži i kao da nije zadovoljan...ma nadam se da nije tužan... Dao sam si u zadatak poraditi na psećem jeziku...eto...probat ću još bolje razumjeti svoga psa i probat ću se potruditi da moj pas još bolje razumije mene...eto probat ću... |
- 07:34 - Komentari (4) - Isprintaj - #
07.03.2008., petak
Skejteri...
|
Išli u šetnju po kvartu... Prvo smo odlučili do obližnje pesonjske livadice da se malo podružimo s našim psećim frendovima...i sreli ekipe...i jurilo se i naganjalo...i svašta nešto... Nakon pola sata jurnjave moj pas se odlučio umorno leći...moš misliti da je umoran...pustim tren da malo dođe do sape, ali pas i dalje leži...daj mali pas, nismo tu došli ležati, ajd u jurnjavu s ekipom. Iako se psi veselo ganjaju i igraju moj pas leži i više gleda u mene nego u pse. Malo pomazim psa i blago i veselo ga krenem tjerati u igru sa pasofrendovima govoreći mu...aj pas nemoj ležat, igraj se, ležat možeš i doma...pas kao da razumije da mi je glupo da leži uz sve te zaigrane pse i kao potrči mali krug prema psima i onda se vrati na dva metra od mene i stoji i gleda me...luđo mali. Ja nekoliko trenutaka ignoriram pogled, ali pas dolazi i sjeda uz mene i gleda me. A ništa mali pas...idemo onda polako prema doma. Kad sam krenuo, mali ludi pas je htio poginuti od veselja...veselo je skakao oko mene, lizao mi ruku i onda mirno nastavio hodati uz...da se mali pas veseli što idemo doma...neće biti...garant se mali pas želi igrati sa mnom. A di i šta činiti sa psom po ovom betonu, uz sve te ceste i automobile...smišljam ja tako dok lagano hodamo prema doma. Kad odjednom ispred nas red onih malih stupića koji brane automobilima da se penju na travnate otočiće...i krenem voditi malog psa u slalom kroz te stupiće...malo zbunjen pas se prvo petljao kuda treba krenuti, ali kada smo uskladili moje pokazivanje i pseću reakciju pas je krenuo juriti između stupića...sve brže i brže...pa dva prolaza kroz ista "vrata" pa svakakve nekakve kombinacije prolaza...sve je to mali pas s veseljem pratio i radio. Nakon nekoliko minuta slalomske jurnjave krenuli smo dalje...i za tren došli do jednog betonskog platoa gdje smo se malo poigrali lovice oko nekog drveta koje sam našao uz put. Nakon toga smo, s puno većom preciznošću nego jučer, radili sjedi i lezi iz hoda s opozivom...još malo treninga i mislim da će to biti rađeno s priličnom pravovremenošću i preciznošću...polako, nije žurba to savladati do kraja...ima dana...ali već sad to OK izgleda. Idemo dalje, a luđo mali pseći stalno pogledava što ćemo dalje raditi...dolazimo do nekih klupica pa tu malo preskačemo, hodamo po uskoj dasci jer je klupica strgana i svašta nešto...pa na spuštanju s tog betonskog platoa ima nekoliko stepenica s onim zidićem sa strane...pas s tog zidića može nesmetano skočiti na ravno tlo pa pokušavam psa navesti da se pokuša s platoa spustiti ne po stepenicama nego po tom zidiću...pas prati i hoda po tom zidiću bez problema...i gore i dolje. Onda opet neki stupići pa neke klupice pa svašta nešto smo radili... Ko skejteri... |
- 07:57 - Komentari (6) - Isprintaj - #
06.03.2008., četvrtak
Hladno puše...
