MladiTata

09.05.2013., četvrtak

Paukovi na Marsu

Šta bi čovika nagnalo da se prijavi za put na Mars. Put u jednom smjeru. Znači, tamo bi triba i umrit. Ne mogu to shvatit.

Ima bit da su našli dobrovoljce koji će 2023.godine nastanit prvu kolonizatorsku bazu na planetu Marsu. Vidija san i slike zamišljene baze. Male kapsulice bile boje, spojene tunelima usrid marskovske pustoši. Unutra je, pretpostavljan, sve šta su zamislili da je potribno za život čoviku. Na Marsu ima leda pa voda izgleda nije problem. Ne znan za kisik, ne razumin se. Mora da ga mogu napravit: ako ima vode razbit će je na vodik i kisik, pakirat kisik u bočice i disat koliko te volja. A kako će ugrijat? Svemir je hladan ka smrt, Mars je četvrti planet od Sunca i mora bit hladniji. Kako ugrijat sobu ako je vani minus dvista stupnjeva? Vidija san slike prostorija za uzgoj biljaka. Hranu su riješili umjetnim uzgojem. Ne znan kako su riješili otrovne kozmičke zrake. Ne virujen da je Mars zaštićen ka naša majka Zemlja. A još najvažnije: kako je moguće preživit svemirsku usamljenost. Mislin, a da ostaneš psihički zdrav. A zamisli da tamo zbilja ima pauka ka šta je govorija David Bowie. Brale, straja.

Koji su se to ljudi javili? Je li to moguće? Možda je neko medijsko izdrkavanje. Lude nan glavu svin i svačin. Oli su se odrekli naše planetice? Ka, zagadili je da ne more rađat život pa sad ajmo, ko će na Mars, tamo je bolje. Di smo to došli?

Katastrofa bi to bila. Katastrofa za ljudski duh, ako više ne može volit svoju Zemlju. Ako bi mu hladni svemir bija jedini izlaz. Ne more to bit.

Ala, posta san neki katastrofičar. Vidin samo crno.
A vani je lipi dan. Proliće. Kumpiri rastu. Kupiću litru vina, možda mi se popravi raspoloženje. A možda, ko zna, zasade lipe loze Plavca maloga i na Marsu. Možda bude marsovskoga vina. Onda bi i ja moga razmislit o trajnome naseljavanju crvenoga planeta.

- 13:28 - Komentari (1) - Isprintaj - #

08.05.2013., srijeda

Smrt fašizmu-sloboda sjemenu

Eto na ! opet oće zatrt naše lipo sime. Svako malo neko priti. Tira nan straj u kosti. I ja san se pripa. Pripa san se za evropsku uniju i sve mi se čini da neće još dugo. Šta je napravila, napravila je, ovdi će slomit zube.

Okupirale su nas i jače sile koje smo redon rušili iznutra. Pala je Auštrija, slomilo se tursko carstvo. Nije moga ni kraj Aleksandar, razbili smo i Jugoslaviju, satrat ćemo i ovu kurčevu Uniju. Jer ne može se protiv divljoga balkanskoga simena, tu su se malo zajebali. Zakurac su in sve uredbe i napuci. Jurišali smo mi na tenkove golih prsa, padale su ovdi švapske štuke i galebi mrske jugo soldateske, past će njiove uredbe i napuci. Oba će past.

Oni da bi atestirali naše sime ! Ma vidi kurca. To je ka da su nan dušu išli vadit. Jerbo , kad su ti sve uzeli, duša je zadnje šta ti ostane. Neka odjebu u vidu lastinoga repa. Ka ona strankinja šta je bila samo jedno lito, u jednoga je tražila bris kurca sa higijenskoga. Ka, da ne pokupi koji virus. To je gore nego višala. Jebate, Nijemci su ljude višali nasrid rive za vrime okupacije i mislija san –nema gore. Ali ovo…ovo je strava i užas. Čisto zlo.

Imaju Internet, televiziju i mobitele. Imaju korporacije i financije. Dionice, banke, virtualnu lovu, kamate na kamate, pucaju iz svih oružja. Daju nam loše pive i nogometa, nešti pive i nogometa. I kikiriki. Uništili su proizvodnju i sagradili šoping centre, stimuliraju najgori egoizam i perverziju, a satiru solidarnost male lokalne zajednice. Ali ima jedna, zadnja linija obrane, a to je naše sime. U to nisu smili taknit.

U tomu je simenu sva naša historija, svaka naša tajna koju nikor ne smi saznat. U mraku Dnk lanca toga simena krije se moćno oružje koje nas je uvik spašavalo od nestanka. Uvjeren san da je obrana aktivna, da se sprema na protuudarac. Ne more mene zavarat nikoja uredba ni naputak. Sve ćemo izvrnit.

A da se nisan malo zaletija? Možda je dr.Mengele ipak pobjedija? Boja očiju po želji EU birokrata. Svi plave kose. Počešljani sa strane. Lipo obučeni, u šesne uniformice. Iz City-a. Ajme dođe mi za plakat. Di je naše lipo sime, naše smišne glavice, čupave crne kosice, ona lipa divljina šta siva iz očiju. Krvavi pogledi, strast. Ajmeeeeee,

Šamile pomozi!

- 12:30 - Komentari (0) - Isprintaj - #

26.04.2013., petak

Dan kad je vrag doša u grad

Karl Lueger, austrijski političar i gradonačelnik Beča u doba cara Franje Josipa zna je doć u ovo naše velo misto kojega lita sa početka dvadesetoga stoljeća. I lipo bi ga ugostili. Mogu zamislit kako je to izgledalo. Jedan lipi brod, kojega našega bogataša, nakrcali bi najboljon spizon, natočili našega lipoga plavca i vugave. Bila bi i muzika, jer ovdi su ljudi muzikalni, vole svirat i pivat. Zaplesalo bi se bečki valcer. Pretpostavljan da je bilo i lipih ženskih, još jedna stvar po kojoj se volimo spominjat. Vas osvitljen, ti bi brod nasrid ove naše luke, uz samu Rivu, bacija sidro te bi se društvo raspojasalo. Veliki Lueger ćutija bi se svoj na svome, ka šta je i bija, u svoju carsku domovinu. Lipo bi štipa naše lipotice za guzice i onako usput, vragolasto bi nabacija koju ideju našemu gradonačelniku Bajamontiju koji je onda po uzoru na Beč neženje Karla modernizira ovi zabačeni gradić. I mi smo se ćutili dil velike carevine. Ma šta carevine mi smo dil velikoga ujedinjenoga kršćanskoga pokreta za koji se Lueger zalaga. Zavitovali smo se sagradit veliki križ na vrhu Marjana, baš kako je Austrijanac pridložija. Nije on bija bilo ko. Pogodili ste, bija je Lucifer glavon i bradon. A taj dan kad bi doša bija je dan kad je vrag doša u grad.

