utorak, 10.03.2009.
NE ŽELIM VIŠE DA MENJAM SVET
Ne želim više da menjam svet - Intervju za Glas javnosti
Share
20 February 2009 at 21:20
Đorđe i Olja Balašević ugostili su Glas u svojoj "maloj tvrđavici" u Novom Sadu
- Svaki put kad legnem u krevet kad se završi dan i kad je osetim pored sebe kako miriše, kažem "Hvala ti Bože na ovome" - kaže Đole
- Kažu da je pravda jednaka za sve, ja mislim da je ljubav jednaka za sve. Mi smo se tu negde našli, jedno spram drugoga - dodaje Olja
Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja, pevuši Đole Provincijalku" i dodaje - nisu sve pesme, baš, autobiografske, ali ova jeste.
Tako počinje ljubavna priča bračnog para Balašević, koji je ekipu Glasa ugostio u svoj "maloj tvrđavi" u Novom Sadu.
- U ovoj sobi sam rođen, to je kuća mog pradede. Prolaze ulicom likovi koji me ne vole, prijatelji mogu da te i napuste tu i tamo, ali neprijatelji te prate do kraja života i gunđaju: "Gledaj kakvu je kuću zaradio i to sve od umetnosti"- objašnjava Đole.
On je, kako kaže, bio momak iz dobre kuće, vozio je auto, a Olja je došla u Novi Sad da studira.
- Kao svi pesnici imao sam problem da me devojke više privlačile dok ih ne upoznam. U sudaru sa realnošću uglavnom nismo vodili dijaloge koje sam im namenjivao... Olja je bila nešto drugo. Đole je sve likove iz studentskog doma na Limanu poznavao sa fudbala, danas se otimaju za njega samo kad prave živi zid. Ovu su svi tretirali kao rođaku, otprilike drugo koleno, a kad je dopratio bilo ono "nemoj da nam je osramotiš". Što mu nije ni padalo na pamet.
- Do tada sam imao ideju da poživim hiljadu godina i prevrnem sve curice koje postoje, ali Olja je bila prvi i pravi razlog za promenu tog plana. "Kupila" me je zauvek posle jednog zaljuljanog jutra (Ameri imaju izraz za to "tekila sanrajz", mi kažemo mamurluk, što nam je uspomena na onih 500 godina), i kad sam se probudio oko keca u podne, dogurala je pred mene svoj mali ruski televizor koji je dobila kao sportista godine, baš je počinjala utakmica, Železničar - Zagreb, ili već tako nešto epohalno, i još je usput dovela i mog malog psa kog sam ostavio samog u stanu.
Organizovala je i špagete "a la karbonara" dok se ovaj Balkanac budio, i onda je još i sela sa mnom da gleda tekmu. U jednom momentu je rekla: "Majmune, gde se lažnjak lupa na trideset metara od gola?". Pomislih gotovo, bar što se tiče ženidbe, samo da još i nju nagovorim da se uda? Svaki put spustim glavu na jastuk, i kad je osetim pored sebe, onako mirisnu, iako nisam definisano religiozan, prošapućem "Bože, hvala ti na ovome".
- Kažu da je pravda jednaka za sve, ja mislim da je ljubav jednaka za sve. Mi smo se tu negde našli jedno spram drugoga. Zajedno smo, da li na putovanjima, ili u ovoj našoj maloj tvrđavici. Neki smatraju da je biti stalno zajedno opterećenje, da to ljubav, strast ili bliskost potroši, prevaziđe. Ali naprotiv- dodaje Olja.
Olja, Đole i Aleksa su Bikovi, Jovana je Strelac, a Jelena Lav. Rogata trojka zastupa tezu da su Bikovi najbolji znak.
Kod nas je tribina uvek oko tri sata noću. Kada se svi skupe za malim okruglim stolom u kuhinji tada kreće priča o filmovima, predstavama ulogama... - priča ponosno Đole i dodaje da će Aleksa biti prvi Balašević koji će preko tarabe gledati bez šamlice i koji će preći granicu snova od 180 santimetara visine.
- Novi Sad je sredina u kojoj mogu najnormalnije da dođem na kraj nekog reda u SUP-u ili pošti . Nemam tretman zvezde. To je grad koji mi je svojom uobraženošću pomagao da živim normalno. Sišao sam sa tog ringišpila kad sam doživeo punu popularnost i ono što obično klince zaludi.
Jedino od malih iskušenja bilo je posle "Ćire i Spire", kada je Olja počela da dobija ponude za uloge.
- Posle kraćeg razmišljanja rekla je - "To ne bi bilo dobro za porodicu. Dve poznate ličnosti u istoj familiji- suviše je". Ona se svoje ambicije odrekla. Ne znam da li će se ikad ukazati prilika da joj vratim, ali dugujem joj...
Đole ima svoju odstupnicu sa estrade, piše. Od svih priznanja, koncerata, nagrada, porodicu ubraja u svoj najveći uspeh.
- Najteže u životu bilo nam je posle Jelenine nesreće, kada je imala tu povredu... Čitav život, privilegovan, kao odsanjan, ništa ne bi vredeo. Rekli su mi u bolnici, u kojoj smo provodili mesecima po 24 sata: "Strašno je što morate da se borite za njen život". Odgovorio sam im tada da se borim za svoj, koji bez nje ništa ne vredi - kaže Đole.