|
I tako je moj pas jedva dočekao šetnju...hladno je vani...beba ne izlazi u šetnje pa nakon ranojutarnje šetnje s gazdom ne izlazi ni mali ludi pas, sve dok gazda popodne ne dođe...a nije da mu nije prešlo u naviku biti ujutro dva tri sata vani i onda popodne s gazdom jurcati barem još dva sata... Sad kad je ujutro pas doma s bebom...tuga...ali kuži mali pas šta je na stvari i koliko čujem stvarno je dobar, drag, miran, strpljiv... I izjurimo mi tako van...super...još je dan...fora nam je to da više stalno ne šetamo po mraku...ali puše hladno za poluditi...sve nosi pred sobom. Srećemo tek nekoliko upornih đogera i to je to. Srećom jedan trkač za pratioca ima nekakvog zaigranoludog retrivera pa su se psi malo poganjali i poigrali dok je vlasnik sa parsto metara vikao...idemo idemo idemo...ali zaigranoludi retriver niti da bi...nego kad je nakon petnaestak minuta odlučio da mu je dosta igre pojurio je za gazdom...viš pas, ne bi ti meni ovako, jel da... Idemo dalje uz rijeku i pas standardno njuška i pretražuje svaki pedalj travnjaka, a uši mu se vijore na vjetru...pa juri gore dolje pa do mene pa od mene...silno veselje što je konačno u šetnji. Kako ne susrećemo niti ljude pa tako ni pse odlučio sam malo pesonju zabaviti nekim vježbicama koje nismo nikada radili odnosno koje već dugo nismo radili. Radili smo sjedi u hodu i lezi u hodu sa opozivom...s tim da sam nakon odlaženja od psa pozivao psa u naredbu uz...koristio sam i glasovnu i vizualnu komandu...i tako...krenemo raditi... Pozovem psa uz i krenemo hodati...nakon deset koraka kažem i pokažem psu sjedni, ali pas zbunjeno i nesigurnim koracima nastavlja hodati za mnom...tek kada sam se zaustavio pas bi sjeo i ostao sjediti kada sam nastavio hodati...zaustavljam se i pozivam psa uz i on oprezno gledajući u mene dolazi i sjeda uz...vidim da mu fali malo motivacije i obraćam se psu blagim glasom i govorim mu da je sve OK i da moramo sad to sve napraviti ali malo življe i tako da se ja ne zaustavljam kada kažem sjedni i blago ga pomazim...ponavljamo radnju i pas sada malo ohrabren pri mome sjedni još malo nesigurno nastavi polako hodati prije nego polako krene spuštati guzu u sjedni...čim pas kreće guzom u sjedni ja ga ohrabrujem sa bravo bravo pas i pas sjedne...zaustavljam se nakon desetak koraka i pozivam psa uz...pas sada puno veselije dolazi do mene i lijepo sjeda uz mene...sada već hvalim psa ali mu ne dajem keksić koji mi je stalno u ruci...ponavljamo opet isto...hodamo deset koraka...blago izgovaram sjedni i prstom upirem prema guzi psa i pas sjedne i kada sjedne ja ga pohvalim jednim veselim bravo te odlazim još deset koraka od njega...zaustavljam se i pozivam psa uz, a on veselo dojuri do mene i sjedne mi uz nogu...ja sav sretan i ponosan hvalim psa i dajem mu keksić, a on niti ne gleda u keksić nego se propinje na zadnje noge i držan mojim rukama počne me ljubiti po licu...i kada sjedne ponovno uz nogu prihvati keksić. Nakon toga veselo otpuštam psa iz vježbe i on veselo i zaigrano krene juriti i skakati oko mene, sav sretan što je uspješno napravio vježbu. Istu vježbu radili smo i sa naredbom lezi...i to je išlo puno lakše...to smo već davno prije radili, a i lakše mi je psu u hodu vizualno pokazati da želim da legne nego da sjedne pa i on lakše razumije što od njega tražim...veselje nakon uspješno obavljene i te vježbice je opet bilo neizmjerno...opet su pale puse i vesela jurnjava. Nakon opisanog vježbanja smo se poigrali i naganjali oko nekakvog štapa...tako hodajući došli smo do jedne nakupine klupica...fora su...pravi mali poligon za skakanje i provlačenje...ah tu se mali pas izjurio i iskakao...vrhunski je pratio i radio sve ono što sam zatražio...hop na klupu pa stani pa preko klupe pa hop dolje pa provuci se ispod klupe pa skok s klupe na klupu...ma...pravi mali poligon za jurnjavu. Nakon toga samo što nisam mogao vidjeti osmijeh na njušci malog ludog psa... E sad...da li s ovakvim psom ići nešto za stvarno trenirati u neki pseći klub, ili se nastaviti ovako lijepo družiti i igrati u vlastitom aranžmanu...ne znam...teško mi se odlučiti... Došli doma smrznuti i propuhani friškim vjetrom...naklopali se...i bubnuli spavati...pas je bio toliko umoran da nije imao snage ni sanjati...mirno je spavao izvaljen kraj dvosjeda dok sam ga češkao po trbuhu... |
- 07:50 - Komentari (3) - Isprintaj - #
05.03.2008., srijeda
Pa blesavi gazda...žicam te na igru...