E bilo je to onda. Ali nas je duh pokojnoga Luegera nastavija posjećivat svih ovih godina. Živit s nama. I ja se uvik čudin promatrajuć njegove plodove. E, lipa naša malograđanština. I nisu to beznačajni plodovi. Ovdi svaka generacija doživi barenko dva rata, pokoji lipi pogrom, genocid ili klanje lokalnog karaktera.

Ne mogu se otet dojmu da je ovih dana vrag i opet u gradu. Življi je nego ikad. Brod je posta motorna jahta od pedeset metri do kojega se ide jet skijen. Vino se pritvorilo u kokain. A ne fali ni ljubavnica. Plavuša.

Svaki put je sve jači. Svime vlada i sve mu ide na ruku. Njegova je ofenziva totalna i sveobuhvatna. Postiga je i ono šta prije nije bilo moguće. Radit gadarije bez grižnje savjesti. Napokon je izumljen domestos za mozgove u 3D paketu. Pere sve tako da nema čovika koji bi upra prston i zavika: Car je gol!

A je, car je gol!

- 12:08 - Komentari (1) - Isprintaj - #

25.04.2013., četvrtak

Pisanje

Počet ću opet pisat. Moran provat. Najrađe bi pisa o svemu šta mi sine u pamet, svemu šta se javi, ka neki bljesak, sićanje na trenutke iz prošlosti, a koji čarolijon mozgovnih impulsa ožive na momenat. Ali koji je to momenat! To je šug života u bezvremenu.
Virujen da se ovi fenomen događa svakomu tj. ne mogu zamislit tako mračni mozak kojemu se baš nikad ne desi ugodno prosvjetljenje. Ja, međutim, želim napisat po jedan post za doživljene trenutke prosvjetljenja. E, sad, puno toga bi ja mora ispričat elekronskoj kutiji, i bilo bi nepovezano jer ni sam ne znan tajnu nit svemira. Pokušat ću, eto, nać red za složit misli. Bude li reda veća je šansa da me ljudi shvate, da se identificiraju sa mnom.
Dalmacija je misto di san rođen, moj zavičaj. Nisan se maka iz Damacije, cili život mi se tu ukazuje. Čovik da se rodi i u pustinju, bila bi mu draga. Nešto san malo i putova, svako putovanje je dragocjeno, štaviše potrebno. Inače si izgubljen u svoja četri zida, bez spoznaje o bilo čemu izvana. Od toga se more razbolit.
Nije meni bilo lako opet počet pisat. Za reć stvari koje imaju smisla triba se malo uozbiljit, koncentrirat, triba imat vrimena za posvetit se pisanju. I ne smiš se bojat, potriban je život bez straja. A ja san strašljiv za popizdit. Sve me straši i svega se bojin. Bojin se vuka u šumi, vitra koji šuška granama, bojin se da me auto ne prigazi, bojin se da ja ne razbijen auto-ajme majko ko će platit popravak. Bojin se da ću ostat bez posla, da će se neko na mene izderat, bojin se ambulantnih kola kad ih vidin na cesti. Policajaca se bojin, bojin se, jebate, advokata u finin veštitima sa kravatama i ulaštenin postolama. Svi su bolji od mene i svi će me zajebat.
Straj me još od peronospore, da će loze uvenit pa neće bit vina. Straj je zajeban, uvučen mi je duboko. Utabale su ga puste katastrofe koje nas generacijama pogađaju. I nisan ja sam. I svit oko mene živi u straju i panici. Šta će bit sutra? Oće li nestat svit? Pomru li sve pčele šta oprašuju biljke neće bit spize. Šta će bit u evropskoj uniji? Oče li nas nestat? Ili ćemo, još gore, po ko zna koji put postat roblje kojin, ovaj put, trguju vladari IP adresa? Miljun je fobija kojima smo zatrpani i nije se lako iščupat straju, disat punin plućima.
Ni sa fotografijama ne stojin baš najbolje. Lakše bi mi bilo kad bi postojala kamera za slike koje mi se javljaju u glavi. Takvu još nisu izmislili. A ja skoro da i ne znan radit sa ovin digitalnin kamerama. I to se moran naučit. Triba mi naime za turizam. Moraću počet afitavat apartmanić na Otoku. Slika reče više od ijadu riči. Možda počnen ubacivat slike u postove. Ne bi tribalo bit teško. Ovi mladi danas samo slike i razumidu. Ne znan oće li uopće ko shvatit šta san tija reć. A živi bili pa vidili. Reklobise.

- 12:50 - Komentari (0) - Isprintaj - #

23.08.2009., nedjelja

Apatija

Apatija.

Dica su naresla, još malo pa će svojin puten. I Ona je emancipirana, deboto pa san osta sam, mogu činit šta me volja, možda još nije kasno za nike ludosti i pizdarije.

Kupan se sam. I to mi je najdraže poć na noge do one lipe puste vale na momu Otoku di su Stine gole, a djevojke isto. Ma isto me drži neka Apatija koju su godine pizdunske rutine ostavile na mojoj ropskoj psihi. Gruba je to stvar, Apatija, dođe lagano, ne osjetiš. A nemoš je se rješit. Možda, kad bi dobija na lutriju. Ali mora bi prvo kupit tiket…. Pomažu još nike stvari, rijetke ali dese se tu i tamo i u ovin mojin godinama (sva srića, inače bi moga uzet gan i opalit iz blizine ravno u čelenku).

