|
Vratija se MladiTata. Koji nije više tako mlad. Ovi blog bi trebalo preimenovat u StariTata, kako vrime promiče. Ali ne da mi se zajebavat s postavkama. Jebate-kad bi sve bilo ka u kompjuteru: staviš jebene postavke i one tako stoje vječno. Ne minjaju se. Starci su užasno usamljeni ljudi. Šta nije lako. Zato niko ne voli bit star i usamljen. Navečer prolazin kroz Palaču. Sam. Tu i tamo popijen bevandu. Bilu bevandu, ladnu, u onoj čaši s dugin vraton koju tako volin. Milujen je na to misto s dva prsta, ka da milujen vrat ženi, još onako orošena, miriše mi na pot mladih djevica, pot u kojemu bi se rado izgubija, nesta raspršen ka zvizde na nebu. Oko mene je gomila svita. Fureštoga svita. Jedna bujica novih lica. Zapadnjaka uglavnom. Malo njih zna da je ovdi u palači 450.g. ubiven Julije Nepos, posljednji car Zapadnoga rimskoga carstva (raspade se svako carstvo kad dođe u ove naše proklete krajeve). Ubili su ga njegovi vojnici. Sva su ubojstva tajanstvena. Ubiveni je otiša na oni svit, ka šta ćemo svi otić. I odnija sa sobon ko zna kakve tajne. Tajne koje ćemo teško doznat budući je smrt konačna stvar. Još se niko mrtav nije vratija među žive. Osin Isusa Krista, koji je govorija u prenesenom značenju pa se to ne računa. Julija Neposa ubili su zajedno s njegovon ženon. Zamišljan da je bila mlada (ipak je to bija car). Crnomanjasta, polugola, kože poput meda i velikih, čvrstih sisa. Ka i ove strankinje šta ih beren po Peristilu u majici na špaline. Ženskon intuicijon znala je da smrt zaustavlja vrime, sritna šta ne mora ostarit, zgobavit se, pritvorit u dosadnu, čangrizavu višticu. Ne bi se čudija. Car je u grob odnija carske tajne. Ipak, zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju. Izrone iz dubine, ka šta je izronila iz otkopanoga podruma jedne kuće u Palači egipatska Sfinga. Eno je sad, ka nova, isprid Jupiterova hrama, blista ka vječni svemir. Car je bija iznenađen shvativši neveselu sudbinu pod kopljen mladoga vojnika. Možda je, ka car, mislija da ima pravo na vječnu mladost. Uvjeren da će reuma proć, štajaznan, da će mu narast novi zubi, veći i tvrđi kurac. Da će proć i pišanje koje ga je budilo usrid noći pa će se jednoga dana moć naspavat isto ka kad je bija mlad. I da će djelovat sve one amajlije koje su mu dali da u njih viruje. Virova je da neće nikad umrit. I, naravno, zajeba se. Kad mu je oni njegov mladi vojnik (biće ga Julijus silova dok je bija dječačić) okrenija špicu koplja rujuć mu po prsima, ne mogu zamislit da mu u tome momentu nije u možđanima prošla misal: Smrt uvik pobjeđuje, zakurac san želija mladost. |