petak, 10.12.2010.
take it easy, lutko lepa?
krenila sam pisat jer se osjećam tako ......................ispunjeno prazno.
i želim se izraziti, želim pisati, želim podjeliti, a nikako mi ne ide. i onda stavim naslov i hoću krenit i ne ide.
i onda odem u skice i nađem ovo (16.11.):
zarobljena u svojim analiziranjima.
kako se čovjek lako navuče na nečiju prisutnost, na nečija razmišljanja, na nečije ideje i komentare.
i ako je ta prisutnost, i razmišljanja, i ideje i komentari...ako ti štimaju, ako te opisuju, nadopunjuju i usrećuju, onda ne treba puno da tu osobu prihvatiš i
kako se čovjek lako navuče na nečiju prisutnost, na nečija razmišljanja, na nečije ideje i komentare.
i ako je ta prisutnost, i razmišljanja, i ideje i komentari...ako ti štimaju, ako te opisuju, nadopunjuju i usrećuju, onda ne treba puno da tu osobu prihvatiš i
počneš se ljutiti ako ta prisutnost, i razmišljanja, i ideje i komentari izostanu.
rekao mi je da mi možda jednom prizna s kog je sveta. ja sam htjela da to napravi istog trena, a on mi je odgovorio da je nekim ljudima priznao s kog je sveta pa su se te osobe uplašile. i da ljudi uvijek odu i ostave te. i da ne želi ponovo osjetiti taj osjećaj.
a nije shvatio da i on sam meni to nekada radi. sada, for example.
a zapravo, kad je, bude divan prema meni.
možda ispituje samo moje strpljenje, ne znam.
pričala sam nekima da me ovo predblagdansko raspoloženje rastužuje.
pa da, u principu volim i te pjesme, volim i te žaruljice, volim i taj snijeg. ali volim to previše za jednu mene. želim to s Nekim podijelit. i onda se osjetim usamljenije no ikada, a bivala sam usamljena, itekako.
i šta ćemo mi sad, Bobe?
zar i nakon ove pesme ostajem sam(a)?
- 00:35 -