Je, lipo je gledat u ovo Sunce. Plavo nebo. More. A onda spustiš glavu doli, a ono se, na Stini, sunča lipa mlada cura. Zatvorila je oči koncentrirana na sunce, cila se njemu pridala. A Sunce je miluje i tamo di inače ne zalazi. Igra se i grije lipo žensko tilo. A onda skok u duboku modrinu čistoga mora. Točno mogu vidit zaveslaje bilih nogu na putu u dubine. Onda izroni umivena u mirisima morskog zraka. More joj daje još raskošnije oblike koji sasvim razbijaju moju Apatiju. Na jedan moment postajen zdravi čovik kojemu srce snažno lupa.

Moran pokušat.
Žak Majol kaže da more diše. Izbacuje iz sebe kisik koji se, prije nego se pokvari, kratko zadržava tik uz površinu mora. Udišući ga čovik čisti svoj organizam unoseći u sebe dio mora.
A ne ka ja. Gušin se dimon cigreti. I kad ih neman onda žican. Možda moja lipa susida na Goloj Stini ima koju. Baš ću je pitat: tri, dva, jedan. Sad. Ili nikad.

Pomažu i večere u krugu prijatelja. Malo kavali, jedan veliki cipal, tri fratra i tri velika kanjca. Sve friško iz mora ulovija Žak. Riba se kupa tri puta: u moru, u maslinovu ulju i u vinu.
«I can do that!», rekla je jedra Lin iz Adelaida, a jaki zubi joj zablistali na svitlu šterike.

Australci su zdrava i jaka nacija. Mlada. Mi Hrvati, izmučeni smo, ispižđeni dugon povješću na ovoj vjetrometini, priplašeni u tradiciji nevolje koja nas periodično sustiže.

Preplanula je Lin od otočkoga sunca i haljinica joj dobro stoji. Sve je interesira, a pogotovo kako to Žak lovi Velikoga jadranskoga crva, prvi put ga vidi kako treperi onin svojin bezbrojnin nožican u Žakovou akvariju na infuziji, impresionirana njegovon ružnoćon koja je privlači. Ka da nije iz ovoga pitomoga mora. Šta krvaviji to je bolji, govori Žak. Nema bolje eške za ić u ribe.

E, triba turistima ić niz dlaku. Ko će spasit proračun naše države ako ne oni? I ja san da svoj mali obol kako bi naša gošća zadovoljila svoju potrebu za doživljajen. Uz večeru san održava zanimljivu raspravu koja se naročito rasplamsala nakon treće boce Žakova vina.
Vina koje smo nazvali: SanSiri. Zato jer spaja ljude u dobru raspoloženju.
Tira Apatiju, vrag je odnija.

«I can do that!», hrabrin samoga sebe.

- 19:09 - Komentari (2) - Isprintaj - #

12.08.2009., srijeda

Julijus Nepos

Vratija se MladiTata.
Koji nije više tako mlad. Ovi blog bi trebalo preimenovat u StariTata, kako vrime promiče. Ali ne da mi se zajebavat s postavkama. Jebate-kad bi sve bilo ka u kompjuteru: staviš jebene postavke i one tako stoje vječno. Ne minjaju se.

Starci su užasno usamljeni ljudi. Šta nije lako. Zato niko ne voli bit star i usamljen.

Navečer prolazin kroz Palaču. Sam. Tu i tamo popijen bevandu. Bilu bevandu, ladnu, u onoj čaši s dugin vraton koju tako volin. Milujen je na to misto s dva prsta, ka da milujen vrat ženi, još onako orošena, miriše mi na pot mladih djevica, pot u kojemu bi se rado izgubija, nesta raspršen ka zvizde na nebu.
Oko mene je gomila svita. Fureštoga svita. Jedna bujica novih lica. Zapadnjaka uglavnom. Malo njih zna da je ovdi u palači 450.g. ubiven Julije Nepos, posljednji car Zapadnoga rimskoga carstva (raspade se svako carstvo kad dođe u ove naše proklete krajeve). Ubili su ga njegovi vojnici.

Sva su ubojstva tajanstvena. Ubiveni je otiša na oni svit, ka šta ćemo svi otić. I odnija sa sobon ko zna kakve tajne. Tajne koje ćemo teško doznat budući je smrt konačna stvar. Još se niko mrtav nije vratija među žive. Osin Isusa Krista, koji je govorija u prenesenom značenju pa se to ne računa. Julija Neposa ubili su zajedno s njegovon ženon. Zamišljan da je bila mlada (ipak je to bija car). Crnomanjasta, polugola, kože poput meda i velikih, čvrstih sisa. Ka i ove strankinje šta ih beren po Peristilu u majici na špaline. Ženskon intuicijon znala je da smrt zaustavlja vrime, sritna šta ne mora ostarit, zgobavit se, pritvorit u dosadnu, čangrizavu višticu. Ne bi se čudija.

Car je u grob odnija carske tajne. Ipak, zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju. Izrone iz dubine, ka šta je izronila iz otkopanoga podruma jedne kuće u Palači egipatska Sfinga. Eno je sad, ka nova, isprid Jupiterova hrama, blista ka vječni svemir.

Car je bija iznenađen shvativši neveselu sudbinu pod kopljen mladoga vojnika. Možda je, ka car, mislija da ima pravo na vječnu mladost. Uvjeren da će reuma proć, štajaznan, da će mu narast novi zubi, veći i tvrđi kurac. Da će proć i pišanje koje ga je budilo usrid noći pa će se jednoga dana moć naspavat isto ka kad je bija mlad. I da će djelovat sve one amajlije koje su mu dali da u njih viruje. Virova je da neće nikad umrit.

I, naravno, zajeba se.
Kad mu je oni njegov mladi vojnik (biće ga Julijus silova dok je bija dječačić) okrenija špicu koplja rujuć mu po prsima, ne mogu zamislit da mu u tome momentu nije u možđanima prošla misal: Smrt uvik pobjeđuje, zakurac san želija mladost.

- 20:13 - Komentari (5) - Isprintaj - #

28.07.2008., ponedjeljak

Godišnji i Crna Kronika

Proša mi je godišnji odmor za koji san čak dobija i Regres. Dva tjedna. Toliko me Gazda pustija.

U pizdu materinu sve.

