Stanite dani...
stanite noci...
Stanite godine...
Ocu da zivim...
da srcu svome...
ispunim zelje sve...
Eh i to je stiglo...Neko vece je moja majka svecano proslavila svoj odlazak u penziju... bilo je ne zaboravno...mnogo divnih ljudi koji je postuju i uvazavaju na jednom mestu.. sve do genralnog direktora..pokloni..cvece..suze radost..ponos..tuga...osecanja izmesana, srce puno.... NIkad nisam videla svoju majku toliko zbunjenu i uzbudjenu... Jedan dobar deo zivota za nju se zatvorio po recima njene koleginice koja joj je poklonila svoje malo umetnicko delo-sliku na stafelaju, minijaturu"zatvoren prozor".. ali sa porukom da se ovaj deo zatvara ali nikad ne zaboravlja... secanja ostaju... da greju i uveseljavaju ovaj zlatni deo koji joj tek pretstoji i u kojem ce imati mnogo posla...da sabira utiske i rezultate svoga do sadasnjeg zivota i uziva u sitnicama za koje do sad nikad nije imala vremena...
Potresla me ta slicica zatvorenog prozora... Prvi put u zivotu sam postala svesna prolaznosti i to me bas uzdrmalo iz temelja...
Pitam se da li cu ja docekati to zlatno doba i dali cu makar malo zavredeti postovanje i uvazavanje svojih prijatelja, saradnika, kolega...kao sto sam videla na licima njoj dragih kolega koji su se okupili u velikom broju (oko 80-tak) da joj olaksaju i uvesele trenutak rastanka sa jednim bogatim delom zivota od kojeg ce mislim jos mnogo godina imati cega da se seca...
Pala sam s nogu...ali vredelo je... medjutim shvatih jos jedno... Uhvatila sam sebe najzad.. kao "nemi posmatrac" dopustila sam sebi da zivot prolazi "pored" mene... i nije mi se to dopalo... strasno...