|
Već nekoliko dana, nakon što se vratimo iz duge večernje šetnje i nakon što se mali umorni pas napapa i napoji imamo novi moment u našem druženju... Pesonja uđe u boravak gdje ja obično sjednem koji minut odmoriti noge umorne od duge šetnje i jurnjave te legne na metar od mene i netremice me gleda. Prije je to mali pas znao raditi kada bi želio da ga pozovem na porciju maženja i čohanja...i pozovem ga ja...ali mali pas umjesto da veselo jurne, niti mic se ne pomakne...ma niti ne trepne. A šta je sad... Pozivao bih tako psa na maženje i čohanje, ali kako pas nije reagirao ja bih prestao i ignorirao taj njegov pogled uperen u mene. Nakon nekog vremena pas bi prvo malo dremnuo, a onda bi došao do mene maziti se... No jučer sam odlučio drugačije pristupiti situaciji... Čim je mali pas počeo piljiti u mene ja sam se spustio na pod i krenuo s igrom lovice...to je bilo to...pas je želio iskočiti iz kože od sreće...jurili smo se tako po stanu dok je moja draga ženica po ko zna koji put govorila...vi ste fakat ludi. Mislim...naganjanje po stanu u kojem ti se na putu nalaze bebi kolica, vrtić, igračke, hrpa tek opranog rublja, daska za peglanje i svašta nešto...ma fora...vjerujte...mali pas je bio toliko pažljiv da za ništa nije niti zapeo, a kamo li što drugo...uz to je toliko tiho, na vršcima jastučića skakutao...kao da pazi da ne probudi bebu koja je ajala u drugoj sobi... Fora...a kasnije se pas dovukao do mene po maženje...luđo ludi... |
- 07:47 - Komentari (7) - Isprintaj - #
04.03.2008., utorak
A taman ga okupalo...
|
Neki dan...ono kad je nešto malo kiše polilo...ma popila zemlja skoro sve...samo si po negdje mogao naći neku lokvicu...a i blata je bilo samo u tragovima... I tako mi u šetnju...hopa cupa sretni i veseli...gojze nam na nogama, a šape navikle i na puuuuuno gore vremenske prilike ili čak neprilike...jurcamo malo gore dolje...trava je mokra pa je potrbušno pas mokar i mrvicu blatnjav, ali sve u svemu skroz pristojno. I tako dolazimo do jednog mjesta gdje se skuplja pseća ekipa i pustim ja pseto u igru...i dok sam dohodao do pasa...šta može biti, tren ili dva...spuštam se da izgnjavim i izmazim sve okupljene pse...i gledam u čudu...svi psi ili potpuno suhi i čisti, ili samo malčice mokri po trbuhu, a moj ludi pas je u taj tren ili dva koliko se igrao sa psima uspio svoju prekrasnu žutu dlaku pretvoriti u smeđu...kak...zakaj...pa u sekundi... I tako smo dobili nagradu za najzmazanijeg psa u ekipi...jednoglasno... A opet najavili kišu...i blato...i lokve...pih...tko će nas skinuti s trona...da ga vidim... |
- 07:45 - Komentari (3) - Isprintaj - #
03.03.2008., ponedjeljak
A di je vikend...
Nego bilo nam fora ovaj vikend...prije podne duge šetnje s bebom, a popodne na solo s gazdom tražit pseće frendove za jurnjavu...uglavnom...umorni pas sam bio... Ali šta je tu najbitnije od svega...upala ušiju nam se smirila...i ne samo to...nego nam je i alergijica još vidljiva samo u tragovima... Ako bog da kroz koji dan će nam uha, nakon dugo vremena, ponovno biti blago pink boje... Jeeeeee!!!!! |
- 07:42 - Komentari (2) - Isprintaj - #
Studeni 2009 (1) Travanj 2009 (1) Ožujak 2009 (1) Studeni 2008 (11) Listopad 2008 (19) Rujan 2008 (17) Kolovoz 2008 (11) Srpanj 2008 (23) Lipanj 2008 (20) Svibanj 2008 (21) Travanj 2008 (22) Ožujak 2008 (21) Veljača 2008 (21) Siječanj 2008 (25) Prosinac 2007 (17) Studeni 2007 (19) Listopad 2007 (23) Rujan 2007 (27) Kolovoz 2007 (20) Dnevnik.hr |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Linkovi
KOSSP Zagreb - tamo treniramo forum.hr - kućni ljubimci Forum šapice - kućni ljubimci FUTURA - Udruga za zaštitu životinja Sunbow labradors - dragi ljudi Hrvatski Web Pretraživač
Reklame...moraš malo!
Moje ludo pseto voli papati...  Fora DVDići |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||