subota, 19.05.2007.

Tuga, žalost, ali i pobjeda...

Ljudi moji, kako sam se uplašila. Rekli su mi da neki grozan tip šara uokolo i briše blogove !!!!!!! moj nisu izbrisali, ko što vidite, al su izbrisali blog od moje drage shurjakinje i još draže male đukice, dore!!!!!!(bar ja mislim da je tako, pretpotstavljam da ga ne bi sama izbrisala iako je tako nešto nagoviještala) Zato sada zahtijevam minutu šutnje u počast tome blogu koji nas je dugo vremena nasmijavao i svakim postom nas naučio nešto novo. Svi koji ste običavali visjeti na tom blogu u kasne sate, iz sveg srca, moja sućut. Amen.

Al imam ja i mnoooogoooo boljih vijesti!!! naprimjer to da su naši dečki postali prvaci škole u nogometu. I tako mi cure se ujutro skupimo i idemo radit pompone za navijanje. Znate ko one curke u americi...koje mašu onim stvarima iznad glave...koje šuškaju...e to su vam pomponi.
dečki nam rekoše da to ne radimo...da ćemo osramotit sebe i njih...al mi svejedno dođemo kod mene nas četri mislim...Anuškica, Tikks, Mia, ja...i radimo mi...režemo krep papir na trake...skupljamo ih sa selotejpom itd. sad vam neću opisivat da ne zaspete...vjerujte...užasno dosadan i naporan poso...i napravimo mi to i dođemo u školu...smislimo neku korografiju i kao dođemo mi na igralište...igraju petašići i šestašići...i pobjede ovi drugi i dobiju pehar i sve te gluposti...i onda počnu naši igrat sa osmim be...u negdje desetoj minuti vodimo mi s 5:0 (županica ima pravo...fakat svi imaju dve ljeve noge) U drugom poluvremenu vam je rezultat 7:1, a onaj jedan je bil autogol, bar ja mislim...nisam sigurna...i onda zabiju još jedan gol i pobjede...8:1! A mi mašemo tim pomponima ko blesave...uglavnom dobiju oni pehar i kažu da se neće s nama slikat jer smo ih osramotile...i sad se durimo na njih i nećemo s njima razgovarat jer smo sve lijepo promukle od navijanja...i ruke nas bole od mahanja pomponima...pa smo im rekle da više nikad nećemo navijat za te budale...i onda smo mi cure koje smo radile te pompone išle na picu, al smo onda morale jest u onom šatoru od edo picerije koji je totalna rupčaga...i svaki čovjek koji je prošao je valda mislio da smo nege ciganke koje tam žive...il bar neš slično...jedan nam je čak nudio novce, a onda smo se vratile doma i kaj ja znam kaj su one radile, al ja sam pjevala karaoke sa svojom family na PS-u i bilo je baš cool...i tak sad moram ić pa čitamo se opet...
Voli vas vaša valčica!

Komentari (17) | print | #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.