Bez novina, televizije i kompjutera.
Samo uz more, brodove šta se gingolaju. Prominili su se brodovi. Došli su veći, s jačin motorima. Šetajuć uz Rivu sad vidin oni gliiser sa velikin motoron. Jedan je od advokata koji nan prodaje Otok na fete, a drugi od poduzetnika šta radi plastičnu galanteriju za nove apartmane.

Ipak, ništa čovika ne veseli više nego kad vidi propadanje okolo sebe.

Zato san ja svoju jedinu slobodnu večer posvetija ribarsko-nogometnoj birtiji u kojoj se skuplja uvik ista ekipa propalih ljudi sa margine. Ljudi krezubih, privarenih, slabo plaćenih. Judi s propalin brakovima iza sebe, isfrižanih pustin udarcima usuda za koje su sami krivi. A ko bi bija kriv? Ima raznih objašnjenja u birtiji. Kriva je vlast, nepravedni, bahati, korumpirani ljudi, oni neki tamo, drugi. Kurbini sinovi.

Ima i filozofija koju san čuja tu večer: najgore ti se opirat: samo se izranjavaš, a na kraju opet završiš ulovljen, u mriži sredine koja te je odbacila na rub.

Bevanda za bevandon……raspoloženje se znatno popravlja. Ima smija, ima pisme. Poneki turist zaluta popišat se.

Mogli smo mi bit ovi turisti, a oni domaći svit. Sve je u glavi. Svit se može izvrnit i naopako.

Oču prominit birtiju. Oću društvo žena, oću avanturu i ples.

U renomiranomu kafiću već padan s nogu kad ulaze manekenke s Broda Lipote kojega je nevera zadržala u Portu. Evo i Stefani Hohnjec. Di si Stefani, smije se od uva do uva. Lipa je Stefani. I Antimon je tu: Antimone čestitan ti na pobjedi u Koleđici. Hvala. crn je ka mrak i ne vidin ga tu za rubon šanka.

Šta će mi novine: ovdi iman sve Spektakle, Crnu kroniku, Sport i nešto malo pameti lokalnoga filozofa-sitnoga ribara, nešto ka tema broja, rič urednika. Još uživo.

Ma ja san sritan čovik.

Samo Ona se najidila kad san doša doma u tri ujutro. Govori da san samo vika: mlado meso, mlado meso.

Jebeš ga, još me muče paklenske želje puti.

Uh
Brrrr
Grrr
Mijao
Vao
Mijao


Biž, biž ča, još bi moga završit u Crnu Kroniku.
- 21:22 - Komentari (7) - Isprintaj - #

03.07.2008., četvrtak

Zvizde

Lipo li je noćno nebo puno zvizda i zvizdane prašine. Moćno. Tamo je sve zapisano. Sve šta je bilo i šta će se tek dogodit.

Ja san rođen prid kraj lipnja miseca, rak po horoskopu. Kad to kažen ženama one naprave značajnu facu uz uzdah: aaaaaa!!! A koji ka da ima značenje: sad je sve jasno. Volin žene i zbog te njihove sigurnosti, virovanja u stvari koje se ne mogu dokazat. Cijenin taj njihov stav: to je tako i moš ga jebat. Ništa se neće prominit. Ustvari seren: godi mi interes koji pokazuju za mene, njihova ženska analiza. Bog zna da i ja analiziran ženske koje vidin. Štaviše, dilin ih u dvi skupine: žene s kojima bi se moga jebat i onu žena s kojima nikako ne bi. Ili možda bi? Skupine se tu preklapaju od situacije do situacije. Tako da ispada da bi se sa svakon ženon potencjalno moga jebat. U teoriji. (Obziron da je na planeti tri, četiri milijarde žen-očito je da moji potencjali nisu uopće iskorišteni. Jebate od pustih miljardi ja mogu svoje žene nabrojat na prste jedne ruke.)

Draga mi je ta ženska intuicija, guštan boravit u društvu žena s intuicijon, a velika mi je želja doć kod babe gatare, Ciganke s kartama ili staklenon kuglon iz kojih rekvizita vidi kroz tebe ka kroz bistru vodu, čita te ka knjigu, a onda ti reče samo ono šta smiš čut. Bilo lipo ili grubo. Veliki je Milo Hrnić piva: Ciganka je srića zamišala karte! Ne bez veze. Jer žene čuju ribe u moru dubokumu, znaju kako misli vuk u planini i mali miš u žbunju. Žene sunce drukčije grije. One osjećaju vitar i valove, plimu i oseku, vide bile stine, stado koza kako se šunja uz obalu i ćute bidnoga zubaca šta ga je ribar izvuka na udicu. Povezane su sa zemljon i sa nebon, nema tajne za Ženu. Kad dođeš blizu ženi-imaš osjećaj da ti se otkriva neka velika tajna, a tako i je jer nema ništa važnije od ženske jubavi.

Ne znan zašto sad su mi pale na pamet naše saborske zastupnice, još uvik manjina u našemu vrhovnome Domu. Tribalo bi njih više slušat, govorin van ja. Žene su bolja polovica u Hrvata.

Sićan se ženskica iz osnovne škole, igre na penjeve: šta da radi ovi pen? Neka poljubi Marinu. U Pene Bonačića samo da bude moj . evo..je..cmok…. a sićan se kako san prvu sisu uvatija slučajno, dok smo igrali na graničare: zaletija san se u neku rano propupalu prijatejicu i da se zaustavin ispružija ruku, a ono: meko, toplo, fino, mmmmm. Ja se pravin da nije ništa, a ona se ponosno isprsila. Uopće se nije zasramila. I imala je prav: šta je tu za sramit se? I previše san se sramija u životu, u kurac i sram i ko ga je izmislija.

Pokušavan zamislit svit bez srama i zla. Svit u kojemu vlada jubav među muškima i ženskima, nešto ka šta je pokojni Đon Lenon zamišlja u pismi Imeđin. Zato su ga i ubili, kurbini sinovi.
Uh, sad san se snerva. A nisan tija ovako završit ovi post. Tija san u paraboli svršit opison samoga seksualnoga čina dvoje zrelih osoba koje skupa dolaze do zvizda s početka teksta. Koji se stapaju s njima i rone u beskraju. U beskraju sriće. Ej. Sriće. Zašto danas nema više sriće? Koji je ovo kurac? Svuda nasilje, kurbašćina i pohlepa.

