Sićam te se draga misečino
svitlija si noću neprekidno
iznad mojih lipih Miljevaca
čobanima uz stada ovaca.

Obasjava onaj kamen goli
za kojim me i sad srce boli
svitlija si iznad moga sela
nad bunarom i iznad koštela.

Na rastanku s mojim rodnim krajem
svitlija si meni punim sjajem
pratija me na putu dalekom
neumorno sa zvizdom ponekom.

Umiljato s menom razgovara
srcem punim vedrine i žara
i napokon nekud mi se gubiš
nekog tražiš i ljubav mu nudiš.

Daj mi reci di si se sakrija?
Zašto si me sama ostavija?
Daleko od moga rodnog mista
tu di sasvim druga gora lista.

Druga rijeka i veliko more
sasvim druge večeri i zore.
Misečino dragi prijatelju
ispuni mi još ponekad želju.

Miljevačku obasjaj ravnicu
onu uvik lipu legendarnu
kamen,smriku,škrtu oranicu
nek se vidi noću ki po danu.

Obasjaj mi ali bez pakosti
i samostan Gospe od Milosti
onaj lipi Visovac maleni
hladnu Krku što i noću pjeni.

Nad Imenom svitli Isusovim
obasjaj ga uvik sjajem svojim
istim sjajem,onom istom snagom
svitli dalje i nad Svetim Pavlom.

Svitlom svojim na svakom koraku
umornome pomogni težaku
osvitli mu vrata i škure
kad se kreće i u noćne ure.