Zivot je tu da povuce
Svet izgleda tako prosto, toplo i jednostavno. Dok ne zazvoni budilnik i moram da se dignem iz kreveta. Pa cak i tada je jednostavno. Proces je poznat, dizanje, tusiranje, kafa, paljenje racunara, radio i citanje dnevnih novina.
E onda pocinje da se komplikuje.
Ona cudna sila koja me koci da stignem na vreme pocinje da radi. Da li ici na posao? Ili na faks? Ili propustiti predavanje pa posle citati skripte? Ili otici do biblioteke i spremati neki od Ispita?
Ili baciti sve te opste korisne Poslove i ostati u krevetu do podne planirajuci jedan totalno opusteni dan. Kozmetika, cajevi, knjige, drustvo, bla bla...
Toliko o jednostavnosti.
I o grizi savesti...
Danas sam se odlucila da ipak ustanem. Tamo negde izmedju 10-11h kad me je los osecaj lenjosti ostro ujeo i totalno rasanio.
Eto, ni da odlencarim ne mogu kako bih htela.
Dosla sam na posao, prosla standardu proceduru paljenja kompijutera, citanja mailova i sipanja kafe. I sta sad?
Sef nije tu, pa mi fali taj osnovni motiv.
Naskiljeno gledam u monitor pokusavajuci da dam gas masineriji u glavi...cekam da upali. Guram...nesto mi je zavejalo mozdane vijuge, nisu prohodne.
Kafa ne pomaze. Gorka je, lose ce leci na zeludac. Prazan.
Bas bih mogla da se konacno pobrinem o sebi. Da skuvam nesto jestivo, ili uzmem koji vitamin.
Ovakvim danima sebi ne bih poverila nikoga na cuvanje. Al od sebe se ne moze.
|