- 00:34 - Komentari (7) - Isprintaj - #

13.05.2008., utorak

Marenda

Vrh Marmontove; oko 11 i 30 sati

Puno butika i kafića neodoljivo ih privlači u velikom broju. Side po štekatima, piju kave u manjim skupinama: po tri maksimalno. Niko ne zna šta one gledaju ispod onih tamnih cvika šta pokrivaju pola našminkanoga lica. Najviše gledaju druge ženke, kladin se da mrze jedna drugu. Kuja! Misle u sebi. Dobro udane mlade mamice s bebama u kolicima, tek izašle iz kozmetičkih salona pokazuju svoje kvarcane dojke u dubokin dekolteima. Parada šarenih vešti i visokih takova. Pojedine ulaze i izlaze iz butika (čini mi se da je Štimac vlasnik robne kuće Maja). Razgledavaju krpice. Povezuju ih sa slikama iz časopisa, televizije. Slikama mršavih kurvica koje puno troše. Na susjednom štekatu pod ceradom grupe bogatijih studentica u atmosferi bordela. Ovo bi misto tribalo pritvorit u javnu kuću. Ono, dođeš, odabereš koja ti se najviše sviđa ( možda i više njih): platiš i odma gore u crvenu sobu na katu kuće Betizza. Ipak, iskustveni je dojam da većina ne želi stvarni snošaj već samo uživa kada netko pokaže želju da u njih penetrira.

Get, ulica di je Teak, još masu kafića, butici i travel agencije; oko 11 i35 sati

Ovdi su nešto starije, uglavnom neudate, možda i lezbače ka vlasnica onoga kafića do Teaka. Side u nešto većin skupinama, ispijaju kavurine. Dobro držeće tete bez kućnih obaveza. Traži se mužjak s položajem u društvu. Nekolicina se može vidit u blizini dok čita novine kafića. Odma do ostarjelih parova koji godinama lutaju po gradu bez da se žene, dosadni i sebi i vragu. Muške klape, izdaleka gledaju poznate skupine ženki. Neka njih podalje. Pizda ko se odvoji. Kaleton prolazi dosta turista šta naše ispijače kava stavlja u teatralan položaj lokalne pozornice. To svima paše. Horde Japanaca sa kruzera, američka gerijatrija upalih, mutnih očiju šta je jednon nogon u gobu. Prolaze kaleton i bulje u guzice prodavačica koje čuče isprid svojih praznih butika s duvanon u ruci (u butiku gazda ne da pušit).

Get, malo dalje, širina kraj Zlatnih vrata; oko 11 i 40 sati

Uglavnom studentarija. Mišana muško-ženska populacija. Pije se Velebitsko pivo koje raspiruje hormonalne oluje. Glasni komentari najglupljih događaja koji to i nisu. Hihotanje. Uplašeni muški ne znaju kako se ogrebat za snošaj, a ženske se pitaju: Šta ja tu radin? Svi side, neki bi tu najrađe sidili do kraja života.

Get, kafić Red Room, na pjaceti; oko 11 i 45 sati

Lokalni mafijaši obrijanih glava u mišić majicama, skuteri i lokalne droljice-trofeji. Gala štekat s bilin foteljama. Nešto mlađih interesantnih strankinja. Lagano pijuckanje. Kul.

Peristil, oko 11 i 50 sati

Klapa piva turistima ne bi li kupili koji CD. Slikaju se ka tovari. Bljak.

Riva, oko 11 i 55 sati

Konobari, prodavačice, turisti. Izbacilo naše penzionere s nove Rive. Još turista i turističkih vodiča. Sve blišti, nemoš gledat na oči. Toplotni udar.

Prokurative, oko 11 i 58 sati
Gotova marenda, nazad u kancelariju.
Sranje.
Sranje.
Sranje.

- 22:55 - Komentari (10) - Isprintaj - #

05.05.2008., ponedjeljak

Samohrana Đenis

- Turistima triba ljudskoga kontakta! Da se osjete ljudi, da ćute život. Pravi, a ne ono svakodnevno robovanje na koje su doma prisiljeni.
Ovako je govorila Đenis za šankon velikoga hotela u predgrađu, di je zaposlena evo već drugu godinu. S druge strane je sluša mladi lipuškasti konobar u strogu uniformu okružen koktelima, šarenin bocama žestokoga pića sa svih strana svita.
- Imaš prav. Nije radit u turizmu isto šta i u fabriku, šta ja znan, ka šta je prije bila Jugoplastika. Nisu turisti postole na pokretnu traku. Ne moremo mi radit na normu.
- Aj ti to reci našemu šefu: njemu je sve u brojevima jebali ga brojevi. Nekad mi se čini da bi mi bilo lakše u tvornicu: digneš se ujutro odradiš svoju normu, a popodne doma ditetu. Jebate, mala me danima nije vidila kako triba. Dođen doma umorna ka pas.
- Nije sve u pospremljenin krevetima, čistin zahodima, usisanin hodnicima. Evo, nekidan ona stara Englezica: zapili se mi na šanku i juski porazgovarali. Na kraju mi je dala svoj broj sobe.
- Jesi li je opalija? Pa i nije tako stara.
- Nisan ja seks mašina. O tome ti govorin. Triba pazit na osjećaje. Ustvari mi se nije diza na nju.
- I mene je napada neki stari Nijemac. Da san ja njemu ka filmska glumica. Biće gleda Marlenu Ditrih u Plavome anđelu. Da iman malo dublji glas baš ka šta on voli.
- Jesi mu dala?
- Ka i ti Englezici. Eno mu more, sunce, neka gleda boje mediterana. Jesmo li mi LeMeridian ili šta smo mi?
- Reka mi je da su mu otoci interesantni.
- E , otoci….
Ovdi se Đenis sitila moga Otoka i društva oko Žak Majola, Sandokana i Moleta. Sitila se ribe i vina, sitila se da i ona more bit turista koji upoznaje domaće ljude. Zasmetala joj odma ona njezina uniforma, seksi kompletić, frizura i šminka koju mrzi. Dosadili su joj i svi ti mali menađeri u obilasku tržišta, pijane ekipe na tim bildingu, sportaši na gostovanju, tur operatori i njihove ture gostiju željnih informacija, sve bi najrađe poslala u niku stvar.
- Alo Đenis jeste sredili apartman tri?, prene je iz razmišljanja kolegica iz smjene.
- Oni di su došli ona dva pedera Talijana. Je, prominili smo lancune. Znaš da je bilo krvi na njima. Mrzin pedere.
- Nema veze šta ti mrziš ili ne mrziš, apartman mora blistat ka suza ili će šef popizdit.
- Je, sve je u redu.
Uh šta bi dala da more popit pivu i zapalit cigaret. Ovi su moderni šankovi za kurac.
Ali kraj je smjene i ne more riskirat da je zaustavi pandur na putu do kuće, pa da mora puvat, izgubit dozvolu, ne daj Bože.
A ništa. Izdrži još malo pa u oni stari auto i doma.

