meredith_sa

Ne znam zasto ali ovaj mjesec mi je teboga sirih razmjera. Prije par dana cujem za zenu koju poznajem, koja je sticajem okolnosti nastradala i sad se bori za zivot. Pogodilo me jako jer ima nekih 10-tak godina vise nego ja, bavimo se istim poslom i nekad kad sam bila student gledala sam u nju kao dijete sirom rasirenih ociju i mislila-ovakva cu biti ja kad budem velika. Zena je u komi i slabe su sanse da se probudi. Moj zivotni poziv je takav da cujem puno ruznih stvari, i tjeram se da iz toga izvucem pouku tipa da se ne treba nervirati zbog svakodnevnih gluposti, da treba paziti na sebe i ljude koje volis, da treba svaki dan biti covjek i biti fer, ali nekad stvarno pitam dokle? Primjecujem na sebi da sam crna u zadnje vrijeme, mozda je to umor od silnih obaveza. I zato obecavam-sutra se budim nasmijana i radujem novom danu.....