Davno je to bilo kad su mi otkrili tajnu interneta i bloga.
Više se može reći da sam samo gvirnula,jer sam bila totalno nepismena po tom pitanju. Počela sam kao, mene to ne interesuje, volim jednostavnost pa…
Dok su drugima skakutale zvezdice, prelivale se boje, iskakali neki tandrmoljci, glazba se čula, meni neka ružasta podzadina već više od deset godina čuči i zadovoljna gleda promene u svetu. Sad je ne bih ni menjala da se ne uvredi.
Imala sam takav blog da i je pola domaćeg i dve trećine inostranog blogerskog sveta ponudulo pomoć. Nije da sam tvrdoglava kao mazga (jesam, ali ne priznajem), ali pojma nisam imala šta od mene očekuju da uradim da bi se pojavila slika na mom postu. Ti ljudi su mi nešto nudili, ali na nekom totalno nerazumljivom jeziku. Posle se ustanovilo da su to neki internet tandrmoljci, to jest zakoni.
Stalno sam govorila ja nisam bloger, za svaki slučaj, da nešto ne zabrljam.
Kažu bloger postaješ, ne kad otvoriš blog i napišeš post, nego kad dobiješ komentar, negativan naravno, kad te strpaju u neki klan, može i više, i kad te neko blokira.
Imala sam tu dosta problema, jer to sa negativnim komentarom nisam shvatila. Mislila sam neko je duhovit. Onda je bio opet grozan komentar, ali mačku o rep, promašen pogodak, on to nije mogao znati, ali ja jesam. Meni se činilo da komentar treba biti o napisanom postu, a ne o pretpstavkama ko se krije iza nika.
To sa klanovima i dan danas nisam shvatila. Da su klovnovi, bilo bi mi lakše, tu bih se i našla. Nisam volela te podele i klanove ni u reali. Sećam se neke, trenutno vodeće partije, koja me je htela u svoje redove, pa me postavili za predsednika komisije za prijem radnika.
Ja sva sretna, postala sam neki faktor. Na prvom prijemu radnika ja posao dala nekoj ženi sa troje maloletne dece i mužem u bolnici (povredjen na radnom mestu, fabrika).
Odmah su me izbacili jer je konkurisala žena nekog važnog čoveka, sportistkinja bez rezultata i cura za koju je muški svet govorio da će biti mis ili pevaljka na TV stanici.
Tako je bilo i sa blogom, nijedan klan me nije hteo jer sam pripadala nekom drugom, a koji je taj drugi još nisam ustanovila. No, naviknuta da sam tamo gde ne pripadam, ustrajno sam sve čitala koji mi se dopadaju i komentirala.
I treći uslov za pravog blogera, blokiranje, nikako da ispunim. Ne znam gde se to gleda, verovatno na onoj listi uredi blog.
Možda me je neko i blokirao, a ja nisam primetila.
Nezgodno.
Možda se čovek ili čovečica i uvredio.
Godine prolaze i sad ne znam, da li sam ili nisam ipak, bloger.
Čas mislim jesam, ma jesam, sigurno jesam. Onda pomislim, a možda i nisam.
Biti ili ne biti pitanje je sad??
Oznake: blog, komentar, blokiranje