Bolje i to nego ostat radit u noćnoj. Makar bi i zarada bila veća.
Našlo bi se za novi auto.

- 20:56 - Komentari (3) - Isprintaj - #

28.04.2008., ponedjeljak

KBC Firule

Ulazin kroz vrata KBC-a Firule, ustvari prvo moran čekat da bujica ljudi izađe, a onda skočin prije nego se zatvore vrata tako da ih ne moran dirat rukama. Probijan se kroz gomile jadnika u čekaonici pazeć da ne bi slučajno taka kojega ili da ne udahnen kužni zadah iz truloga organizma izraubovanoga penzionera. Kese mi se njiovi žuti zubi tojest ono šta je od njih ostalo, gledaju me njiove mutne oči dok in se tresu stare ruke kojima diraju one plastične stolice po čekaonici. Ruke koje stiščedu zgužvane snopove nalaza, uputnica, rengenskih slika. Znojavi, sa ranama iz kojih kapa gnoj po podu. Dikod prođe koja medicinska sestra ka krajica, migne skupini iz njezinoga sela: ulazi priko reda ali prvo starješina.

I na šalteru je gužva, jedna mlada pripravnica u svađi sa pacjentima. Ima samo jednu usku majicu ispod bile jakete. Tamnoputa koža joj je ka med, a male sise napinju pamučnu teksturu. Sva je ka vatra: crna kosa, pune usne i lipi zdravi zubi: jednome staromu Vlaju objašnjava da ne more bez uputnice izvadit krv. Stari je uporan: koliko triba platit? Nema tih para, mislin se u sebi. Gledajuć u njezin veliki dekolte, vas san se smeja: Šta mi triba? Nalazi, nalazi. Ime? Nema pod tvojin slovon: ovo van šjor nije još gotovo. Kako? Jučer mi je rekla danas od 10 do 15. Je ali isto ti dođi sutra. Čija si ti mala? Da mi je znat kome ti vadiš krv na slamku, rado bi se s njin prominija.

Nazad istin puten kroz labirint hodnika, svudi neka vrata, šalteri čekaonice. Urologija, onkologija, okultologija, ginekologija, epidemiologija, gerontologija. Svuda zabrinuti ljudi, ka ovce na klanju, rezignirani, štufi: ka će ovo više završit?

A vani proliće. Sve miriše i cvita. Livade bujaju zelenon travon i žutin cvitovima maslačaka. Stabla pupaju ka ona mala medicinska sestra, na nebu nema oblačaka sunce i lagani vitar. Proljetni. Kad umren biće proliće, moga bi se okladit.

Ka se razboliš radeći ka rob na poslu, ko ti more pomoć? Najboje udrit po čajevima. Imaš čajeve za smirenja, uznemirenja, za menstrualne tegobe i tegobe pri mokrenju. Mješavinu čajeva za prostatu. Čaj od koprive i uvin čaj. Ima čaja i za reumu, išijas i bolove u leđima. Na ljutu ranu ide ljuta trava. Na izlazu iz KBC-a neka bakica prodaje trave za čajeve. Posložila pune kese na mali banak i objašnjava bolje od ikojega likara kako se izličit.

Fala bogu spašen san.

- 20:40 - Komentari (14) - Isprintaj - #

21.04.2008., ponedjeljak

KAM-IN, drugi dio

Nakon šta je sagradija lipi komin sada moj susid Mole, kad dođe iz polja oliti posli kojega zidarskoga lavura, i nakon šta digne mrižu, more lipo sist okolo vatrice i ovako pričat sa svojin prijatejima Sandokanon i ŽakMajolon:

-Ča ti govoriš na ovu konfuziju povijesne percepcije?

-Je, postmoderna je politiku usmjerila prema novin vrijednosnin sustaviman, a koji, k tomu, nisu teritorijalno određeni nego poprimaju globalne aspekte…. odgovara Sandokan gledajući u vatricu na kominu.

-Ne moš uteć: sateliti, Internet i telekomunikacije de fešta su sve prominili, a de pju: virtualizacija svakodnevnog života uzrokuje krize i preispitivanje tradicionalnih identiteta koji se na kraju raspadaju i nestaju u dekonstruktivističkin procesiman…. ovo se priključuje Žak Majol,

-Dobro govoriš: razgrađuju se zastarjele regulatorske barjere.

-Jeli vi vidite di to vodi: na Majkrosoft put i futurističko društvo multikulturalnog konzumerizma bez granica i poretka.

-Oboj meni !!

Očiščena su i dva kila friških trlji crvene boje šta ih je Žak maloprije uvatija, trlji koje ispod usta imaju brke kojima ruju mulj u potrazi za hranon baš ka šta njih trojica traže istinu u dugoj otočkoj noći.

-Informatička revolucija poremetila je smisao vremena i prostora te ubrzala dinamiku vremena!

-Oli ne vidiš da globalna telekomunikacija i masmedijske mreže prikazuju globalni prostor 24 sata dnevno.

-Dobro si reka: konfuzija povijesne percepcije.

-Ali mogućnosti manipulacije i kontrole su veći nego ikad. I to bez obzira što su nestale ideologije 20.-og stoljeća.

E sad su se duboko zamislili i tako napravili malo dužu pauzu. Koju iskoriste da u tišini popiju svaki po punu čašu crnoga vina.

Tišinu prekida Mole pitajući Žaka:
- Oš mi sutra doć dat ruku za piturat onu ogradu od apartmana?

-No problemo.