Jedna od elementarnih vežbi za Jeleninu rehabilitaciju, koja je bila pod znakom pitanja, bila je hodanje gore- dole uz stepenice.
- To je za nju bilo jako teško, bila je potpuno oduzeta. Napravila je prve korake i rekla "Morate da vidite kako hodam, kao Robokap". Odbijala je da sedne u invalidska kolica , za njom smo nosili običnu stolicu jer su kolica bila simbol lošeg ishoda.
Kada je krenulo bombardovanje, posle svake sirene iz svoje sobe na spratu silazila je najbrže što je mogla.
- NATO je moj glavni terapeut, govorila je tada, a ja, kad me pitaju ko je doprineo kažem, doktori ti i ti i NATO - šali se Đole iako im tada nije bilo do šale. Jelenina povreda mobilisala je porodicu.
- Izašli smo prekaljeni... ali nismo, više tako normalni, niti ćemo ikada više biti. Rekli su nam da će nas stići, jer smo sve pregurali strejt, bez sedativa. Svi imaju neke "svoje ringišpile", koji se vrte kad najmanje trebaju.
Tek što se vratio iz Stokholma, gde je održao koncert pod pokroviteljstvom Švedske akademije nauka i umetnosti i to u dvorani u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada. Tamo čak ni Princ nije dobio dozvolu da peva. Za pet dana održao je tri velika koncerta.
- Tempo ko na filmu, ulećemo iz aviona u avion i u jednom trenutku Duja pita recepcionera koji mu je broj sobe. Pet hotela za pet dana čovek više ne zna gde se nalazi. Više nisu aktuelni ključevi sa brojem sobe, nego dobiješ karticu... Znaš da je, neki, šesti sprat, ali soba...
Kod nas je danas još veliki problem da li je neka "zvezda" imala gaće na koncertu, ili nije, nego da li je neko svirao tamo gde inače ne sviraju svi. Sad sam se već malo navikao na taj teret. Svoje breme nosim, ne želim više da menjam svet. Jedino svoj svet pokušavam da očuvam. Pa ćemo onda i ovaj veliki svet spasiti.
- 21:33 -
ponedjeljak, 02.03.2009.
kako se ono po naški kaže da teška, strana reč - izvini?
u zadnjih mjesec i pol sam ju trebala čuti dva puta. a nisam nijednom.
prije toga sam ju stvarno trebala čuti možda još jedno tri puta u životu.
i ovih pet komada , sve skupa, od tri osobe.
nisam ju čula niti jednom.
bit će da je ona:---boljima se teško prašta.... ooo lol! moguće? ili ja živim u nekom svom svetu? ili svi živimo svatko u svome svijetu (svatko sa svojom verzijom sreće?)? ili u svojoj boji?
ja imam ljubičasti SVET (zbog đoleta mog).
iako ta moja ljubičasta i nije uvijek u onoj nijansi u kojoj ju ja zahtjevam.
šljiviš.
kaže on da kad nebi bilo tih loših dana, kako bismo uopće znali prepoznati one dobre?
ima pravo.
nego, teško je kad se takvihh dana naslaže više.
neka. bit će bolje poslije.
jednom sam sa Feradonkom onom blesavom pričala, pa me uvjerila kako neke osobe u životu imamo samo iz razloga da možemo nastavit dalje. i kad oni ''ispune svoju misiju'' (ja sam to tako zamislila), onda odlepršaju. i mi zapravo ni ne budemo svjesni koliko su nam pomogli. i ne budemo im ni zahvalni iako su nam možda stvarno puno pomogli (jer smo možda ljuti/tužni/sjetni/preponosni zbog načina na koji su odlunjali?). sad se naslagalo par osoba tako u mom životu i povučen je onaj domino efekt. padaju jedni za drugima, lete iz mog života. lagano ali sigurno.
aj recimo da se ova Feradonkina teorija stvarno mogla vidjeti na mom primjeru iz posljednjih par mjeseci.
ali, s druge strane, imamo li mi u cijeloj toj priči obostranu ulogu?
jer, koliko god mi se čini možda umišljeno ova moja izjava,ali mislim da sam ja možda MJ-om trebala više neg on meni. iako on to, budala, nije shvatio, neg je odlučio zumnit opet nazad, mal se zakopat još koji put. obit će mu se o glavu sto posto. al ja nisam od onih koja će biti brutalno iskrenai sve mu sasut u facu - ne još. ova moja Nova Ja nije još toliko sazrijela. ali dobit će jednom to u facu. ponosno će dobit govor - znala sam ja.
sa šezdeset i sedme strane kad se vratim na F.teoriju...a šta ako ne uspijemo u onom što smo trebali učiniti? ako ne uspijemo u onoj ulozi koju smo trebali imati u tuđim životima? to se nadovezuje na priču iznad.
jel se ja to malo previše družim sa Analitičarkom? a, Drakula? možda da... :)
moja boja je ipak ljubičasta - samo mi se ne sviđa što i kod Moje Boje postoji tooooooooliko nijansi...
i za kraj...upravo shvatih što zapravo ja želim, svim srcem...
ne Nekog Ko Upada Samo Da Popravi Nanešenu Štetu. ne Tog.
jednom je rečenicom rekao što ja želim:
... da silom steknem nekog kom ću faliti ...
eto, Moji Vi. toliko od mene zasad...Analitičarki posvećujem, neki dan me davila da oće opet nešto čitat :)
- 23:23 -
