|
Počet ću opet pisat. Moran provat. Najrađe bi pisa o svemu šta mi sine u pamet, svemu šta se javi, ka neki bljesak, sićanje na trenutke iz prošlosti, a koji čarolijon mozgovnih impulsa ožive na momenat. Ali koji je to momenat! To je šug života u bezvremenu. Virujen da se ovi fenomen događa svakomu tj. ne mogu zamislit tako mračni mozak kojemu se baš nikad ne desi ugodno prosvjetljenje. Ja, međutim, želim napisat po jedan post za doživljene trenutke prosvjetljenja. E, sad, puno toga bi ja mora ispričat elekronskoj kutiji, i bilo bi nepovezano jer ni sam ne znan tajnu nit svemira. Pokušat ću, eto, nać red za složit misli. Bude li reda veća je šansa da me ljudi shvate, da se identificiraju sa mnom. Dalmacija je misto di san rođen, moj zavičaj. Nisan se maka iz Damacije, cili život mi se tu ukazuje. Čovik da se rodi i u pustinju, bila bi mu draga. Nešto san malo i putova, svako putovanje je dragocjeno, štaviše potrebno. Inače si izgubljen u svoja četri zida, bez spoznaje o bilo čemu izvana. Od toga se more razbolit. Nije meni bilo lako opet počet pisat. Za reć stvari koje imaju smisla triba se malo uozbiljit, koncentrirat, triba imat vrimena za posvetit se pisanju. I ne smiš se bojat, potriban je život bez straja. A ja san strašljiv za popizdit. Sve me straši i svega se bojin. Bojin se vuka u šumi, vitra koji šuška granama, bojin se da me auto ne prigazi, bojin se da ja ne razbijen auto-ajme majko ko će platit popravak. Bojin se da ću ostat bez posla, da će se neko na mene izderat, bojin se ambulantnih kola kad ih vidin na cesti. Policajaca se bojin, bojin se, jebate, advokata u finin veštitima sa kravatama i ulaštenin postolama. Svi su bolji od mene i svi će me zajebat. Straj me još od peronospore, da će loze uvenit pa neće bit vina. Straj je zajeban, uvučen mi je duboko. Utabale su ga puste katastrofe koje nas generacijama pogađaju. I nisan ja sam. I svit oko mene živi u straju i panici. Šta će bit sutra? Oće li nestat svit? Pomru li sve pčele šta oprašuju biljke neće bit spize. Šta će bit u evropskoj uniji? Oče li nas nestat? Ili ćemo, još gore, po ko zna koji put postat roblje kojin, ovaj put, trguju vladari IP adresa? Miljun je fobija kojima smo zatrpani i nije se lako iščupat straju, disat punin plućima. Ni sa fotografijama ne stojin baš najbolje. Lakše bi mi bilo kad bi postojala kamera za slike koje mi se javljaju u glavi. Takvu još nisu izmislili. A ja skoro da i ne znan radit sa ovin digitalnin kamerama. I to se moran naučit. Triba mi naime za turizam. Moraću počet afitavat apartmanić na Otoku. Slika reče više od ijadu riči. Možda počnen ubacivat slike u postove. Ne bi tribalo bit teško. Ovi mladi danas samo slike i razumidu. Ne znan oće li uopće ko shvatit šta san tija reć. A živi bili pa vidili. Reklobise. |