-A ti Sandokane, sutra na kavu s malon pod ruku, a ?

-Je, je.

-Biće lipo vrime, žarilo se nebo u sutonu…..

-Napokon….

- 20:56 - Komentari (5) - Isprintaj - #

14.04.2008., ponedjeljak

KAM-IN

Triba dvi ure vrimena trajektu od Splita do moga otoka. Bezbroj puti san proša ti put i svaki mi dolazak otkrije nešto novo čega prije nije bilo ka šta vidin kako je nesta dil proščosti koje se uskoro neće više niko ni sitit. Na moju sriću još je one friške morske arije koja me zapahne kad izađen iz trajekta, još je konoba i komina, ribe i vina.

Prošla će zima bit zapamćena jer je naš Mole otvorija svoj KAM-IN u kućicu u dno vrtla uredija je stol, klupe, lavel i muziku uokolo pažljivo betonirane nape koja po preciznome proračunu vuče cili dim s komina di gore izguljene stare ohrebine koje ionako ne mogu u pećicu. Ta vatra priča najboje priče, a jedna od zanimljivijih je kako su rečeni Mole i ŽakMajol nedavno bili u Češku, u jubavnički posjet materi i ćeri Amalki.

Za stolon je i Veliki Ladunko koji se sića kako je to bilo prije kad bi momci iz mista išli u Češku. Bili bi tretirani ka kraljevi, šta su za tadašnje Čehe siromaje i bili. Za sto maraka mogli su pitat pošto cilo misto. A bile su Čehinje i onda lipe žene i volile su svoje litnje ljubavi sa Otoka. Naravski, sad smo mi siromaji, a bogate Čehinje nije više lako impresionirat (da ne rečen da sad one dolaze pitat pošto Otok-ali zaozbiljno, a ne u zajebanciji).

Čudni su puti ljubavi jer ih planira samo Nebo koje je Moletu i Žaku namistilo neobičnu igru u stanu di su ugošćeni od raspuštene matere Amalke i ćere studentice isto Amalke. Mole je mora uzet motornu pilu i nacipat drva, popravit drvene skale i most priko rike u okolici njiove vikendice, a straj me i pomislit kojoj su torturi podvrgnule moga ŽakaMajola. Znan da se naljutija već drugi dan i Moletu objavija da pakira kufere, da idu nazad na Otok. Srića da ga je mole ferma misleći na svoj ljubavni odnos sa studenticon Amalkon (šta i nije u skladu s njegovon ulogon sina u toj češko-hrvatskoj zajednici) jer da nije ko zna šta bi bilo. Masakr motornon pilon.
Nije ljubav jufa od fažola, puno je gušča i konzumira se još vruća- normalno je da nekoga i opeče. Ipak se nadan da će se pomirit, nekako su mi simpatične ove dvi Amalke i tija bi ih vidit još koje lito.

Prolazi sve. Prošla je i ova zima, teška i duga, nazire se lito vilovito. Ko zna šta nan nosi, šta će od nas bit?

PS
Najboji vjesnik lita su tri autobusa Ruskinja farmaceutkinjih šta su došla u najveće misto na Otoku. Ormali su se svi veliki ljubavnici u misto, trliš iz polja zaminili čistin monturama, blistaju. Koordinate in je mobitelon dava Čićo šta radi u Velikome Hotelu.
Naprid jebači. Juriš…

- 20:22 - Komentari (12) - Isprintaj - #

07.11.2007., srijeda

Gosti u kući

Pozva san goste u kuću. Šta ću in ponudit? Već par vikendi za redon nisan bija na Otoku, nestale su zalihe Žakovoga vina, a neka mi bog oprosti, spizu kupujen samo na karticu. Na poslu, na brzinu, da me ne čapaju svemogući administratori, skoknen na stranicu kolege blogera Moj obrok za vidit šta bi in moga pripremit. Hobotnica s kumpirima u pećnici. To. Ulovit ću jednu španjolsku od kila i po: na Visa karticu u supermarketu kraj moje kuće, zajedno s vinon iz Makedonije. (Ako me sad pročita Žak Majol s pravon bi se moga ofendit. Oprostite mi moji Otočani za ovo izdajstvo.)

Ajme, ajme, priča li ga priča ova Prestižna Građevinarka. Ka da je ona jedina s problemima: streson na poslu, dicon koja ne slušaju i zajebaju, s mužen koji je osta bez posla. Brale, kako se gasi? Daj recite nešto i vi drugi za stolon.
Poala, sad će počet i Liječnica: ne vidi muža cilu sedmicu: oboje na putu, vide se po kafićima uz autocestu. Rade, svi puno rade. Triba vraćat kredite. Plaćat dici slobodne aktivnosti. Mi smo kupili nešto novoga namještaja. U pizdu materinu i namještaj. Prestižni Strojar Projektant u krilu drži malu bebu koja čuča one kumpire od hobotnice. Ugušiće se. Pripazi malo. Sve stavlja u usta. To je takva faza, nekidan je skoro izila graštapana s poda.
Ovo makedonsko vino ne more bit gore. Popija san po litre, a glava mi puca ka da san ih popija deset. I španjolska hobotnica: pustila je neki vodenasti šug, poplivala mi je škrovada, skoro se sve vani prolilo po pećici- a ni šušta ni gušta. Sad još moran prisustvovat ovoj grupnoj terapiji u vlastitoj kući. Najboje da ja počnen pričat o svojin seksualnin maštarijan i životnin frustracijan. Možda pomogne: ja po gradu, ispade mi čuna, niko o njoj ne vodi računa.
A ova Građevinarka, da joj smetaju mlade suside u novome stanu di je uselila. Molin? Je. Starci u Njemačkoj i njih dvi stalno doma zovu neke muške, ne možemo spavat od lascivnoga kikotanja. Je li ono rekla lascivnoga? Nije. To san ja tako napisa. Čini mi se da je rekla raskalašenoga. To. To nama treba, mislin se u sebi. Drugi put kad dođen u tebe, falit ću vrata, ka ono slučajno:
-Dobra večer. A šta tu ne živi obitelj Prestižnih Građevinara?
-Ne, tu smo samo nas dvi raskalašene studentice.
-A može jedna orgija s dobrodržećin mužem srednjih godina?
-Može, može, samo naprid. Jedan Manage a trois! Raskomodite se, neka Ona ide gori kod Prestižnih dogovorit skijanje. Nas dvi ćemo se okupat u ružinim laticama i ne zamirite ako se budemo malo milovale uz raskalašeni smjeh.
-Neka, neka. Ja ću za to vrime u kužini zapalit jedan džoint.
I ovi drugi Građevinar-sitni investitor: Ma prodat ću ja sve stanove šta ih gradin. Moran vratit kredit banci. Uvik te banke. Lupeži. Kakav je zločin opljačkat banku u odnosu na osnivanje banke? Tržište je zasićeno, krediti sve nepovoljniji. Nema svit para. Nema se para.
Di ste bili? Bili smo ti na koncert posvećen Indeksima, govori mu žena. Sreli smo one neudate. Sićaš ih se? Ne. Tija bi ih zaboravit, ostarile su. Nisu? Dobro se drže. E da, pivaj ti pismu. Još se drže skupa. Da nemaju di navečer izać. Ovi moj muž ih, pored mene žive, pozva vani s vašon muškon ekipon. Ajme, kako si moga? Škandal, spominje se rastava.
Dica su mi cili stan demolirala, a dičja soba izgleda ka da su bageri po njoj kopali.
Onda? Di ćemo na skijanje? Mi ćemo na Jahorinu. E tu san te čeka. Mi ćemo u A u s t r i j u. u Bad Vonklinkerhofengašštajn. Je skuplji skipas ali brate ne mogu vidit one Bosance, navale na žičaru ka mutavi, čekaš red po ure, u Austriji su i duže staze.
Jo skijanje. Šta ja iman u životu osin skijanja. Jedva čekan bilu sedmicu za odmorit se od ovoga sranja na poslu.

