Marino
Neki smo se dan uhvatili vrlo morbidne teme za šankom. Da dočaram malo atmosferu s te debate, jeno malo ću i domaću besedu rabit, aš nekako više paše mi pari.
Dakle, ćakula je bila o temu kako bi bilo najlepše umret. Si smo se zajno složili da niki ne bi volel ostat fameje kot živući pezo morto, bolan da se ne more poć sam nanke pocurat, a i merda mu sako toliko onemoćalomu pobegne. Ustvari, finjuje se životni krug i se više pari otrok namesto čovek. E sad... to je kako ne bimo oteli poć finit... ali kako bi? Neki je rekal da je najboje da te neš naglo potrefi dok si u još pun zdravja i forci... kakova šajeta al kamion... drugi su govorili da je naboje krepat dok spiš... i tako od ćakule do ćakule, nismo mogli a da se ne spametimo zadnjega opatijskega barkajola Marina „Željezne niti“ Fildafera i kako je on partil... Verovatno je istinita urbana legenda da je njegova barka za vreme teh 50-60 let do ekstaze pripejala više Švabic, Taljanki i Holandezic,nego jedan prosječan porno studio... ali mora bit zajebancija ona štorija od kunelić da je Marino šal tako da je doslovno finil... To je valda bila zadnja počast ku su mu Opatijci dali ko, ne samo zadnjemu barkajolu, nego i zadnjemu galebu, kot simbolu nekeh bojeh pasaneh vremena...
I opet smo imeli koncenzus oko tega da bi ipak tako bilo najlepše umret, bez obzira na to ako je to za Marinota bila štorija vera ili od kunelić... ali naša ćakula je tek tu ćapala zamah i zajebanciju oko scenarija kako je to moralo zgjedat... stavimo se na moment va poziciju od te zadnje Marinotove (ne)sretnice...
„Ala Marino daj... gotovo je... hiti se na bok“... prej negoj zavriskala...
|
