AnaM

Jučer u 17.15 stiglo proleće.
Planirala sam doček uz roštilj u parku sa buketom ljubičica, nešto lepršavo, bar šal oko vrata i osmeh.
Došlo je, nije da nije, ali ljubice nisu odgovarale, više visibake i visideke, onako bele pa hladne.
Počelo je stidljivo, kao tek da se pozdravi sa zimom. Sram ga bilo, prevarant.

Od roštilja ni R.
Smrzoh se u zimskoj opremi. Klupa me je tužno pogledala, neko drvo palo u nesvest na broj stupnjeva, a auto nije mogao ni gvirnuti…
Jutros neki sumnjivi zvuci, tišina. Gvirnuh i skoro padoh u krevet ponovo. Trljam oči proletnje, a i one nisu više zelene nego se izbečile na ovakvu sliku

Proleće, slikam ti se u tvoje vreme, pojma nemaš kako treba da se obučeš.
Oni sirotani od pre neki dan, što su se smrzli, danas stavili kapice i dogovaraju se gde da pobegnu na kavicu.

Izgleda da je pritisnulo gumb za pogrešni kat…

Što bi rekli profesori. Dobro dobro, vidi se da si nešto radio, ali dodji ponovo za koji tjedan.