Jedva san čeka da otiđu.
Moran šta prije odselit na Otok.

- 19:17 - Komentari (8) - Isprintaj - #

16.10.2007., utorak

Na vrhu Otoka

Na vrhu moga Otoka, ispod Križa, na 628 m nadmorske visine, u ladovini sidimo ja i moj bogati prijatej Sansir (koji je od nedavno posta i Hotelijer). Srića da njemu duže traju pauze između brakova nego šta izdrži sa svojin ženama tako da me natira na ovakve izlete i dugotrajna pješačenja. Bura, čista žena, sve je razbistrila, čak mi je i u glavi sve čisto, neki me mir svega prožima. Gledamo Sansir i ja strme vinograde ispod nas, dižemo poglede opijeni pejzažima mora i kamena, vrtimo glave prema nebeskome prostranstvu kad, iznenada, točno iznad nas, ugledamo uza sami stup križa di stoji veliki Onđel s bilin krilima sve do poda. Stoji i muči zagledan u daljinu. Od straja su nan se noge osikle, samo šta se nismo strmopizdili doli do mora kojega je baš neki gliser para dokono radeći krugove tako da je parilo da piše slova na velikon morskon plavetnilu.

Skoro mi oči nisu ispale koliko dugo smo ga gledali, ne virujuć neobičnom prizoru, dok nije i progovorija:
-Ja san odi od kada je ljudskoga roda. Prve ljude ja san uputija i reka jin: Suncu se veselite, na nebu čistomu, samo njega čuvajte jer van ono nesebično daje Život. Ali ne! Nagleda san se ja miljuna prije vas, nije prošlo dugo počeli su se organizirat u hijerarhije, zapovidat jedni drugima, činit nepravdu.
Ima bit da je ovo niki Onđel egocentrik, prvo je šta san promislija.
-Vidite li ove gomile stinja i livade uvelih vinograda koje uokviruju? pita nas i pokazuje na Poljica, lipu dolinu ispod nas di moj prijatej Sandokan ima malu poljsku kućicu. Sam odgovara:
- Ja san zapovidija da se stinje slaže jer je prije bilo porazbacano i tu san se zajeba. Ljudi su ga složili, razdilili se i počeli silovat lipu zemlju šta su je posvojili da jin daje na komandu, a ne nesebično ka mater šta jin je uvik davala. Tvoje i Moje. Onoga trena kad su naučili te dvi riči, sve je išlo u niku stvar. I onda su stali sadit lozu i pit vino kojega daje, počele su tuče i barufe, noži i sikire. Brat je diga ruku na brata.

Ne samo egocentrik nego i filozof je ovi Onđel. Lako mu je sad bit pametan, a ima bit da je kriv za sve nevolje svita. Zato mu i je lice zamišljeno i tužno, a duge kose bacaju mu sjenu na mračno lice. Da nije ovo pali Onđel, Lucifer? Ne virujen, bija bi sritan da je sve išlo po njegovome planu.
Čisto da mu skrenen pozornost sa vječnih tema koje ga muče zapitan koja je od one tri kućice u dolini od moga prijateja Sandokana?
- Je li to oni koji se uvatija najgorega od svih ljudskih izuma-Strašnih Dionica krupnoga kapitala?
Je to je taj.
-Još do prije godinu dana otac mu je na konju dolazija u ovu dolinu radit vrtal i okopavat loze, a on se pokazuje po Velikin Glamur Kafeima u društvu Uspješnih Poduzetnica, slavi rođendan sabljon režuć boce skupoga šampanjca.
Mislin se: a je, moga je prodat koju dionicu i napravit bokun komina u ovu lipu poljsku kućicu, da imamo di ispeć meso.
I nastavlja Onđel svoju osudu jednome sinu razmetnomu:
-Doli u Kafeu, u gradskin zidinama, pogledima se naslađuje ženama koje u bikiniju plešu na šanku.
Još da mu je koja dala da joj radi dicu ajde de, nego se pokazuju više radi sebe nago radi muških, sad se sitin da mi je Žak Majol priča o večeri kad je Veliki Glamur Kafe slavija zatvaranje uspješne sezone.

Kad je vidija mene zamišljenoga, Onđel je umuka, a na rastanku nan pokaza put do Sandokanova sela i ovako nan reka:
-Svit se nepopravljivo pokvarija. Nastojte uživat svaki momenat, ne bojte se i možda se spasite.

Otišli smo zamišljeni.
Ko zna oće li nan se posrićit?
- 20:29 - Komentari (4) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se