glupi telefon..uvek zvoni ujutru....
jedva se otrgnem od onih jos toplih komadica nocne svesti koje jedva nekako sklopim u ocekivanu dnevnu sliku...
u glavi neki cudan bol. nema sunca. ustajem. pojma nemam sta cu obuci. pojma nemam sta cu tamo. ako me pitaju ‘kako si’ reci cu ‘nemam pojma’. to je sve sto znam. vristim u sebi. i tako ceo dan. jos ovo i ovo. ono ovde. i ovo tamo. i onda mogu naglas....
u toj nekoj prostoriji...malo pravog smeha...malo onog bezveznog....necija ruka na kolenu....ruka na necijem ramenu...samo delici sekunde....(zbog kojih pamtimo dan)...dobar mehanizam razmene misli...ne zelim biti lutka...(osim ako se ne predomislim)....malo dernjave bez potrebe...zavist?...jednim delom, mozda...al zao mi je, ne ide tako....bez puno frke i uz malo zabave....skoro da volim kad se neko izdere na mene zbog nekih svojih ko zna cega.....vristim u sebi....malo tise ovaj put....
konacno, kafa...telefon...opet shvatam ono sto znam odavno....vristim u sebi jako....to je taj trenutak kada treba zalupiti vratima okrenuti se i otici...il sam glupa il sam dobra il je to ista stvar....nikad ne lupam vratima, a i ako lupim, ne odem...glupa...
i napokon mrak. zidovi su dovoljno debeli, prozor dobro zatvoren. mogu vristati koliko hocu....a ja se samo osmehnem........
(i pustim mesec u sobu)...